Већ неко време мисли су ми блуделе изнад неких списа, али сам успевала и да прочитам понеко словце. А онда у читаоницу груну неко позамашно, поприлично масно, женско створење и, не марећи што прави буку тамо где је тишина преко потребна, па ју треба поштовати и омогућити, одмакну столицу (не трудећи се да спречи шкрипу) крај монитора и стровали се на њу.
Свак би претпоставио да су сви они људи удубљени у одређену литературу с тим одахнули. Али муке су нам тек следиле. Сподоба одмах поче да размотава бурек или шта слично, да шушка кесом, а потом и да мљацка... мљацкааа... пљеска... мљацкааа... Коса да ти се дигне на глави! Људи почеше да се осврћу и гледају немоћно и у неверици једно у друго, па и да се саосећајно и у чуду осмехују. Она ни пет пара не даје, понаша се опуштено ко да је у властитом дому или бар на аутобуској станици. Кад напокон докрајчи свој оброк, и залеже горњим делом по столу, ми помислисмо да ћемо одахнути. У том маневру, док је померала торбу, згужвани масни папир и најлон кеса падоше на под, а она и не трепну, ничим не показа да је тога свесна и да је се то уопште тиче. Навали се на клупу да решава судоку и поче да тапка ногом о под. Тап... тап... тап... Нико ју није могао ни погледати попреко јер она главе на нас не осврте. Седела је тик уз мене и никако нисам могла мозак да одвратим од тих узнемиравајућих поступака. Али и други почеше да се окрећу, па и напуштају читаоницу. Она ничим не показа да је свесна како јој је понашање неумесно. Удараше стопалом о под све док јој беше ћеф, а докле јој беше не зам, јер мени њен ћеф не беше по ћефу, па сам, пре но што бејах пранирала, напустила читаоницу и потражила спас изван ње.
Свак би претпоставио да су сви они људи удубљени у одређену литературу с тим одахнули. Али муке су нам тек следиле. Сподоба одмах поче да размотава бурек или шта слично, да шушка кесом, а потом и да мљацка... мљацкааа... пљеска... мљацкааа... Коса да ти се дигне на глави! Људи почеше да се осврћу и гледају немоћно и у неверици једно у друго, па и да се саосећајно и у чуду осмехују. Она ни пет пара не даје, понаша се опуштено ко да је у властитом дому или бар на аутобуској станици. Кад напокон докрајчи свој оброк, и залеже горњим делом по столу, ми помислисмо да ћемо одахнути. У том маневру, док је померала торбу, згужвани масни папир и најлон кеса падоше на под, а она и не трепну, ничим не показа да је тога свесна и да је се то уопште тиче. Навали се на клупу да решава судоку и поче да тапка ногом о под. Тап... тап... тап... Нико ју није могао ни погледати попреко јер она главе на нас не осврте. Седела је тик уз мене и никако нисам могла мозак да одвратим од тих узнемиравајућих поступака. Али и други почеше да се окрећу, па и напуштају читаоницу. Она ничим не показа да је свесна како јој је понашање неумесно. Удараше стопалом о под све док јој беше ћеф, а докле јој беше не зам, јер мени њен ћеф не беше по ћефу, па сам, пре но што бејах пранирала, напустила читаоницу и потражила спас изван ње.
Нема коментара:
Постави коментар