Не клати столицу!

Мрзим кад ми кажу да не клатим столицу. Волим да клатим столицу. Тачније, да се клатим на њој. НАРОЧИТО кад ми кажу да то не радим. 

Некад су ми говорили да ће, ако то чиним, стока (наша властита, оно мало оваца или која свиња и крава у давна времена) бити хрома (па ћу за то сносити одговорност). Ја сам наравно знала да је то тотална бесмислица, чим нема неке логичне везе између тобожњег узрока и последице. Биће стока хрома, али само ако је ја одаламим летвом преко ногу, па је обогаљим. Сад стоке и немамо (сем двоножне, а не мислим само на оне две кокошке и петла јединца), па могу да одахну. 
Иначе, коме то може да шкоди? Сем самој столици: поломиће се (а каква је то столица што на две ноге не може да издржи шездесет кила?), вазда вришти моја мајка, а кад је она одсутна или нечим заузета, радо је и достојно мења најмлађа ћерка. Ма баш ће, само зато што ја мало одигнем предње ногаре и забалансирам задње (ко није пробао, не зна какав је то ужитак).
Ђиха-ђиха, четир ноге, све четири круте (нека, само да нису слабе)... ђиха-ђиха, ми идемо на далеке путе (мислим, ја на пут, а мајка и сестра ми редовно иду на нерве).