Krava u čizmama

• Tu priču sam prvi (a potom i drugi, treći, i još ko zna koji) put čula davno, iz usta svoje babe (baba je imala običaj da neke priče ponavlja periodično, odnosno svaki put kad bi se neki događaj iz njene prošlosti nametnuo kao ilustracija nekog u vremenu tadašnjem; ona je ponavljala i ponavljala, a ja, prokletnica, sedela na ušima, ne znajući koliko ću se zbog toga gorko kajati jednog dana, kad ona više ne bude mogla reč da izusti).
• A pre neki dan (kad nam je onaj bičić zabasao u dvorište), čula sam je i od svog oca (tako su nam misli povezane i uskladištene u mozgu: jedno govedo podsetilo je na mnoga druga goveda, koja smo lično znali ili o kojima smo ma kad i ma šta čuli). Sledeći put ću je možda ja pričati svojim sestrićima. Tako to ide, anegdote se prenose od usta do usta i s kolena na koleno.
• Kad se Živko Bugarčić (rekla bih vam ko je, ali ne znam ni ja čoveka, sem da mu je kuća bila nadomak puta koji vodi groblju i kojim je, najposle, i sam otišao) jednog zimskog jutra probudio i, navukavši kožuh i pritegavši preko vunenih čarapa kaiševe na opancima, kao i svakog dana (sve to ja pretpostavljam, znajući šta je dobar domaćin), krenuo prvo da namiri stoku (pa tek potom i sam da štogod prezalogaji), imao je šta i da vidi. Verovatno se najpre ukopao u mestu, ne osećajući teret sena koje, probodeno vilom, stajaše na njegovom ramenu. Ono što se na zubatom suncu pred njim ukazalo bilo je veoma zbunjujuće, iz više razloga.
• Do njegove štale trag u snegu su ostavila tri para čizama, a iz nje je, neznano kud, odlazio jedan. Kao što rekoh, iznenadio se i zbunio Živko. Dovoljno uznemiren i samom činjenicom što je oko njegove štale trapao neko ko nije on, Živko ispusti vilu i utrča u štalu. Kad, u štali nema krave! Kud se dela krava (kad u snegu nijednoga papka nema)?! A nema ni one dvojice, koji bi morali biti negde unutra. Trojica su ušla, samo jedan je otišao.
• Iako potresen saznanjem da je krava (dobar deo porodičnog kapitala) nestala u nepoznatom pravcu i ne ostavivši trag (ni oproštajnu poruku), ipak beše svestan da su nenajavljeni posetioci još u blizini, te se osvrtao oprezno, ali i s nadom da će uhvatiti zločince (i počupati im uši; doduše, mogao bi komotno i rebra da im polomi, al' ja bih se kladila da Živko beše dobričina i nesklon takvom nasilju). Međutim, bio je sasvim sam, u mukloj tišini (ako ne računamo preživanje preostale junice), i zverajući uokolo povlačio se unazad sve dok nije zagazio u balegu (poslednju uspomenu što mu je ostala od Šarulje), okliznuo se i posrnuo, ali se, srećom dočekao na ruke, opsovavši sočno i kravu i njene kradljivce (to sam, naravno, izmislila, radi pojačavanja komičnog efekta i ne bi li se Živko prenuo i dozvao pameti, te potrčao da obavesti nadležne organe, ne ostavljajući vinovnicima previše vremena da uteknu).
• Elem, dovitljivi lopov (verovatno velik šaljivdžija, ali to ne menja prethodnu činjenicu) beše kravi natukao čizme (kad može onaj Peroov mačak, što ne može krava) naopako i tako je odveo sa sobom, ostavivši seljanima i seoskim pandurima misteriju (koju je naknadno, nije mi poznato nakon koliko vremena, očito neko rešio, inače ove moje priče ne bi ni bilo).
• Je li Živko ušao u trag toj svojoj antropomorfnoj pobegulji, koji broj čizama je pomenuta nosila, jesu li joj one pasovale il' je, ne daj bože, na papcima zadobila grdne žuljeve... o tome niko ništa ne zna (ako je i bilo onih koji su znali, davno su tajnu sa sobom u zemlju odneli).
• Jesu li je našli ili nisu to moj otac ne zna (a ni ja se ne sećam da mi je baba ispričala epilog). Dokle su tragovi vodili (čini mi se do nekog potoka - kako beše zaleđeno, krava je tu verovatno mesto čizama dobila klizaljke) i kako se od potere odustalo zna, ali je našao da spava baš sad kad se meni prohtelo da pišem. Tata, tata, šta je bilo s onom kravom u čizmama?! Hrrr-hrrr...Mhmm... Težak li je život spisatelja kad izvori inspiracije spavaju.