Пуца ми прслук

Тог јутра је огромна несрећа задесила нашу земљу, што нас је све (без обзира што некима, хвала богу, вода не допре даље од чланака и незгодно начињених подрума) потресло и ојадило. Већ наредног јутра, међутим, моја мајка  се сетила личних и породичних "проблема". Мислила је наглас које све обавезе није и не зна како да обави. Спасовдан се примакао, од чега у свим домаћицама у селу буја паника (пауци се по ћошковима размилели, прашина се по полицама одомаћила...). Нисам опрала тепих, нисам окречила... набраја она, с очеве леве стране (баш крај оног увета на које уђе, да на друго изађе), док он седи за столом и помно прати црне вести с телевизије. Ако буде лепо у недељу (до које беше још два дана, а киша не престајаше да лије), да кречимо (таман посла да гости дођу, а зидови нису бљештаво бели - зар ту срамоту себи да допустимо?), набацује оцу (који за поменуту активност, као и за многе друге, не делује нимало заинтересовано; мајчина забринутост једнако га је узнемирила).
Аман, жено, људи се подавише, планух, а ти мислиш на кречење (неки ни куће више немају, а камоли у њој пожутеле зидове). Шта брига госте за наше зидове? Њихово је да гледају у тањир (а неће им бити празан)! Уосталом, пуца ми прслук за њих (мада морам да вам признам да нити знам каква је то тегоба заправо нити прслук имам).