Венчанице за уседелице

Кад данас отворих капију и закорачих на ћуприју, спазих у шанцу флајер и осмехнух се. Не знам који га ветар и откуда донео, али спустио га је на погрешну адресу. Углавном, нуди се шивење венчаница. Тата, хоћеш да шијеш венчаницу, добацих му (шта ћу, не само да сам уседелица, него имам и глуп смисао за хумор... а друго је можда и узрок првоме), док је седео на тераси. Он ме и не разумеде, па одох својим путем, остављајући тај папир где се затекао.
Је ли то неко решио да ми се наруга? Пошто данас послодавци захтевају да радници деле флајере искључиво припадницима циљне групе (а не да рекламни материјал расипају на оне што га одмах згужвају и баце у прву канту за отпатке; баш у такве спадам ја), можда ме неко евидентирао на списку неудатих. Полакомили се видећи и у мени потенцијалну муштерију (ал' сад не би ни много материјала утрошили, а живце би погубили - док ми удовоље), која се неће устезати да хвата задњи воз (све се надајући да је у једном од купеа несрећник којем је суђена). 
Ја да шијем венчаницу? Ма маните ме, не долази у обзир... нема шансе (ни младожење). Све и кад бих пред матичара стала, ја никад те ваше беле, крем и шампањ венчанице (евентуално све проткане златним нитима) на себе не бих навукла. Моја би била зелена или љубичаста, евентуално (али мање вероватно) тиркиз. Али ништа од тога, мрка капа, а рузмарин ми мајка никад није посадила (сумњам да би се пелцер и примио).

Касније се Маша појави у кући с тим флајером у руци. Нашло дете, па мисли то је ко зна шта. Мало потом на столу у кухињи (где је Маша спустила) рекламу нађе зет. Погледа на трен, па га ћутке (али речито у ме гледавши) пружи мени. Шта ће ми, упитах дрско. Мени не треба, рече он. Па не треба ни мени, одбрусих. Нећу да се удајем и тачка (а све и да хоћу, за венчанице не хајем).