Кад смо изјутра изашле из куће, сестра и ја још и не слутисмо размере (колективне) несреће која нас је задесила (а још мање оне која нам је тек предстојила).
Киша је досадно лила (читав претходни дан, укључујући и ноћ, без паузе по свој прилици), па, како напустисмо зетов ауто, сестра рашири свој кишобран. Притом је напоменула да страхује како би га ветар могао поломити. /Па наравно да би могао, само ако му се прохте. Ломио је он и много јаче./
Аутобус само што није наишао (варљива временска одредница: ко не зна како пет минута могу бити дуги, тај никад није стајао на киши и ветру, не баш омиљеном и вештом фризеру).
Сестра се све време упињала да кишобран сачува, стално исказујући страх (не за нас - за кишобран) од тог силеџије што нас је салетао са свих страна. И кад смо већ готово помислиле да смо избегле најгоре (још ни чуле ни виделе не бејасмо каква нас је национална трагедија снашла), ветар, покварењак и разарач, наједном подиђе пода њ и сломи га ко маче мушкатлу. Кишобран се сместа склопи, жице се разиђоше куд која, ко војни строј којем је командовано "вољно", а две дуге треснуше о земљу. Гледајући у беспомоћну, и сад бескорисну, направу, сестра испољи жал (ја га испрва у себи задржах), што јер је на кишобран навикла, што јер баш није планирала да сад троши новац и у те сврхе (елементарне заштите од елементарних непогода одређене, већ поменуте, врсте). Онда (тихо и достојанствено, разуме се, не почесмо да наричемо) зајадиковасмо обе углас над љубичастим кишобраном, за који не беше спаса (кајући се узалуд што нисмо користиле онај јефтинији, што се у мојој торби башкарио - мања би материјална штета била).
Да је био мој, ја бих га свакако, иако трајно онеспособљеног, однела кући и спаковала у неку кутију... тик до штапића с којих је давно поједен сладолед, цветића с туђих венчања и оштећених штипаљака којима смо у детињству качили веш, а које сам ја пре десетак година ископала из земље, где су почивале откако их неко немаран ту испусти и забатали). Сестра га само прислони уз оближње дрво (е па и тај чин открива донекле испољену сентименталност - неко други би га, бесан, заврљачио иза седам гора или бар до првог дворишта). А ја га потом још мало пободох у земљу, не би ли што дуже остао усправан (као да се тиме покојник да оживети).
Док оплакивасмо (на суво) сестрин кишобран, готово у исти мах, спазисмо жену како, некако надмоћно (тако се нама чинило), пролази крај нас, држећи слабашни кишобранчић над собом. Сестра се готово љутну: како њој не сломи (мислиш ли да ИМА космичке правде)?
Па њен је кинески, насмејах се (без намере да потценим). Кишобран је, изгледа, као дрво: младо је слабо, савитљиво, па га вихор повија, а које је чврсто и опире се - час посла га сломи.
Тај губитак, срећом, бејаше највећи што нас је лично задесио у доба неописивог страдања наше земље. Све губитке треба да прихватамо, већ тад рекох сестри, свесни да се може изгубити много више и вредније (није да досад то нисмо, више пута, осетиле).
Киша је досадно лила (читав претходни дан, укључујући и ноћ, без паузе по свој прилици), па, како напустисмо зетов ауто, сестра рашири свој кишобран. Притом је напоменула да страхује како би га ветар могао поломити. /Па наравно да би могао, само ако му се прохте. Ломио је он и много јаче./
Аутобус само што није наишао (варљива временска одредница: ко не зна како пет минута могу бити дуги, тај никад није стајао на киши и ветру, не баш омиљеном и вештом фризеру).
Сестра се све време упињала да кишобран сачува, стално исказујући страх (не за нас - за кишобран) од тог силеџије што нас је салетао са свих страна. И кад смо већ готово помислиле да смо избегле најгоре (још ни чуле ни виделе не бејасмо каква нас је национална трагедија снашла), ветар, покварењак и разарач, наједном подиђе пода њ и сломи га ко маче мушкатлу. Кишобран се сместа склопи, жице се разиђоше куд која, ко војни строј којем је командовано "вољно", а две дуге треснуше о земљу. Гледајући у беспомоћну, и сад бескорисну, направу, сестра испољи жал (ја га испрва у себи задржах), што јер је на кишобран навикла, што јер баш није планирала да сад троши новац и у те сврхе (елементарне заштите од елементарних непогода одређене, већ поменуте, врсте). Онда (тихо и достојанствено, разуме се, не почесмо да наричемо) зајадиковасмо обе углас над љубичастим кишобраном, за који не беше спаса (кајући се узалуд што нисмо користиле онај јефтинији, што се у мојој торби башкарио - мања би материјална штета била).
Да је био мој, ја бих га свакако, иако трајно онеспособљеног, однела кући и спаковала у неку кутију... тик до штапића с којих је давно поједен сладолед, цветића с туђих венчања и оштећених штипаљака којима смо у детињству качили веш, а које сам ја пре десетак година ископала из земље, где су почивале откако их неко немаран ту испусти и забатали). Сестра га само прислони уз оближње дрво (е па и тај чин открива донекле испољену сентименталност - неко други би га, бесан, заврљачио иза седам гора или бар до првог дворишта). А ја га потом још мало пободох у земљу, не би ли што дуже остао усправан (као да се тиме покојник да оживети).
Док оплакивасмо (на суво) сестрин кишобран, готово у исти мах, спазисмо жену како, некако надмоћно (тако се нама чинило), пролази крај нас, држећи слабашни кишобранчић над собом. Сестра се готово љутну: како њој не сломи (мислиш ли да ИМА космичке правде)?
Па њен је кинески, насмејах се (без намере да потценим). Кишобран је, изгледа, као дрво: младо је слабо, савитљиво, па га вихор повија, а које је чврсто и опире се - час посла га сломи.
Тај губитак, срећом, бејаше највећи што нас је лично задесио у доба неописивог страдања наше земље. Све губитке треба да прихватамо, већ тад рекох сестри, свесни да се може изгубити много више и вредније (није да досад то нисмо, више пута, осетиле).
Нема коментара:
Постави коментар