Немани, мене се мани

Како крочих у купатило и затворих врата за собом, нађох се у том ћумезу од купатила (проклети пројектант у којег су се моји родитељи поуздали), сама самцита, очи у очи с том немани. Комарац од по кила (и с ногама као што су пипци у октопода) лебдео је изнад каде и само чекао да са себе смакнем одећу. Облизивао се очекујући богату гозбу и вода му крете на уста од погледа на сласни "залогај" (разуме се да је залогај еуфемизам за оволику "порцију") /Не мисли, несрећник, да бих му тешко пала на желудац; ваљало би да што лакше и биљно вечера./ Што сам брже могла отворих прозор да изађе крвник. Он један не изађе, и не погледа, а у купатилце хрупи рој стеница /воајера, који, привучени светлошћу, сва је прилика, чим падне мрак, приљубе нос уз прозор и зуре (срам да их буде, зар то приличи лепо васпитаним инсектима?), чекајући да когод од укућана пусти унутра свеж ваздух (и хорду тих разуларених битанги, у пакету)/.
Из тог разлога, срачунавши моментално да начиних више штете него користи и одабравши од два зла - мање (бар бројчано), сместа залупих прозорче. Е сад, комарче, шта ти бог да (имао си прилику да прескочиш црни петак и не "омастиш" ону косу што све живо коси). 

Зачас му се изгубио траг. И не знам је ли нестао у мрежи оног чудовишта (џелат ногат колико и жртва), које спазих да виси на плафону, где се бави уобичајеним ручним рaдом (тај плете и плете, ни Парке му нису равне) или под слапом воде који се сливао и на моје тело.

Требало је да гледаш своја посла (и спасаваш живу главу), а ти упро поглед у моје тело. Живота те коштало... а можда је вредело.