Таман што сам се ја пробудила (пре тога сам се, додуше, неких сат времена правила да нисам и, држећи очи затворене, настављала да се тумбам у кревету као у кошмару), а поустајаше и њих двоје (недеља је, људи, куд сте навалили?).
И не би то ни било битно да они знају (и да хоће, и да уопште сматрају потребним, и да мисле како треба бити обзиран према уснулима, поготово кад уснуо није нико други него ја...) да ходају на прстима и држе језик за зубима или бар да шапћу (ко да и имају шта паметно једно другом, а и свако за себе, да кажу). Али они сместа кретоше да праве буку, по чему се досетих да ће данас кречити кухињу (и можда још понешто приде; број просторија које ће бити избељене не утиче на степен моје узнемирености - која је намах небо досегнула). Није да иначе нису бучни, само је сад све цангркало, лупкало и звечало на посебан начин (на основу којег ми би јасно да је дошло до наглог транспортовања одређених предмета из кухиње у друге делове куће). Уз све то пустили су и телевизор (да долива уље на ватру и со на рану, моју, разуме се). Само што се за главу не ухватих (није да нисам покушала, али одавно је установљено да ја не знам где ми је глава, а где... оно друго).
Па што баш данас то да раде, ШТО? Мислим, није да осталим данима лакше подносим те муке, но бих већ сутра некуд одмаглила (и не бих се враћала док им кућа новим сјајем не бљесне, а срце стане на место). Куд сад да се денем? Да узмем ранац на леђа и упутим се бар до баште, не би ли ме птице од стреса излечиле?
Мрзим кад се било шта у кући тумба, кад ствари привремено (или, још горе, стално) промене места (тачније, промене им укућани који за променама те врсте жуде). А још више мрзим што су сва та преметања праћена стравичном (ако моје уши неко пита) буком.
Иако сам најпре помислила да не може бити горе, одмах сам се сетила да може, још како. И биће, само ако некоме од њих двоје падне на памет да укључи косилицу, јер је трава досегнула већ два и по центиметра висине (срце би ми се онда откинуло од ужаса - не подносим ништа што зуји, а није пчела... додуше, зујање је тек пуки еуфемизам за урлање косилице).
О, зрикавци и птичице, напрегните гласне жице (душа ми је неспокојна)! Кад се кућа кречи, пој птица ме лечи!
Па што баш данас то да раде, ШТО? Мислим, није да осталим данима лакше подносим те муке, но бих већ сутра некуд одмаглила (и не бих се враћала док им кућа новим сјајем не бљесне, а срце стане на место). Куд сад да се денем? Да узмем ранац на леђа и упутим се бар до баште, не би ли ме птице од стреса излечиле?
Мрзим кад се било шта у кући тумба, кад ствари привремено (или, још горе, стално) промене места (тачније, промене им укућани који за променама те врсте жуде). А још више мрзим што су сва та преметања праћена стравичном (ако моје уши неко пита) буком.
Иако сам најпре помислила да не може бити горе, одмах сам се сетила да може, још како. И биће, само ако некоме од њих двоје падне на памет да укључи косилицу, јер је трава досегнула већ два и по центиметра висине (срце би ми се онда откинуло од ужаса - не подносим ништа што зуји, а није пчела... додуше, зујање је тек пуки еуфемизам за урлање косилице).
О, зрикавци и птичице, напрегните гласне жице (душа ми је неспокојна)! Кад се кућа кречи, пој птица ме лечи!
Нема коментара:
Постави коментар