Док сам Машу прексиноћ туширала нас две смо као две лудаче на сав глас певале: ууснила је дуубок санаак саа Косооваа Раадаа, па се своме миилом, драагом у нааручју јаадаа... Вода пљушти, нас две певамо из свег грла, погледамо се, па се засмејемо, а онда наставимо. Хееј, драгии, драагии (липа под прозором дрхтала је од неке туге), божуровее саадии...
Кад данас, обгрљене сунцем, одосмо у башту да оберемо блитву, понесе нас птичји пој и близина шуме, те рекох: да запевамо ону нашу? Хајде, спремно прихвати Маша и оте нам се глас из грла, те шуму премости и у срца зађе. Васа и Арчи ниједном не лануше, слушаху пажљиво из прикрајка, уједно се рвући под једном џанариком. Зечеви и веверице у шуми (не видим, али претпостављам) застали на пола пута и у по скока, па им се нежност срцем разлива, и сетно уздишу, а упрли сањалачки поглед у даљину... Блитва је од милине намах Маши до колена нарасла.
Можда је ово патриотска песма, али је мелодија тако дирљива и наши гласови дрхтави као да (а није да не) волимо... Акценат је у нашој (или бар мојој) интерпретацији на драгоме и његовом наручју - отуда је тако потресна. С тим се сложила и једна романтична овчица у суседном дворишту, што два-трипут дирнуто бекну. Видииш, драагии (Беееехх), шииром поља, божуроваа неемаа... Хеј, драгии (Беееехх), драаагии (драгом би срце у грудима поскочило, да само чује те милозвучне гласиће)...
Кад застадосмо, Маша ми објасни како крај треба дуго да траје, чула је она... Добро... нек мииришуу млаааадииииииииииииииии (па док има ваздуха). Од наше песме разиграле су се и оне зелене гусенице на полеђини листова блитве (ко маскирне униформе сред шуме, није их лако уочити). Како коју спазим, ја вриснем, а и она вероватно (ко Лилипутанац Гуливера - не може да ме сагледа). Скакавци се окупили на једноме листу (а широко им поље) и ич не маре што их ја ћушкам убраним листићем, како бих Маши показала где су тачно (зелено, све зелено, па се не зна шта је шта). Сав баштенски живаљ на концерт се сјатио (а нико карту није платио, чак ни главом - ми смо особито мирољубиве).
Кад мајци после рекох да је блитва пуна гусеница, она (само да ме једи) рече да је прскала. Е ниси, знам, ако лаже коза, не лажу гусенице. Не би оне онако ведре и једре, распеване биле. Све виталне, могу волу реп да ишчупају (те се здраво хране, не гутају пестициде)! Па ти не знаш шта хоћеш, рече она, нећеш да се прска, нећеш гусенице. Ко неће? Нека њих само, нека, није ми проблем да их с листа отресем и да им отимам поврће од уста. Једино је била мука да прегледам после наново сваки листић како ми каша од блитве не би имала примесе меса (и како гусеницама не би закукала мајка).
Кад данас, обгрљене сунцем, одосмо у башту да оберемо блитву, понесе нас птичји пој и близина шуме, те рекох: да запевамо ону нашу? Хајде, спремно прихвати Маша и оте нам се глас из грла, те шуму премости и у срца зађе. Васа и Арчи ниједном не лануше, слушаху пажљиво из прикрајка, уједно се рвући под једном џанариком. Зечеви и веверице у шуми (не видим, али претпостављам) застали на пола пута и у по скока, па им се нежност срцем разлива, и сетно уздишу, а упрли сањалачки поглед у даљину... Блитва је од милине намах Маши до колена нарасла.
Можда је ово патриотска песма, али је мелодија тако дирљива и наши гласови дрхтави као да (а није да не) волимо... Акценат је у нашој (или бар мојој) интерпретацији на драгоме и његовом наручју - отуда је тако потресна. С тим се сложила и једна романтична овчица у суседном дворишту, што два-трипут дирнуто бекну. Видииш, драагии (Беееехх), шииром поља, божуроваа неемаа... Хеј, драгии (Беееехх), драаагии (драгом би срце у грудима поскочило, да само чује те милозвучне гласиће)...
Кад застадосмо, Маша ми објасни како крај треба дуго да траје, чула је она... Добро... нек мииришуу млаааадииииииииииииииии (па док има ваздуха). Од наше песме разиграле су се и оне зелене гусенице на полеђини листова блитве (ко маскирне униформе сред шуме, није их лако уочити). Како коју спазим, ја вриснем, а и она вероватно (ко Лилипутанац Гуливера - не може да ме сагледа). Скакавци се окупили на једноме листу (а широко им поље) и ич не маре што их ја ћушкам убраним листићем, како бих Маши показала где су тачно (зелено, све зелено, па се не зна шта је шта). Сав баштенски живаљ на концерт се сјатио (а нико карту није платио, чак ни главом - ми смо особито мирољубиве).
Кад мајци после рекох да је блитва пуна гусеница, она (само да ме једи) рече да је прскала. Е ниси, знам, ако лаже коза, не лажу гусенице. Не би оне онако ведре и једре, распеване биле. Све виталне, могу волу реп да ишчупају (те се здраво хране, не гутају пестициде)! Па ти не знаш шта хоћеш, рече она, нећеш да се прска, нећеш гусенице. Ко неће? Нека њих само, нека, није ми проблем да их с листа отресем и да им отимам поврће од уста. Једино је била мука да прегледам после наново сваки листић како ми каша од блитве не би имала примесе меса (и како гусеницама не би закукала мајка).
Поједини листови били су пуни земљане прашине, киша их је добро запрашила. Промуљала сам их људски под водом, али сам се питала није ли опет нека трунка промакла. И сетила сам се како би ми баба увек говорила: Михаило (тамо неки, заборавила сам му презиме... а вероватно је отишао богу на истину још пре мог рођења) попио дваес хектара земље па му ништа није фалило (јок није, дуго му је гарант кнедла стајала у грлу, а можда је и оклагија радила - није свака жена ко она у Лазаревићевог Митра), неће ни теби ништа бити од једне мрве (или бусике).
И после да не беше ђавола, не би било ни вечере. Мајка куња за асталом (сад је нашла), а ја не знам где ћу пре: трчи по млеко, дохвати брашно, трк у башту по бели лук... Знаш ли које је бели, упитала ме претхдно мајка. Јок, ти ћеш да ми кажеш. Па нисам ваљда луда.
Отварам врата кухињских елемената и не стижем да их затворим, премећем шерпе и остале посуде... Где ми је онај ђаво (тигањ) у који ја правим онај ђаво (кашасту блитву)? /Онај ђаво је синтагма која замењује све чему се у трену не могу сетити имена и не мења се по падежима./
И тако, док рекох брииииииИиииИииитва - готова ми би блитва. (Хееј, драгии, драагии, и блитву ми саадии...)
Отварам врата кухињских елемената и не стижем да их затворим, премећем шерпе и остале посуде... Где ми је онај ђаво (тигањ) у који ја правим онај ђаво (кашасту блитву)? /Онај ђаво је синтагма која замењује све чему се у трену не могу сетити имена и не мења се по падежима./
И тако, док рекох брииииииИиииИииитва - готова ми би блитва. (Хееј, драгии, драагии, и блитву ми саадии...)
Нема коментара:
Постави коментар