U svakom od nas čuči Deda Mraz, neki kažu. A ovaj moj spremio poklone, pa se izvrnuo poleđuške. I čučnuo bi, da se pritaji, možda, al' ima neku muku s kolenima. 😉

Hleba i interneta! (Još ako je koja sarma, ne može da smeta.)

Od svih ljudi najviše mi idu na nerve oni koji zvocaju.

Dodala bih i one koji misle da su uvek (i samo oni) u pravu, da to nisu jedni te isti.

Dok smo se sa severa selile na jug Arene, prodavac nam ponudi Čoline bedževe.

"Imam, hvala", rekoh, "kupila sam u trećem razredu".

A tad je Zdravko bio frajer i po. (Sad je ipak, nakon 3-4 decenije, malo zašao u godine.)

I kao mala sam imala nepogrešiv osećaj za lepo. Nisam se s muškarcima mnogo baktala (da se izrazim eufemistički i prozaično), ali sam uvek znala šta valja. :)

Ovi stranci što mi kače poljupce ispod slika na Fejsbuku bolje da čitaju moje tekstove: momentalno bi podvili repove! (Prijatelju, ne da se od mene nećeš leba najesti -- ni mrvom se nećeš ovajditi!)

Piše mi zet sa sestrinog profila (da izazove porodični razdor; srećom, ubrzo je identifikovan): "Bila si najgora, samo otvaraš usta!" (To nije ni blizu istine, on je bezobraznik, koji samo hoće da me jedi. Sem toga, od majke čuh, na koncertu se baš razgalio, ruke su ga zabolele od tapšanja. Na jednom snimku, utvrđeno je, i sam je pevao. A od tih dvanaest horskih glasova, jedan je bio moj.)

A polako, rekoh, ja sam mlada (pevačka) nada. I majka je sinoć drugoj sestri telefonom rekla: "Išla sam da gledam moju pevačicu!" Jutros čuh kako telefonom nastavlja da prenosi utiske sagovornicima.

Pevanjem se mojim porodica diči: more, šta su i sirene morske naspram naše pevačice horske! ;)

Kako je koncert bio novogodišnji, dirigentkinja je odlučila da ne pevamo u horskim haljinama, već da se odenemo po svojoj želji. Ali kako bismo izbegle preterano šarenilo, odlučeno je da se držimo crne, bele i sive boje. Hvala bogu! Jer od svih boja koje ne nosim, siva mi je najdraža. A, da budem iskrena, ni ja njoj nisam mrska.

Doduše, moje sivo u stvari je bilo srebrno. Setila sam se da u ormaru imam neku dugu, svečanu haljinu, koju nijednom nisam obukla. No, haljina je na tanke bretele, otvorenih leđa. Ali naš kolektivni imidž podrazumevao je i sivu ešarpu sa šljokicama, koja se u mom slučaju pretvorila u pončo. Mislim, ovaj stomak se nekako morao kamuflirati.

Ali od nekih ga ne možeš sakriti. U garderobi jedna divna plavušica podiže mi  kamuflažu. 

"Šta mi gledaš stomak?", pobunih se kroz osmeh. 

"Ma", ljutnu se ona (nervira je moja samokritičnost), "gledam ti s...!" A kad joj otkrih da ispod nemam brushalter (ups, sad će celo selo znati da polugola stojim na bini; a nisam kriva što mi takav model), ona se, u neverici, nasmeja: "Pa lepo sam ja rekla; lepe su ti s...! Ko devojčica!" 

E, taj kompliment dobih i nakon koncerta na koktelu od jedne takoreći vršnjakinje: "Ti sa tom kosom kao devojčica, sijaš!"
I sad, ja na krevetu sedim ogrnuta toplim pončom preko svečane haljine, objavljujem slike na Fejsu (večeras "častim", tako sam nekako raspoložena) i nadomeštam prazninu komplimentima i lajkovima. Hvalim se zbog pet banki, u koje neki neće da mi veruju. Šta ćeš, mi babadevojke se ložimo na prividnu mladost.

"Jesi li tako bila na koncertu?", pita jedna sestra, pregledavši slike. 

"Ne, taman posla, bejah ogrnuta (inače bi me izbacili)." 

"A ne", kaže ona, "rastrgli bi te, očima". 

Daleko bilo, nije mi to želja. Nije da večeras u predvorju nisam primetila poglede iz nekih ćoškova, što su se lepili čak i za moj šljokičavi ogrtač, pod kojim se možda tek naziralo blago. Ali, žalim slučaj, nisam zainteresovana. Krišom gledaj (ako ti se baš pruža prilika), ali ostani na odstojanju, radi vlastite bezbednosti. I kad nisam na bini, računaj da sam na Olimpu.

Večeras na probi hora žene se uz starogradske pesme i njišu, i osmehuju, a kažu i da im naviru emocije.
A ja, sirota, gledam ko tele u šarena vrata: nit imam dara za ples, nit me mogu obuzeti emocije. Nit upravljam pogled u postojeće(g) nit mogu sklopljenih očiju da sanjam.

Sanja: Hoće li i meni Deda Mraz da donese poklon?
Staša: Ne, samo deci... I tetkama.
(Ja ih vazda tako učim, ali se Deda pravi gluv.)

Ja (pretim mački u Stašinom krilu): Dobićeš batine!
Staša (protestuje): Ti svaki dan govoriš da ne bacamo mačke i da ih ne bijemo!

Staša me odvela kod Kineza da joj kupim neku lutkicu. Izabrale smo Leu, drugaricu od Svetlucave i Sjajne.

Ti nisi znala da je ona slatka?, upita me posle. "Zato što svaki dan jede kolačiće!"

"To znači da sam i ja slatka", obradovah se. "I ja isto tako jedem (makljam) kolačiće.

Ja: Ti si mnogo dobra devojčica; kako si tako dobra?

Staša: Svi me to pitaju! :)

Predajući diplome, članica žirija svakom nagrađenom reče: Čestitam, i nastavi!

Samo ja to baš ozbiljno shvatam: nema problema, već sam se navadila. ;)

Dok je čekala početak predstave Staši je izgubila medvedića. Kad je majka to ustanovila, predstava je upravo počinjala. Malo smo pogledale po mom sedištu, ispod jakne...ali mede ne beše. Potražićemo ga posle predstave, rešismo.

Međutim, to je bila pogrešna odluka. Po svoj prilici, maknuli su ga oni što behu iza nas. (Gde će im duša?)

Kad napolju to pomenuh, Staša se pobuni: "Mmm, nemoj to da pričaš, zaplakaću."

Da to može čuti majka koja je medu podigla s poda i stavila u svoj džep...

Oni što po društvenim mrežama prolivaju gorke suze nad tuđom nepismenošću po pravilu ni sami nisu naročito pismeni.

Vidovita majka Ruža

Ispod mog kratkog teksta o Staši i bureku s mesom, neko (unknown) mi je pre desetak dana, ostavio komentar. Sasvim slučajno danas videh.

Sudeći  po napisanom, sem što je, ko bajagi, žena, i to nepismena, imala je, tvrdi, ozbiljne porodične probleme. Kaže da je želela da pohvali vidovitu Ružu, s kojom su ti problemi ko rukom odneseni. Dete joj je "imalo urok na sebi", odmalena  niko nije mogao da joj pomogne. Povrh svega, i muž ju je osavio (sebični gad). Srećom, gospođa Unknown je preko preporuke našla majka Ružu (to ko španska serija; majka urečenog deteta i ostavljena žena našla je svoju majku, babu urečenog deteta). Majka Ruža, da ne kažem tata-mata, uspela je s deteta da skine urok. (Ne, nije poznato je li urok neka živuljka, izraslina... kako izgleda... Možda vam sedi na glavi i ceri se, a vi niste svesni. Jedino Ruža može pomoći.)
Štavše, uspela je gospođi i da vrati muža. Samo zahvaljujući majka Ruži, napominje, sad imaju prelep život. Dete bez uroka, muž bez ljubavnice, i žena bez pravopisnih priručnika... Ali nesebična ženica, pa krade vreme svojoj porodičnoj sreći kačeći po blogovima ove objave. Da druge žene ne budu nesrećne, da se vidovitoj Ruži jave.
Ja nemam ni dete, a kamoli urok na njemu. Majka Ruža se neće od mene ovajditi. Ali mogla bih slagati da mi je pobegao muž... (Samo da mi ne vrati tuđeg; u obzir dolazi jedino ganc novi, nekorišćeni.)

Moj sestrić je tad vozio astru. "Parkiram se jednom ja", kaže, "i stanem baš iza neke astre. Vratim se: nema astre i nema mi antene." (I bar da je znao taj kolega da odvrne i skine ko čovek, no zalomio. On ne imade koristi, a vlasniku napravio štetu.)
"Naravoučenije", dobacih kroz smeh: "Ne parkiraj  se nikad iza astre, tj. auta kakav i sam voziš." (U Srbiji ćeš, očito, biti tretiran kao rasadnik besplatnih automobilskih delova.)

U jednoj ruci držim naočare, u drugoj hleb, a mozak mi na otavi. Umalo da zagrizem naočare.

Tigrove naočare

Beše već sigurno oko ponoći. Staši pali kapci na pola oka, pa mi reče: "Hajdemo malo da legnemo! I da mi pričaš priču! Ali neku koju si ti izmislila."
"Što?"
"Pa zato što hoću neku novu, nisam odavno čula", objasni mi.
Obučem joj pidžamu, spakujemo se u krevet i prilegnem kraj nje.
"O kome ćeš da ti pričam, o kojoj životinji? O slonu, medvedu, lavu, tigru...?"
"O lavu!"
OK. Bio jednom jedan lav. I družio se s tigrom. Stalno su se pentrali po drveću, trčali po visokoj travi... A onda je tigar dobio mobilni telefon. (Staši se odmah oči malo odškrinuše.) Samo je sedeo pod drvetom i igrao igrice. Lav je obletao oko njega i zvao ga da se igraju, a tigar samo "bunjio" u ekran i odgovarao: Evo, sad ću! Samo da završim!" A sad nikad nije došlo. Na kraju je lavu to dosadilo i počeo je da se druži s pumom.
"Šta je to puma?"
"Nešto kao tigar. Imaš tigra, pumu, geparda, jaguara, sve je to nešto slično. (Koja pruga ili tufna gore-dole.)

I tako su se lav i puma jurili, pentrali po drveću... A tigar je samo sedeo i igrao igrice. Jednog dana tigar je počeo da nosi naočareee..." (Staša razrogači oči, iščekujući pretpostavljeni nastavak.) "Zato što je stalno..."
Ostavih Staši vremena da sama izgovori uzrok i ona to učini: "Gledao u telefon!" (Lukava sam ko lisica, znam.)
"Ja samo malo gledam u telefon", ne propusti da se  odmah opravda. 

Nastavak priče samo je bio tapkanje u mestu i varijacija na istu temu, dok mi je ruka prelazila po Stašinoj glavici.
Tako su se lav i puma igrali, tigar je nosio naočare, a Staša je zaspala.

Danas se, pročitah, Svetom Nikoli mole nerotkinje (nek budu to sve one kojima je materica neotpakovana).

Pa imam nešto malo vremena (a i noge me, od umora, jedva drže, lako mi kleknuti), mogla bih i ja (pomoliti se, ne roditi)... Ali koliko se sećam časova biologije iz osnovne, ne ide to tako: morale bi me noge izdati još pred kim.

Slavske muke

Na nesreću, novogodišnji koncert je nekoliko dana po Svetom Nikoli. A haljina koju ću na tom koncertu nositi već dovoljno tesna. Malopre dok se tuširah pokušala sam da se dogovorim sa sobom: Ako sutra budeš jela (a jok, neću) baklave, od svih (vrsta) samo po jednu (dakle pet)! Od svega što budeš jela (jer ko bi odoleo?) -- po jedno... Jedan tanjir čorbe, jedan tanjir prebranca, jedan tanjir sarme... Šalim se, bre, tesna mi haljina. I predviđam (tj. priželjkujem) svoju sutrašnju epsku sudbinu...

Kod astala tvrda srca bila, i od sarme pogled odvratila, pokraj sebe pribor odložila, al' jad skrila, suzu ne pustila... Al' kad na sto baklave staviše, puče srce, ne izdrža više. Suze roni, pa sve ljuto kune gladne oči i činije pune; vrag da nosi srebrne haljine, što stiskaju bedra i slabine... Grdnih muka dopala sam, jadna: nisam zgodna, ali biću gladna.

U kuhinji otac i majka se bakću oko nekog secka, hoće da naseckaju luk za prebranac. A ja u sobi s Mašom, zabavljena nekim našim poslovima.

Dođi da nam namestiš nešto, doviknu mi majka.

Mogu samo da vam "namestim" koske, progunđah, nervozna što moram da ustanem s kreveta.

Na stolu u sobi stoji jedan pleh. U njemu su baklave sa šljivama, isečene na kockice.

Imam utisak da otac i ja prećutno igramo iks-oks. Malo-malo, pa jedno od nas uđe u sobu i makne baklavu gore desno: iks. Onda drugo uđe i smaže baklavu dole levo: oks. Desi se da zaboravimo na redosled, pa igra tapka u mestu: iks-iks-iks. Ili: oks-oks-oks...

Sad on spava. Ali i ja idem u Beograd, pa kad se vratim, računam da ću biti pobeđena (a pleh čist ko suza).

Naksinoć sam imala noćnu moru: sanjala sam da sam osvojila treću nagradu!

Srećom, san se nije obistinio. San je laža, a prva nagrada istina.

Svašta ja njima pričam, iz dana u dan. I zaboravim šta sam kazala. Mada često ponavljam isto. A oni rastu, poimaju u skladu sa svojim uzrastom i pamte.
Ljudi su najvažniji, izjavi mi danas Ignjat, očekujući moje odobravanje. Nasmejah se. To je deo lekcije o tome kako je materijalno nebitno, kako nije važno ono što neko nosi, već kakav je čovek. Treba prema svima biti dobar i pomagati u skladu s mogućnostima. Jedino to čoveka može da ispuni i usreći. Davanje, a ne primanje.
Ono si što misliš, osećaš i činiš; ne ono što nosiš. Ljudi su najbitniji, kako kaže moj sestrić. Nebitno je da li se "umotavate" u svilu ili grube jeftinw tkanine. Ljudi su najbitniji, ne smećite to s uma.

Staša je danas kupila neku LOL lutku i dve kesice LOL sličica. Ignjat je još u autu planirao kako će to lepiti u album.

U sobi sam ih zatekla kako, sedeći na peći, uveliko lepe sličice.

"Kako uspevate da uklopite?", upitah,imajući u vidu da još ne znaju brojeve (mada se Ignjat dobro snalazi kad lepi fudbalere).

"Ne uklapamo", odgovori Staša, sva važna, "lepimo gde hoćemo!"

Pa jes', nasmejah se, odrasli se toga nikad ne bi setili.

Pitanja na koja nemam odgovore postavljaju mi u neočekivanim momentima. Evo, jutros ništa nije ukazivalo na to...

Majka je pržila mekike, Maša je jela. I najednom, idući od sudopere ka stolici, upita: A zašto ja nemam drugog teču?

Kako da znam? Tako ti se zalomilo, rekoh ravnodušno. Sudbina prema nekima zna da bude okrutna.

Zanimljivo je da ta činjenica više pogađa moju sestričinu nego mene.

Pred Mašom stoji tegla džema, prazna tacna i mekika.
Baba prilazi da progunđa, sipajući džem na tacnu: E; Mašo, ne može tako da se umače!
Nikad neću razumeti te tvrdnje koje se kose s očiglednim činjenicama. I Maša i ja vidimo da se mekika MOŽE umakati u teglu džema.

Imenski predikat

Ja u kuhinji sela na jednu stolicu, Maša se zavalila na drugu, a noge prebacila preko mojih.U tom lagodnom položaju čita zadatke iz gramatike i govori mi rešenja. A ja govorim da je tačno (jer grešila nije).

Sestra sela na treću stolicu, pa prisluškuje i povremeno dobacuje. Maša pročita rečenicu u kojoj je trebalo da prepozna imenski predikat: "On je slavan glumac."

A sestra se, ne uzdržavši radoznalost, prenu iz lake dosade (koja je beše ophrvala): "Ko?"

Ne samo za Mašu, no i za njenu mati, nezgodni su imenski predikati.

Kad šetam sa sestrićima, jadikujemo zbog nevaspitanog sveta, što šančeve koristi mesto kanti za smeće. Stoga verujem da oni to nikad činiti neće.

"Kad se Staša vratila s Tare, rekla mi je, vrlo ozbiljna: Ja sam gledala p'irodu (kroz prozor autobusa), niko nije bacao (otpatke kraj puta)!

Moji sestrići su kao neki inspektori za ekologiju,a ja pretpostavljeni kojem podnose raport.

Svaki moj uspeh posebno su u(z)veličali ne oni koji su mi iskreno čestitali, već oni koji su (ga) iskreno prećutali.

"Iako sam siromašna, imam dušu" uz sliku malene devojčice,koju deli po Fejsbuku, mogao je da napiše jedino neki nesrećnik koji bogate (pa i sebe) smatra višima, a siromahe samo sažaljeva.

Ja: Da l' će Maša stići da mi uvije kosu, kad dolazi?
Staša: Oko pola nekoliko.

Staša (jede vruć burek s mesom): Pa ne mogu sve odjednom da pojedem! Moraš ti malo da mi pomogneš!
Ja: Nema problema!

Ja se ne odričem hleba (integralnog), večere i slatkiša. Pre bih se odrekla muškaraca. (Teška žrtva, ko nepušaču odreći se cigareta.) 

Na stolu je stajala Mašina sveska, širom otvorena. Obavljajući kontrolu, majka je uvidela da nije prva koja se nadnela nad njom: Staša je u njoj zabeležila svoje utiske.
Što si žvrljala po Mašinoj svesci?, grdila je potom majka. "Imaš svoju!"
A pored sveske, Staša je imala i svoje razloge: "Pa neću svoje da uništavam!"

Videvši Mašinu svesku iz opštetehničkog, majka joj se zgranu: "Mašo, na šta ovo liči? Jesi li videla kakva je Dunjina sveska?"
Maša (ič se ne potresavši): "Dunji predaje nastavnik Lazić."
Majka: "A tebi?"
Maša: "Meni Lazarević."
Majka (i dalje besna, naročito što je Maša ladna ko špricer): "Pa KAKVA je to razlika?!"
Maša (staloženo, kako samo čovek s pomenutim adutom u rukavu može): "Pa mama, nisu ista osoba."

Našavši negde u sobi moje bledoroze minđuše, Staša  se s njima pojavla u kuhinji i zahtevala od babe: Odmah da si mi probušila uši!
(Već neko vreme ona zavidi starijoj sestri zbog bušnih ušiju. A Maša ih je probušila baš negde kad beše u Stašinom uzrastu. Zato što je sama čvrsto odlučila i nije se dala odgovoriti.)
Ne radi se to tako viiše. Nekada davno stvarno su kojekakve babe kojekakvim iglama bušile uši sitnoj deci, a deca rikala ko da ih kolju. Kakvo je to zlostavljanje pod plaštom praćenja mode. Užasnem se kad vidim dvomesečne bebe s minđušama. Pustite decu da poodrastu i sama odluče hoće li podneti taj bol ili ne.

Slabost u nogama

Ignjat igrao fudbal s drugom iz vrtića. A drug za glavu viši, za celog Ignjata širi i dve godine makar zreliji i samostalniji. Sem toga, igrali su na njegovom terenu. I pobedio, što je Ignjatu teško palo. 

Duže mu noge, kaže moj zet, pa pobedio. Ali Ignjat je sve vreme pokušavao da se opravda (misli da je razočarao oca): Ne mogu njega da pobedim, on je najboljiji! I želeo je da se revanšira: Ja sad mislim kako njega da pobedim! Svi u kolima pričamo o nečemu desetom, on samo o izgubljenoj "utakmici" misli.
Opusti se, svi smo ga savetovali, nije to bitno. Krupniji je od tebe, koraci mu veći... Uostalom, nekad pobediš ti, nekad on... Ali džaba sve, njegove su misli bile usredsređene samo na taj neuspeh.
Nakon sat vremena, sedeći na TA peći, i meni se obrati poverljivo: Znaš šta je problem? Ja sam bio mnogo umoran, pila mi se mnogo voda... i nisam imao snage u nogama.
Ma da, zaboravi na to, razume se da sam saosećala. Takav je život, more: nekad si dole, nekad si gore!

Umreću željna posla (da ne kucam sad ceo spisak).

Ista (moja) baba! :)

"Mama koja je deci ukinula ekrane podelila sliku koja pokazuje pozitivne efekte ovog poteza."
Ja sam nesuđena mama koja je ekranima ukinula decu! I odmah se mogu uočiti pozitivni efekti tog poteza: deca mi nikad neće biti izložena štetnom zračenju i drugim negativnim posledicama prekomernog korišćenja elektronskih uređaja. ;)

Noćas se neko zakucao u autobusko stajalište i spakovao ga ko kutiju šibica.

Videvši taj prizor danas, Ignjat nije skrivao sreću: E, gde će sad Ceca da čeka autobus, da ide u Beograd, da zarađuje!

Osmehnuh se. I prećutah: Kako će onda "Deda Mraz" da kupi poklone mojim sestrićima, koji se raduju kad ostajem kod kuće? :)

"Što više grlite svoju decu, ona postaju pametnija."

Dakle, dobro sam i ovo malo pameti ućarila. ;)

"Nedostatak zagrljaja može da negativno utiče na dete, umanji njegovo samopouzdanje i oteža komunikaciju sa drugim ljudima."

Sad je sve jasno. Što me više ne grliste, ruke vam "otpale"?! ;)

Sedeći na kuhinjskoj stolici danas, sestra najednom vrisnu i poskoči. Iz sedišta izvirio neki šraf. 

Baš na tu istu stolicu sedoh i ja večeras. I napipah isti šraf. Aa, neko će ovde stvarno da se nabode, prebacih ocu preko stola. (Ko treba to da zakuca, ako ne on?) 

Neće, otac odgovori mirno, zvučeći samouvereno koliko je lenj (i zauzet gledanjem rijalitija od jutra do sutra).
A nije mi što ću dupe izbosti, strahujem da ću pocepati pantalone.

Da i ne zna tvoja ruka leva šta učini tvoja ruka desna.

(Muškarcima se smejulje brci...)

Često sanjam da u primorju provedem deset dana, a nijednom se ne okupam, čak ne prođem kraj mora. To saznanje ostavlja vrlo neprijatan osećaj.
Ali ja razumem simboliku i nužnost tog ponavljanja. Život je more...

Provincijalne priče o ljudima nezavedenim u knjige venčanih (isuviše) često počinju (sažaljivim koliko i podsmešljivim) isticanjem te činjenice.
Tako će jednog dana, stojeći kraj mog groba, uprkos svemu što sam umela i stvarala, čaršija tugaljivo šaptati: Nije se udavala! 

Time će moje postojanje još jednom biti obezvređeno i  konačno poništeno.

"A zašto ne biste Novu godinu dočekali u Barseloni?" Zato što nemam prebijene pare, recimo? Ali stvarno ste carevi, kako se samo dosetiste?
"Ako još niste smislili plan za Novu godinu, imamo ideju..."
E, jbg, gde ste bili pre, već sam zakazala u Šimanovcima.

Problem sa svadbarskim kupusom je što ga moj želudac doživljava kao laganu hranu: jedem, jedem, ne osećam teret ni tegobu i uvek mogu još. :)

Najmanje troje  od desetak mladih u autobusu  bilo je u farmericama kraćim pet do deset centimetara od odgovarajuće dužine, koje su im otkrivale gole članke. U decembru! To je masovni modni trend poslednjih nekoliko godina. 

Iz toga zaključujem da će naši naslednici masovno oboljevati od reumatskih bolesti. I da nam je zemlja puna siročadi! Jer moja baba, kad nam izvire leđa ispod majice, imala je običaj da kaže: Nemaš ti majku!
Dakle, majke su pokojne, ravnodušne, nezainteresovane... ili su i same prekratkih nogavica (a biće da im i kroz glavu promaja duva).

Ako lajkujem stranice s ikebanama, repromaterijalom... Fejsbuk mi vazda potura isto. (Štaviše, ja samo pomislim da bih nešto volela da vidim i to je već preda mnom.) Leba mi, neko nas posmatra!

Ne sme čovek više ni u sopstvenoj kući da počeše d..., Fejsbuk će mu poslati mast protiv svraba! ;)

Ključ i klema

Jedan sestrić bio na odsluženju vojnog roka, a drugi, brat mu rođeni, u rodbinskoj ekipi prispeloj na zakletvu. 

Na ulazu u kasarnu, razumljivo, traže na uvid legitimacije i da malo pročešljaju torbe ženama. Muškarci su morali da isprazne džepove, ako u njima beše čega metalnog. Znajući zašto obično detektor pišti, predlagali su da posetioci pogledaju nemaju li u džepovima ključeve. A moj sestrić, kad dođe na red, i ne čekajući pitanje, reče: Imam samo ključ deset, okasti! Istovremeno ga i predade u ruke nadležnih.
Pa šta će ti to?, začudiše se vojnici, i nasmejaše najbliži u redu.
Da zavrnem klemu, odgovori sestrić. Meni je više puta to morao da razjasni, ali muškarci u vojnim uniformama glasno se nasmejaše. Znaju oni kakva je muka kad se isprazni akumulator. Ključ okasti u džepu i zavrnuta klema, pa nema(š) problema!

Pepeljuga na stadionu

Moj sestrić nedavno počeo da radi, pa s kolegama razmenjivao anegdote. Jedan Stanoje (što me ne zna i ne prati na Fejsu, pa smem da ga imenujem) išao jednom na Zvezdinu utakmicu. Al' dođe do nekog nemira, počnu se paliti baklje i krene masa... pa je svak gledao da izvuče živu glavu (za drugo nije mario). I kaže Stanoje: Dođem ja do Autokomande, kad... Pepeljuga!
Svi zinuli iščekujući pojašnjenje očigledne poente. Pepeljuga!
Cipela ostala zaglavljena za stolicu na stadionu, a Stanoje gradom šeta bos.

Jedna iritantna voditeljka: Sutra je prvi decembar, ulazimo u period kad se puno jede...

Ja: Sestro, ja iz tog perioda ne izlazim. ;)

Već mesec dana se kanimo da kupimo karte za Zdravkov koncert. (Kad sam bila mala, malo sam se ložila na njega; istini za volju -- uvek sam bila esteta).

Danas sestra kaže da je rasprodao i četvrti; sad nam ostaje još peti, krajem decembra. Sledeći, kaže sestra, možda bude tek za pet godina. Ako ne umremo mi ili on.

Pu-pu, najpre se usprotivih. Pa mi na um pade spasonosna misao: On je stariji! Red mora da se poštuje. ;)

Moja sestra (nakon čitanja mojih tekstova): Kako ti obične stvari napraviš čarobnim!

Ja: Zato što za mene jesu čarobne.

Ako ste propustili crni petak, ne očajavajte, pare će se potrošiti: sledi cyber monday!

Nekad se da ustanem iz kreveta kanim ko da ustajem iz groba.

Crni petku, a crna sudbino,

o kukavno srpstvo pomamljeno:

to sve grabi verujući slepo

da j' jeftino sve što je sniženo. ;)

Pa sve lomi, krši i obara,

za petak se pričuvalo para;

žuri, hita, lako novac broji:

kupuj danas -- sutra ne postoji!

Razgrnite novogodišnje ukrase da se provučem kroz Beograd!

Kad se uveče vratim kući, često se osećam  kao boginja Lakšmi, ili pre Hekatonhiri (malo je njene četiri ruke, ne znam šta ću pre): pa jednom rukom mešam makarone sa sosom, dok ih podgrevam, drugom otvaram frižider da uzmem pirinač (jer makarona nema dosta), trećom palim laptop, četvrtom uključujem mobilni na punjač, petom palim TV, šestom uzimam hleb, sedmom kisele krastavčiće, osmom ljutić...
Kad se uveče vratim kući, najpre odem da operem ruke i da piškim. Večeras sam bila toliko izgladnela, da sam najpre jela, i jela, i jela... Bešiku mogu i da stisnem.

Kad se uveče vratim kući, često se osećam  kao boginja Lakšmi, ili pre Hekatonhiri (malo je njene četiri ruke, ne znam šta ću pre): pa jednom rukom mešam makarone sa sosom, dok ih podgrevam, drugom otvaram frižider da uzmem pirinač (jer makarona nema dosta), trećom palim laptop, četvrtom uključujem mobilni na punjač, petom palim TV, šestom uzimam hleb, sedmom kisele krastavčiće, osmom ljutić...
Kad se uveče vratim kući, najpre odem da operem ruke i da piškim. Večeras sam bila toliko izgladnela, da sam najpre jela, i jela, i jela... Bešiku mogu i da stisnem.

Ne možeš zlog čoveka dobru naučiti.

Ja: Koliko se brzo Zemlja kreće oko Sunca?

Maša: MNOGO brzo! :)

A sad da se snimi neki film o ljubavi (ne baš sirote) poštene i vredne devojke iz naroda, vanredne lepote, koja prodaje sveže piliće na pijaci, i princa u bokserskim rukavicama, kojem u najveće rezultate računamo što je potomak svoje mame i svog tate.

Tako malo treba da se bude srećan: da mi se u krevetu spava koliko u autobusu i bioskopu.

"Svadbu je pratila čitava Srbija."

Zahtevam od novinara demanti: okrnjena Srbija -- ja nisam. ;)

Još jedna svadba veka u ovom veku...

I večeras mi jedna žena reče: Ne menjaš se!
Znam da to nije moguće, al' pustite da se ložim. 

Čak i kad nije u pravu, onaj koji je glasniji više pažnje privlači.

U jednom toplom domu došlo je do zahlađenja. Razdor među supružnicima izbio je zbog mušica. Žena ih mlati muholovkom. Tašta ih života lišava na isti način. A muž im zabranio da ih tako ubijaju. On preferira sprej. 

Mušice se nisu izjašnjavale (dok su neke, gušeći se, kašljale, a neke se, pogođene ko maljem, koprcale).

Prodavačica (ne jedna, ne jednom): Mogu li da vam pomognem?
Ja: Ne, hvala, samo gledam. (Ako nemaš ništa protiv. A ako si baš zapela, imam pet-šest metara drva da mi iscepaš.)

Zet dosao po mene na stanicu. I kako sedoh u auto, on poče da pišti: nisam vezala pojas! Doobro, dobro, vezaću se, rekoh, samo ućuti.
No, kad to obavih, zet se pojada: Sad pokazuje da je opterećena guma na tvojoj strani, samo neće da pišti (ko da je ostao bez glasa).
Ma nemoj, pobunih se, a tvoja žena (moja sestra) ima pet... do sedam kila manje, pa što ne pišti?
Ja ti kažem, nastavi on, nije navikao na tu kilažu.
Aaa, sinu mi, znači ti ne možeš da vozaš druge zene (sem ako mere koliko i tvoja lična)?
Eee, mudre li naprave! Ako već imate tu (ne)sreću da imate muža, obavezno imajte i pametne autiće koji pište kad na suvozačevom sedištu vi niste. 

Mia (lezeci na krevet): Ti volis da te neko dira po kosi?
Ja: Volim. Ali me niko nikad ne dira.
Mia: Dodji, ja cu.
Ja: Ne mogu sad, ucim ruski.
(E, zivote, nudis prave stvari u pogresno vreme.)

Kad su slave, sve moje sestre daju mi ista zaduženja: da pakujem kolače.
To je kao da vuka puste da čuva ovce.

Prilikom "dizanja u slavu" zet me triput i s posebnom pažnjom okadio. Izgleda da sam ja najteži slučaj.

Ja: Kome ću ja da kupujem iznenađenja, kad ti odeš na Taru?
Staša: Paa možeš Ignjatu... ili Maši, ona je isto dobra!
Ja: Pa šta ću ja da radim bez tebe?
Staša: Paa... ja ću ti poslati neku moju poruku. I nacrtaću ti moj crtež, pa možeš njoj da kupiš iznenađenje.
Ja: Kome?
Staša: Pa toj drugoj Staši, što sam ja nacrtala.

Otišla je

Imala je sedu kosu, a i dalje mladalačko srce. Sitno telo nosilo je silnu stvaralačku energiju, na kojoj bi joj tinejdžeri mogli pozavideti. Bila je rečita, puna elana, uvek vedra i nasmejana. Na našim probama njen smeh se izdvajao jačinom, a glas lepotom. 

Volela je scenu i scena joj je pristajala. Ali se s nje, ne svojom voljom, povukla nakon letošnjeg televizijskog nastupa hora. Iako je neposredno pre tog nastupa osetila mučninu, kojom se bolest obznanila, kamere su zabeležile i gledaoci zapazili njenu izuzetnu energičnost.

Redovno je članicama hora, svojim drugaricama, donosila iznenađenja: kiflice koje je sama umesila, sirupe koje je sama napravila... Pravila je i sapune, heklala bluze, kuvala džemove... gajila piliće, spasene iz kontejnera, i mace... Vazda beše u pokretu, kao leptirak.

Imala je gomilu planova. I nikad nije planirala da ode. 

Ali je danas otišla. Zauvek. 

Jednom je rekla je i da će se odseliti, ali nas nikad neće napustiti. (Šta je to, sat vremena dovde, rekla je.) Verujemo da nije neko ko krši reč i da će se i nadalje negde s neba raspevavati s nama. (Šta je to, od neba do zemlje!)

Zato se od nje nećemo opraštati. Telo je krhko možda pobeđeno, ali onakav duh ne može kovčeg zauzdati. Zago, proba je u utorak: pevaj s nama!

Biće nešto

Samo zato što sam mu jutros dodala pečen hleb iz tostera, zet je primetio: Biće od tebe nešto!
Složih se: Biće... leš (ko i od svih drugih; bogovska hrana za crve).
Budalo, dobaci sestra petljajući nešto oko sudopere.
A sat vremena kasnije zet me ostavi na autobuskoj stanici kraj groblja. Polako, zete, pričekajmo još malo. Oduvek mi je nedostajalo ambicije: ne moram baš danas da postanem "nešto".
Na to se razočaraše lokalni crvi, koji se već bejahu uskomešali i oblizivali, iščekujući slasne zalogaje.
Neće, bogme, skoro gozbe biti, ne mislim se još upokojiti.

Rekli mi da sam smršala. Ali način na koji je kazano bitniji je od toga. I glas i pogled bili su nekako sažaljivi. 

Na šta li to ličim, kuku? Šta mi je s očima, te nisam primetila? I  kako sam smršala, kad jedem, brate, pošteno? Jedino ako ja jedem, a nešto jede mene? Pu-pu, daleko bilo. Nemam gde ni da se merim, sem ako ću (a neću)  da imam sto dva'es' kila. (Iako se često osećam ko slon; to me i zbunjuje: ono što ja vidim u suprotnosti je s onim što vide drugi . Elem, na toliko mi se plava vaga zaglavila; vreme je da nabavim novu -- zelenu, koja će se "ukočiti" na... recimo... šezdeset i nekom kilcu.)
Čim se vratih kući, nasuh tanjir(ić) riblje čorbe, a potom iz kese direktno u usta ono malo preostale mlevene plazme. Ako je ikako moguće, da povratim stari šarm i pozamašnu "slavu".

Što je čovek ograničenijih pogleda, to veću potrebu ima da govori javno i glasno.

Jedan dan mi spadaju gaće, drugi dan mi spadaju čarape, treći dan mi spadaju pantalone (ne znam gde mi je kaiš)... Danas čitav dan namičem i gaće i pantalone (ne, nisam smršala). Sreća te mi je jakna do kolena.
Ja ne mogu više trpeti tog zuluma!

Friziranje

Otišla kod rođaka nešto da pogledam, pa reč po reč -- ponoć debelo prevalila. Sad treba malo zafarbati kosu, pa je oprati, osušiti... a ja odavno kao leš (od noćas neispavana).
Kad bih mogla, kažem majci, kod nekog frizera sutra...
Pa ne možeš, kaže ona, moraš da zakažeš. To me baš iznervira u ove sitne sate. Danas sve moraš da zakazuješ, čak i u malim mestima. (Otkud te silne žene što se friziraju ne znam. I otkud paradoks: frizera sve više, a slobodnih termina ni za lek? Friziranje se zakazuje ko operacija katarakte: i po godinu dana unapred, očiju mi!)
Nekad odeš kod Dese, Ljilje ili Nade... pričekaš malo i izađeš s frizurom (često po njihovoj volji, frizeri su takav soj, ali da ne cepidlačimo). 

Sad ne možeš, izgleda, ni da umreš ako ne zakažeš kod pogrebnika.

Nek me pribeleži jer ovo moderno doba mnogo mi ide na živce, u grob će me oterati.

Jedan dan mi spadaju gaće, drugi dan mi spadaju čarape, treći dan mi spadaju pantalone (ne znam gde mi je kaiš)... Danas čitav dan namičem i gaće i pantalone (ne, nisam smršala). Sreća te mi je jakna do kolena.
Ja ne mogu više trpeti tog zuluma!

Ako čekam

Pita me čovek: "A ti, jesi se udala? Šta si uradila?" (Bože me sačuvaj, ko kad se otegne studiranje, pa te s vremena na vreme "dobronamerno" pitaju: Šta si uradila s fakultetom?)
Ništa, vala. Nisam se udala. A nisam se ni trudila. (Među nama, nisam ni želela.) Ne da nisam ništa uradila, no prstom nisam mrdnula, a kamoli "repom" (i šta će onda mužjaci, sem izdaleka čežnjivo, manje ili više, da glede.)
"Pa šta čekaš?", neizbežno pitanje koje sledi.
Šta čekam? Da mi prokrčka sarma. Da me podiđu žmarci. Da izgubim pamet. Da vam sinovi stasaju. (Lažem, potomci me zanimaju jednako koliko i tate; ali nek se sekiraju malčice, bar ovako fiktivno.) 

Čekam neočekivano. Samo ako dočekam, mogu javno da ga identifikujem. Molim vas za malo stpljenja.

Obučem blago prozirnu bluzu i stanem pred ogledalo, pa ne znam da l' mi fleka il' mi pupak.

Tek što otvorih Fejs, u donjem desnom uglu pojavi se slika nekog ženskog čeljadeta (prsta prislonjenog na usnu) s (in)diskretnom ponudom: "Hello, how are you?Wont to have some fun?"

Sestro, ako i želim (a, među nama, još oči nisam čestito otvorila), ti mi je nećeš priuštiti.

Moja sestra uvek insistira da umesto nje popunjavam formulare, čak i pišem čestitke. Ja, kao, lepše pišem, i štampanim slovima. Nije-nego.
Danas sam popunjavala nešto Staši za boravak na Tari. I na jednom papiru sve lepo ispisala, a na drugom se zalaufah, te se moj mozak otrže s povoca, a na liniji uz prezime Stojanović kretoh da se potpisujem Svet...
Eeej, šta radiš to, prenu me sestra, sedeći i telefonirajući naspram mene. Ukapirala da se detinje petoslovno ime neobično oteglo.
I tako mi propade putovanje. (Moja podsvest o Tari sniva.) A šta bi falilo da sam umesto Staše za koji dan u busu sela s Uglješom? Doduše, da sam bar i prezime ispisala valjano.

(Ionako Staša misli da je nam je prezime isto. A kad zet za ovo ču, izjavi: Nemamo nijednog (rođaka, koji bi mi to prezime prilepio)! Ko ti traži? Daleko ti lepa kuća!

Bojenje za domaći

-- Moram ovo da obojim za domaći, reče Staša, prinoseći mi neku knjigu u krilo. I potom dodade: 

-- Moraš da mi pomogneš, ti lepo bojiš!
-- Ali ovo je tvoj zadatak -- rekoh -- ti treba da obojiš. Vidi, baš je lako! (Samo neke lopte, raznh veličina.
-- Nikad nećeš da mi pomogneš -- gotovo briznu u plač.
-- Pa zašto? Ovo umeš i sama? Vaspitačica je rekla da nam tetka pomogne i da je ovo mnogoo... umorno. (A, da, može biti, zamori se čovek drljajući bojicom gore i dole.)
I ja šta ću: bojicu u ruke, pa na posao. Kad je rekla vaspitačica, nema uzmicanja.

Idem u ludu kuću, često izjavi majka.

A ja u sebi ćutim: Ženo, bićeš drugi Magelan -- obići ćeš Zemljinu kuglu i doći u kuću iz koje si pošla. ;)

Zidno slikarstvo

Vrativši se kući, zatekla sam crtež na zidu svoje sobe. Ne izgovorih: Pa je l' ovo soba ili pećina u Altamiri?
Istina na crtežu, srećom, ne bejahu probodeni bivoli. Iznad štekdozne u koju je uključena TA peć dizala se velelepna kuća, o koju bejahu oslonjene impresivne merdevine.
Pa šta je to, upitah Ignjata, tog neobuzdanog umetnika. On se samo ponosno osmehnu. A i ja potom, potisnuvši prvobitnu negativnu reakciju, pomilovah ga i priđoh da bliže osmotrim umetničko delo i divim mu se.
Ionako je zelenkasti zid odavno u očajnom stanju. Ionako Ignjat nije prvi što se po njemu likovno izražavao. A nije ni jedini koji je zidove grebuckao. Ionako će se na proleće ta soba krečiti, i zidovi će biti kao limun žuti. 

Uživaj, sestriću, crtaj... neće tetka da se ljuti.

Škola za mačke

Neko vreme Staša se motala po kući, a onda je otkrivena u sobici. Tačnije, zatečena je usred procesa obrazovanja: u šupljinu vitrine uterivala je mačke i svrstavala u fiktivne đačke klupe. Ko kaže da nema za mačke škole?! Doduše, ne mogu reći da se za školovanje odlučuju dobrovoljno. A šta će, sila boga ne moli.
Šta to radiš, pitala je baba. A Staša objašnjavala kako mačke uči šta je šta (predmeti koji joj padnu pod ruku) i daje im petice (samo ako zasluže). I sama sam prisustvovala deliću nastave. Držeći kesu duvana u ruci i podnevši je mački (najstrpljivijoj; ostale su uhvatile krivinu) pod nos pitala je šta je to. A potom izjavila: "Mjau-mjaau! Rekla je cigare! Ona zna da priča."
Pogledah u mačku. Mačka je s nadom gledala u mene, računajući da ću je izvući iz učionice. Rado bi utekla s časa, al' šta vredi: stigla bi je Staša.

Maša je posle folklora zvala telefonom majku da ode po nju. Ali majčin mobilni bio je u Ignjatovim rukama, a on je pozive odbijao, jer ne trpi da ga prekidaju dok igra igrice. Maša je onda pozvala na fiksni i nevaljalac je razotkriven. 

A dok je majka grdila sina, baba je pomislila da zna rešenje: "To treba da uzmeš i da ne daješ!I ti da se sakriješ kad razgovaraš!"

Osmehnuh se u sebi zamislivši sestru kako čitav dan sedi iza zavese, iza ormara ili šćućurena u špajzu kraj šporeta. Ručak se ne kuva, veš se ne pere, kuća se ne posprema, deca prave rusvaj... a majka se skriva... i uživa.

Jesen je i sezona pitanja.

Ustati ili odustati? Ako nadjača prvi poriv (jedva, jer moćna je u tmurno jutro složenica), sledi naredno: Da li se umiti ili se ubiti? Velika se bitka katkad bije između usnenih suglasnika. Kontemplativno. Jasno je da takvim kolebljivcima nedostaje elana za akciju.

Razmnožavanje

Maša i ja sinoć smo iščitavale lekciju o razmnožavenju. (Među nama, neverovatno koliko su tu temu nevešto i dosadno obradili. Džaba su se petaci radovali i iščekivali. Kanim da se popnem na tavan i nađem svoj udžbenik.) Na meni je bilo da joj to interpretiram na moderan i razumljiv način. Da, da, neizbežno i parodičan, što Maša odavno razume.
Spajanjem muške i ženske jajne ćelije nastaje zigot. Šta je zigot, pitam. Malo počekam, pa i odgovorim: zigot je oplođena jajna ćelija, iz koje nastaje fetus... a nekad, polumrmljam, i neviđena budala. Onda joj pokažem sliku: Vidiš, ovo je ženska polna ćelija, tj. jajna ćelija. A ovo muške polne ćelije, spermatozoidi; gle kako su navalili na ovu jajnu ćeliju ko smrt na babu!
Na pitanje koliko nekih insekata učestvuje u parenju, odgovorih (iziritirana konfuznom koncepcijom udžbenika i, često vrlo glupavim, pitanjima na koja u njemu nema odgovora): Šesnaest; ko god naiđe, on se priključi. Maša je to tobože zapisala. A znam da nije jer nepogrešivo prepoznaje moju parodičnost, čak i kad je ja poturam staloženim, ozbiljnim tonom.
Eee, kakav sam ja vanserijski, buntovni zigot bila! Eto šta sve ispadne kad se zaigraju delije oko jajne ćelije.

Rešetkasti paketići po ulicama Beograda sasvim su prikladno pakovanje za tradicionalan poklon građanima: maglu!

Čovek ostari onog trena kad mu "izrastu" krsta. A o njima niko nema ništa lepo da kaže. Ili ih nemaš ili bole. ;)

Počinje sezona slikanja u džinovskim lampionima i paketićima u vidu kaveza, kao i sezona jahanja irvasa.
Budite prvi koji će tradicionalne fotografije objaviti na Fejsu, ne čekajte da vas neko pretekne!

Nazivajući sebe babadevojkom oduzimam zlobnicima možda jedino zadovoljstvo koje bih ih mogla priuštiti: da me sami tako nazovu. ;)

Na zvuke vetra ustalasa se duša: gde da se zakloni, gde da se ušuška?!

Kad god sam poslušala razum, omanula sam u izboru.

Razum slušaj, po srcu postupaj!

Gledam od čega da sašijem neku stomačnu kamuflažu (koju ću navući preko srebrne haljine) za novogodišnji koncert.

Pa mi sinu: a što ne gledaš da nemaš šta da kamufliraš?!

"Nedostatak zagrljaja može da negativno utiče na dete, umanji njegovo samopouzdanje i oteža komunikaciju sa drugim ljudima."

Znači, sve je ovo što me nisu grlili (koliko treba)?!

Poetski da mrem

Ne zna se ko je tačno za to odgovoran. I mačke su se kačile po zavesi, i deca su po njoj sedela i valjala se (ko mi je kriv kad je nisam skratila, već se toliko vuče po podu). Drveni držač garnišne (ili kako god se ta drvena motka zove) izvalio se, gotovo sasvim, iz zida i sad mi visi kao mač nad glavom. Ne sad, tek kad glavu položim na jastuk.
Uskoro ću leći, a ko zna hoću li osvanuti. Nešto se mislim: ne može sudbina biti tako podla da me tako banalna smrt snađe!
Postoji milion boljih, ili bar poetičnijih, uzvišenijih, načina da se upokojim: da se obesim (nekom oko vrata), da umrem od ljubavi (makar i neuzvraćane), ili od lepote (kao Tin Ujević), da mi u grlu zastanu reči (tople, nikom neizgovorene), da nezgodno posrnem kad me neko obori s nogu i padnem mu u zagrljaj, da se utopim (u nečijim očima)... Ah, predivnih, predivnih smrti ima!

Leći ću i svu noć da se nadam da sudba neće dopustiti od obične motke da stradam.

Spavajmo, sanjajmo

Nije uvek lako biti tetka. Recimo kad sva deca odluče da spavaju zajedno, u jednoj sobi. u jednom krevetu. 

Hoće zajedno da spavaju, ali neće odmah. Pre toga osmislili i odigrali predstavu, na kojoj sam ja bila jedini gledalac, a ujedno i snimatelj.
Kad ih ispokrivah jorganima i ćebadima, utvrdismo da ne mogu svi da zaspe bez pomoći. Mlađeg sestrića uzmem u naručje, da ga uljuljam, a starijeg uhvatim za ruku. I pevam, pevam... a vazda vrtim isto. Jeednog zelenog daanaa, onog zelenog letaa... Spaavajmo, sanjajmo..., pa sve ukrug. 

"Nemoj tu da pevaš", reče Ignjat, očito se još kolebajući između sna i jave. 

"Pa koju ću?", nasmejah se, svesna da su mu stihovi o zelenom danu izašli na nos.
"Pevaj neku drugu koju znaš." (Samo ne ponavljaj više, ko boga te molim!) OK. Iišli smo u Afriku, da sadimo papriku... i tako...

Pevaj "U s'etu posoji jedno ca'stavo", narući potom, već gotovo usnuo. (Mali, hoćeš da spavaš ili da se veseliš?) 

U njeemu je sve lepoo, u njemu je sve nežnoo, u njemu se svee radujee...dok tetka peva li peva (a niko da joj novčanicu na čelo zalepi).

Ovi što priznaju i povlače priznanje su mi kao kolebljiva deca: oće kaki -- neće kaki.

Ne mogu da verujem da su deca pojela i onu čokoladu s karamelom... bez mene!

Dva dana sam ih držala na oku (kao i čokoladu). Videla sam i probala sve koje su otvorili. Ali ova mi promače...
Ustaju deca rano... A ko rano rani, sabajle čokolade maklja... dok tetka spava i ne sluti zlo. 

Majka (držeći neku kesu iz koje viri crna jakna): Čija je ova jakna?

Ja: Ne znam. Moja nije, ne nosim crno.

Majka: Pa šta će u kesi?

Ja (pritisak mi momentalno udara u plafon): ?! Ja ne znam ni čija je, a da znam šta će tu!

Rešio ga

Posebno joj se dopala priča "Ciganin i dinja". Neke od šaljivih narodnih priča obiluju arhaizmima koje joj otežavaju razumevanje. A kad je Ciganin nadmudrio prodavca i zaslužio obećanu dinju, moja sestričina se nasmeja primetivši: Al' ga je rešio!
Nasmejah se kiselo. Nisam srećna što koristi rečnik jutjubera, ali jesam što je razumela narodni (meni omiljen) humor.

Znam roditelje koji sinu nisu dali da na pismenom piše o Crvenoj zvezdi jer nastavnica možda navija za Partizan. I čula sam da druga nastavnica deci za prepričavanje tekstova daje petice "ako napišu puno". Očito kvalitet smatra irelevantnim jer je najpre dala ocenu, a tek potom, pošto je dete počelo da čita, shvatila da je pisalo o poznatom tekstu, pa je morala da  se "popišmani". Naime, prethodnog dana im je zadala da pročitaju tri i prepričaju jednu šaljivu priču, ali neku manje poznatu. 

Šaljive narodne priče su često vrrlo kratke i prepričavanje može da se rastegne na stranu i po samo ako se upustiš u detaljnu analizu. A kako vidim, mogla su deca slobodno ispisati i recept za baklave, kad se ocene dobijaju na osnovu broja reči, a ne njihovog smisla.
Kod literarnih sastava vanumetnički kriterijumi ne smeju imati uticaj na ocenu, kao što ni kvantitet ne sme biti presudan.

Beše slava danas, pa i mušice nagrnule u vreme ručka, ne mogosmo se odbraniti. Kad mi konačno dozlogrde, donesem onu mlatilicu sa terase, pa počnem da vrebam u kuhinji i bijem ko Marko Kraljević kamdžijoma. Utom se  pojavi tata i primeti: Ne valja to, imaš novu na terasi.
Ama, ne dadoh se ubediti: u ruke Mandušića Vuka  biće svaka puška ubojita.
Posle se prebacih na novo bojno bolje, u sobu s baklavama. Lepo zatvorih vrata, obećavši: e sad ćemo da vidimo čija nana crnu vunu prede.! Džaba vam da vrištite i pištite, niko vas ne čuje. Pomolite se gospodu, kučke alave!

Krokodilske makaze

Na času istorije nastavnica im je kao jedan od načina na koji su Turci zlostavljali potlačene pomenula bičevanje. Ja mislio krokodilske makaze, dobacio štrkljavi pubertetlija. Potom je morao da objasni i najbližima. Najbliži su onda morali da objasne daljima. Srednji prst jedne ruke seckali kažiprstom i srednjim druge. Značajno pogledali, pravili pauze, ponavljali... i nije vredelo. Neki su izuzetno loši pantomimičari. Mora im se gotovo crtati... Sekli im k...e, rekla njima, kao i tetkama danas moja sestričina.
I tetke se zainteresovale: pa kako to, nismo čule, šta su tačno radili... Ma koja je to knjiga, daj da pročitamo, konačno reče jedna. Ona narodna izreka o Turcima ima smisla ako se malo preoblikuje: Idu Turci, tresu nam se ... (Kako i kome ne bi!)
Kad majka tinejdžerke nešto kasnije poče priču o ocenama, primetih: Istoriju razbija! Druga tetka se zacereka.

Ja: Ja ne znam koja sam krvna grupa, nisam se porađala.

Zet: Znaš koji je način da saznaš?

Ja: Da dam dobrovoljno krv.

Zet: Da, ili da platiš.

Ja: Ili da se porodim!

Zet: Da, samo moraš da sačekaš devet meseci.

(Ja: Pre toga moram još ponešto. Po svoj prilici, ako išta budem dobrovoljno davala, biće to krv.)

Ispekla sam juče integralni hleb sa semenkama. Hoćeš da jedeš Spajdermenov hleb, upitah Ignjata. A on, u znak odgovora, smesta odjuri u kuhinju, gde je pričekao da se, po njegovoj želji, na krišku namaže kajmak. I onda je sve smazao. Šta znači dobar marketing! Staša je svoje parče pojela tek do pola, da bi ga tad bacila, izjavivši da joj se ne sviđa. Na neke marketing ne deluje.

Evo kako je Staša, pre nekih godinu dana, gledajući mačke nakon što je jedna od njih stradala, poimala smrt:

One cu tudzne dzato cto je njihov b'at otico dajeko, do kjaja!

00.15 - vreme za posnu sarmu.
00.23 - vreme za drugu sarmu.
Bogat jede kad hoće, siromah kad može, a ja kad se sarma skuva.
Nikad od mene, majka mi jadna, dama, gospođa fina, žena vitka i gladna!

Nepoznata žena pozvala je majku na mobilni. Pogrešili ste broj, majka je rekla. Ali telefon je odmah potom opet zazvonio. Sad se javila sestra. Ne, nee, pogrešili ste, rekla je. Koji broj vam treba, pitala je. Ne, ne, ovo je mamin broj, pogreili ste. I tako reč po reč, razgovor potraja.
Kad se konačno oprostiše, bocnuh je: Ti i kad neko pogreši broj, pričaš s uživanjem.
U, šta me briga, odgovori, neće da mi dođe na slavu.
Bogami, rekoh, da je razgovor još potrajao... (Imali bismo sutra za trpezom gosta više, garant bi se sprijateljile.)

Igor se propeo ka polici s kojekakvim sitnicama i pita: Ćećo, a kad si ti slikala Deda Mraza?

Osvrnem se, kad ono ikona nekog čudotvorca Amfilohija, koju mi je sestra ovih dana donela iz Ukrajine. A u crno-beloj tehnici svaki bradati deda deluje realistično (ko da si ga lično uslikao) i ko da su mu sanke s irvasom i poklonima u blizini.

Uzalud je od mene očekivati da izjutra, čim otvorim oči, budem srećna i zahvalna što je onaj spermatozoid koji sam bila dominirao na trkačkoj stazi.
Ja se neko vreme najpe pitam koliko je to bilo pametno (što ne posrnu, što mu neki jalovci ne postaviše nogu?).
A nekad i u sebi prebacujem (%&%&$% mater) onoj jajnoj ćeliji (jer nije ni ona nedužna, zajedno su mi zakuvali kašu i zapržili čorbu) što se malo nije ustezala i vrdala.

Vrativši se jedne večeri na polici među šoljama i raznim dragim sitnicama spazila sam patiku. Pravu pravcatu. Znala sam, razume se, i čija je. Ali mi nije na pamet padalo ko ju je postavio na taj tron. Osmehnula sam se i legla, ne uklanjajući dokaze.
A sutradan upitah Ignjata kako je njegova patika tu dospela. On se osmehnu setivši se njemu očito simpatične scene. Ja sam, reče, ovako (kao da šutnu nevidljivi predmet) i ona je tu pala.
Pa što se tako ritaš, a? Zar se tako izuva? Šta  da je pogodila onu zelenu kravicu ili slona, da mi se polupaju (pokloni od mojih sestričina)?
Izgnjat slegnu ramenima, ne prestajući da se smeši. A nije svestan kako bi se naši odnosi zakomplikovali. Teško bi ko posle izgladio.

Dešava se često da mi ljudi poveravaju ne uvek pozitivno mišljenje o drugim ljudima s kojima sam bliska, bez bojazni da će i oni to doznati.

Hvala na komplimentu, dobro pocenjujete da sam osoba od poverenja i nisam intrigant, čak ni kad je moje mišljenje drugačije.