Много сте лепи, госпођо, мајке ми

Поштару више не смем да изађем на очи... онако крмељива, подбула и рашчупана. Још се ниједном није десило да му отворим врата, а да нисам у пиџами, ко киклоп  - тек једног одшкринутог ока. Из сна се пренем и из кревета скочим тек кад зачујем да пред капијом стане моторче, кад поштар затрупта степеницама или позвони на вратима. Увек ми треба десетак секунди да протрљам очи не бих ли најпре лоцирала човека на тераси, а онда и папир и место на којем треба да се потпишем.
Верујем да се поштар сваки пут чудом чуди и верује да у рејону нема веће лењивице. Јасно је да нисам успавана лепотица, као што ни он није (мој) принц, али ме редовно буди, далеко агресивнијом методом... Оно, атрибут и да ми се призна: успавана сам није да нисам. Али, сумњам да сам сваког јутра лепотица... 

Мада, после сам скокнула до поште да платим рачуне. У једној од уличица у сусрет ми наиђе неки старији господин и мимоилазећи ме примети, не скривајући очараност: много сте лепи, госпођо, мајке ми! (Добро је што сам ставила наочаре за сунце, ко зна какви су ми подочњаци били под њима.) Да није Ром, можда му се не бих толико допала, онако љубичаста и зелена мора да сам му се учинила као једна од њихових. А сукња до земље - ко чергарка, рекле би моја баба и мајка. Циганкаа саам маалааа, очи мојее... недавно су отворене... Играм, певам, плеешеем... Јок, море, висим на интернету... целу нооћ доо зооорееееЕ... Пристојан и одмерен беше, па му нисам узела за зло; осмехнух се и учтиво захвалих. Нисам му замерила чак ни то што другима (у себи наравно) замерам: ословио ме с госпођо. /Многима се прављење разлике између госпођица и госпођа чини неумесним (а и не пише ми на челу). Али ја се увек штрецнем. Госпођа?! Колико ли то година подразумева? Да ли изгледам тако као да бих морала бити госпођа (као да немам право да будем уседелица)? Углавном, ради каквог-таквог мира, закључим да многи и даље не знају разлику између госпођице и госпође, па оба израза користе спорадично, како им кад наиђе на језик./
Али једна ме недоумица све више мучи: кад сам лепа (као вила Равијојла, умела је да каже моја баба), како то да још нисам госпођа, мајку му (зар довека госпођица лепог лица)?!