Матија је од тетке и тече (дакле под тетком се не мисли на мене, захваљујући којој нико теча неће постати) добио диносауруса. А диносаурус светли, хода и дере се као луд (ово последње нам најтеже пада). Матија се одушевио. И диносаурус се њему једнако обрадовао, изгледа. (Тад још није знао да би Матија једног радо појео. Ала би му овај потрајао за годину дана, и комшије би могао да части.) Све је то лепо, само кад би ћутао (а нема опције да му запушимо уста, сем да му извадимо батерију, али од тога би и непокретан остао). Бејасмо несмотрени при одабиру поклона (јесте, и ја сам учествовала), обиће нам се о главу као трубе које смо за Миин први рођендан поделили "маторој" деци (изнад седам година, с дообрим капацитетом плућа), да употпунимо славље (ништа да не фали), а они нам без милости пробили уши. Рикали су као млади јелени у доба парења, све док некој од мајки није пао мрак на очи, па зашла и, након само десетак минута (време за које трубљење није престајало) поодузимала то гадно оружје против наших слабих живаца. Тад смо научиле да се трубе за журке уопште не купују (ма можда тек за осамнаести). Па глупо је копати јаму у коју ће те затрпати.
Нема коментара:
Постави коментар