Готово сваки пут ја препешачим Београд уздуж и попреко. Лакше ми тако (а и јефтиније, и здравије... једним ударцем рој мува). Увек треба негде да свратим, нешто да видим... Превоз је тешко подесити, овако кренем редом, да ми нешто не промакне.
Тек на крају дана кад све саберем ја схватим колику сам километражу прешла. Иста сам моја баба Томанија, што је, с безмало седамдесет година, знала, онако ситна, да прегази десетине километара и дође нам у посету (не мало пута смо је због тога критиковали, али она није подносила аутобусе ни одустајала од свог наума).
Тако сам прошлог лета и сестру са стомаком до зуба провела од Аутокоманде до Славије, од Славије до Кнеза, од Кнеза до Калиша, те до зоолошког врта, где нас је такође чекало дуго пешачење. Кад схватих како сам била несмотрена, само сам молила бога да се не породи у осмом месецу трудноће.
Елем, јуче, као и обично, кретох од Франша до Храма Светог Саве, па кроз Курсулину до Голсвордијеве, с намером да завирим у једну од својих омиљених радњи (непоправљиви сам љубитељ метраже, а у Италесу је продају на килограм).
Код улазних врата, још док сам се примицала пешачкикм прелазом, уочих две дотеране жене (ваљда су ми зато и привукле пажњу). Али се згранух кад, прешавши улицу, задржах поглед на једној и схватих да је потпуно опуштено посвећена чачкању свог носа. Да л' ме очи варају (нешто су ми у последње време непоуздане)? Погледах још једном, нехотице, па одвратих поглед, није пристојно да зурим (направих се да ништа није неуобичајено). Погледа и она мене, тек онако, не престајући да ровари кажипрстом ко ровокопачем по ноздрви (пола прста тек из носа вири). Она друга, с којом је разговарала (што је није ометало у дубокој посвећености оном другом послу), није показивала да у томе види нешто чудно. Мислим, код нас би свако своју рођаку или другарицу или познаницу ћушнуо лактом у ребра: еј, сабери се, народ те гледа (канда си се мало занела)! Мимоилазећи их у неверици чух како та другу збори страним језиком, ал' не бих се с смела заклети да је то био енглески. Хм, израз "правити се Енглез" доби намах ново значење.
Ала би се ова сложила с оним Радовићевим принцем, којег је угостила стамболска принцеза. Ако се не сећате, "стамболској принцези стигао је гост, принц такође, ал' прилично прост - чачкао је нос". Принцези се, разумљиво, његови манири нису допали, али ценим да би се ова наша гошћа с њим лудо забављала: де да видимо ко ће прст дубље да гурне, да видимо ко ће веће благо да ископа, ко ће брже... Стамболска принцеза би за то време гледала у неверици (и верујем да би с гнушањем одбила улогу судије) или, вероватније, с гађењем одвратила главу (при чему би јој, претпостављам, с исте пала круна).
Тек на крају дана кад све саберем ја схватим колику сам километражу прешла. Иста сам моја баба Томанија, што је, с безмало седамдесет година, знала, онако ситна, да прегази десетине километара и дође нам у посету (не мало пута смо је због тога критиковали, али она није подносила аутобусе ни одустајала од свог наума).
Тако сам прошлог лета и сестру са стомаком до зуба провела од Аутокоманде до Славије, од Славије до Кнеза, од Кнеза до Калиша, те до зоолошког врта, где нас је такође чекало дуго пешачење. Кад схватих како сам била несмотрена, само сам молила бога да се не породи у осмом месецу трудноће.
Елем, јуче, као и обично, кретох од Франша до Храма Светог Саве, па кроз Курсулину до Голсвордијеве, с намером да завирим у једну од својих омиљених радњи (непоправљиви сам љубитељ метраже, а у Италесу је продају на килограм).
Код улазних врата, још док сам се примицала пешачкикм прелазом, уочих две дотеране жене (ваљда су ми зато и привукле пажњу). Али се згранух кад, прешавши улицу, задржах поглед на једној и схватих да је потпуно опуштено посвећена чачкању свог носа. Да л' ме очи варају (нешто су ми у последње време непоуздане)? Погледах још једном, нехотице, па одвратих поглед, није пристојно да зурим (направих се да ништа није неуобичајено). Погледа и она мене, тек онако, не престајући да ровари кажипрстом ко ровокопачем по ноздрви (пола прста тек из носа вири). Она друга, с којом је разговарала (што је није ометало у дубокој посвећености оном другом послу), није показивала да у томе види нешто чудно. Мислим, код нас би свако своју рођаку или другарицу или познаницу ћушнуо лактом у ребра: еј, сабери се, народ те гледа (канда си се мало занела)! Мимоилазећи их у неверици чух како та другу збори страним језиком, ал' не бих се с смела заклети да је то био енглески. Хм, израз "правити се Енглез" доби намах ново значење.
Ала би се ова сложила с оним Радовићевим принцем, којег је угостила стамболска принцеза. Ако се не сећате, "стамболској принцези стигао је гост, принц такође, ал' прилично прост - чачкао је нос". Принцези се, разумљиво, његови манири нису допали, али ценим да би се ова наша гошћа с њим лудо забављала: де да видимо ко ће прст дубље да гурне, да видимо ко ће веће благо да ископа, ко ће брже... Стамболска принцеза би за то време гледала у неверици (и верујем да би с гнушањем одбила улогу судије) или, вероватније, с гађењем одвратила главу (при чему би јој, претпостављам, с исте пала круна).
Побогу, има ли (не)културе у којој се овај истраживачки рад сматра у јавности прихватљивим?
Нема коментара:
Постави коментар