Пре неки дан с другарицом сам седела у једном парку. У једном трену приђе нам клинац, отприлике при крају основне, у неком панкерском фазону, и опуштено (а учтиво) упита имамо ли двадесет динара за пиво (двадесет на једној клупи, двадесет на другој... па ће да се напије). Ваљда је рачунао да ће нас разнежити његова искреност, те да ћемо стотинарке извитлати из новчаника. (У мом месту постоји једна жена, за коју се прича да је завршила два факултета, али јој се, услед неког животног слома, помутио ум. Она је једина којој дајем новац, од којег знам да купује пиво, но других задовољстава нема. И једина је чију љубав према алкохолу потхрањујем, јер јој ништа друго није остало.) Али нисмо ми толико наивне. Немамо, одмахнусмо главом.
Обе потом исказасмо неверицу. Каква је то лоша навика тинејџера (а и многих старијих). С тим сам се први пут, мислим, сусрела кад сам отишла у средњу школу у Београд. Жицкање, тако се жаргонски звало то изнуђивање или просјачење. Чудом сам се чудила. Мене би се моји родитељи одрекли да сам једном учинила тако нешто. Пружи се колико си дуг и покриј колико ти губер допушта. Па кад леба не бих имала да једем, ни од кога ван куће не бих тражила новац (ако немам за бифтек, јешћу погачицу; ово само због поређења - бифтек у животу не бих окусила).
/Једна слична појава је оно доручковање без динара. Како видиш да је неко купио сендвич, а ти приђеш и молећивим гласом кажеш: дај грииз (фуј, да неко гризе мој сендвич). И тако приђе још гомила гладних уста: гриз по гриз - неки се наједу, а они који сендвич држе не стигну ни да зину. Ваше мало може бити много, а може и да вас остави без ичега./
Једног дана после школе, једна од другарица стала је са мном у задњем делу буса. И реч по реч , она ме упита имам ли нешто новца (ја бејах стидљива, несигурна, некомуникативна... и такорећи богом дана за изнуду новчаних средстава). Тобоже, мама јој је отпутовала на службени пут, а ваљда јој није оставила довољно новца или није нимало, па јој требаше да се прехрани. Истог трена претпостављам (знам каква сам будала и данас), ја сам завукла руку у џеп или у новчаник и потом јој сасула у шаку све што сам имала. Бејаху то све метални новчићи, али у доба кад је метал вредео. Готово сам сигурна да је то била позамашна сума. Невероватно колико бејах лаковерна, па сам се данима касније чудом чудила како мајка може тако да остави дете, ем само, ем без хране и без динара (каква је то мајка, побогу: дете остави и без надзора и без динара). Тек много година касније увидела сам да тад бејах жртва својеврсног разбојништва. А најсмешније је било што сам помишљала да другарици однесем које кило кромпира (да помогнем још више). Наивно девојче са села, а на селу добар принос био.
Они Беконови идоли пећине човеку очи затварају (човек греши несвесно полазећи од тога да су и други као он: да једнако мисле и имају једнаке скрупуле).
Обе потом исказасмо неверицу. Каква је то лоша навика тинејџера (а и многих старијих). С тим сам се први пут, мислим, сусрела кад сам отишла у средњу школу у Београд. Жицкање, тако се жаргонски звало то изнуђивање или просјачење. Чудом сам се чудила. Мене би се моји родитељи одрекли да сам једном учинила тако нешто. Пружи се колико си дуг и покриј колико ти губер допушта. Па кад леба не бих имала да једем, ни од кога ван куће не бих тражила новац (ако немам за бифтек, јешћу погачицу; ово само због поређења - бифтек у животу не бих окусила).
/Једна слична појава је оно доручковање без динара. Како видиш да је неко купио сендвич, а ти приђеш и молећивим гласом кажеш: дај грииз (фуј, да неко гризе мој сендвич). И тако приђе још гомила гладних уста: гриз по гриз - неки се наједу, а они који сендвич држе не стигну ни да зину. Ваше мало може бити много, а може и да вас остави без ичега./
Једног дана после школе, једна од другарица стала је са мном у задњем делу буса. И реч по реч , она ме упита имам ли нешто новца (ја бејах стидљива, несигурна, некомуникативна... и такорећи богом дана за изнуду новчаних средстава). Тобоже, мама јој је отпутовала на службени пут, а ваљда јој није оставила довољно новца или није нимало, па јој требаше да се прехрани. Истог трена претпостављам (знам каква сам будала и данас), ја сам завукла руку у џеп или у новчаник и потом јој сасула у шаку све што сам имала. Бејаху то све метални новчићи, али у доба кад је метал вредео. Готово сам сигурна да је то била позамашна сума. Невероватно колико бејах лаковерна, па сам се данима касније чудом чудила како мајка може тако да остави дете, ем само, ем без хране и без динара (каква је то мајка, побогу: дете остави и без надзора и без динара). Тек много година касније увидела сам да тад бејах жртва својеврсног разбојништва. А најсмешније је било што сам помишљала да другарици однесем које кило кромпира (да помогнем још више). Наивно девојче са села, а на селу добар принос био.
Они Беконови идоли пећине човеку очи затварају (човек греши несвесно полазећи од тога да су и други као он: да једнако мисле и имају једнаке скрупуле).
Нема коментара:
Постави коментар