Priča o đubravnicima

Ima neka šaljiva narodna priča o naročitom testiranju potencijalnih udavača, na osnovu kojeg mladoženja dobija vredu ženu. (Ni reči nema o tome je li želeo crnu, plavu, sa silikonskim ili prirodnim grudima... Za sklapanje braka telesni izgled nekad ne samo da nije imao presudnu ulogu, no je često bio u zapećku.) Elem, otac krenuo da traži sinu ženu, ali koja će im domaćinstvo držati uredno. I objavi da će mu snaha biti ona koja najviše đubreta u kući nakupi i donese mu na uvid. Kad (baba)devojke pohrliše s punim đubravnicima pred njega, verovatno je ubrzo sedeo na vrh deponije, gde ga i zateče poslednja, s jedva nekom trunčicom prašine. Sva ojađena, pravdala se kako nikako nije uspela da nađe više i verovatno očajavala što se neće ratosiljati devojaštva. Ali čovek se obradovao jer je želeo baš takvu snahu, vrednu i urednu. Đubreta nije imala jer redovno održava kućnu higijenu i dostojna je da je uzme sinu za ženu.
Ali ja sad hoću da demantujem taj test. Večeras najmanje dvaput nakupih u sobi đubreta toliko da bi me ovakav potencijalni svekar smesta prvu diskvalifikovao. Ali ja čitav dan nisam prestajala da radim, nisam sela. Krojim, bojim, lepim, mesim, pa čistim... Ko radi taj i đubre stvara.
Da sam ja digla sve četiri uvis, pa listala neke časopise ili nokte lakirala, slabo bih đubreta našla, ali bih možda zadobila svekra (tj, njegovoga sina). Život je nekom majka, nekom pun đubravnik.

Malope spazih da sam donji deo pidžame obukla naopako, odnosno da mi je napred deo koji "ide" na zadnjicu. Je li to neko predskazanje, hoće li mi se ove, novogodišnje, noći sve izvrnuti natraške?! ;)

Ušavši u dečju sobu, majka upita: Mačići, šta radite? Ništa, mačko, odgovori Ignjat, neuobičajeno raspoložen.
Ako tepate deci, pazite kako ih nazivate, jer mogu da uzvrate jednakom merom. Zamislite da je majka pitala: Šta radite, kučići?

Šunka

Tu šunku sam kupila za rusku salatu. A deca ogladnela, pa navalila. Zatekavši ih kako maste brke, tobože ih prekorih: Ko to krnji rusku salatu?
Onda tek primetih kako je sestra uprla pogled u mene i smeje se naduvenih obraza: od šunke ne može reč da izusti.
Što bi narod rekao: povika na vuka dok lisice meso jedu. U stvari, povika na vučiće dok vučica šunku tamani.

Majka me poslala da joj kupim neke tkane nadstolnjake. Malopre ih stavismo ispod TV-a (pa kako da nam stoji na golom stolu, ne može to tako). Ispravi te resice, naredi mi. I evo me, češljam stolnjake. ;)

I svima si im kupila KNJIGE, moja majka upita, kao da sam pred kućom nakupila šaku glista.

X osoba jadikuje: Ceo svet se slikao s irvasima, samo mi nismo!

Y osoba odmahuje glavom u sebi: Ceo svet jede govna, daj i mi da jedemo!

Testerom protiv jelke

Kad su mi sestrići malo nestašniji, ja moram nekako da ih zauzdam. Ako krenu da se veru po nameštaju, da skaču, moram da im "bacim kosku", da im skrenem pažnju, ne bi li se umirili. 

E, sad ćemo da skinemo jelku! Jeee, poskočiše od sreće. Znate li gde je jelka? Ignjat diže pogled ka regalu i poče da nagađa u kojoj je kutiji. U ovoj! Nee. U ovoj? Nee. U ovoj? Nije. Jelka mi jeste mala, ali ne baš toliko. Malo se propeh na prste, pa iza tih kariranih kutija izvukoh jednu duguljastu.
Dok sam šrafila postolje, Ignjat je već "uključio" motornu testeru. Aaaananananan, aaaananananan... Šta to radiš, čoveče, ne seci mi jelku! A moram, treba mi NA kuću, nasmeja se on, tek na trenutak testeru zaustavivši. Nađi, bre, neko drugo drvo za ogrev, bukvu, hrast... šta si se na jelu okomio. Jedva sam jelki živu glavu sačuvala: Ignjat i ja vukli smo svako na svoju stranu, dok ga nešto ne odmami u kuhinju.

Namestivši prvi deo stabla, uočih neki plastični delić na podu. Jao, razvalili ste mi jelku, tobože ozbiljno zavapih (a nervni slom bh smesta dobila da ne bejah sigurna kako je to sitan "kvar"). Ko je ovo razvalio, upitah. Igi, reče Staša (a rekla bi isto i da je ona). Pa zaštoo, kako sad da namestim? On NIJE NOMALAN, pridruži se Staša mom tobožnjem očaju. 

Pa naravno da nije, kad je pomahnitali drvoseča, koji testerom (a i golim rukama) uporno nasrće na moje novogodišnje drvce, rešen da ga strpa u kućni kotao. 

Lekovite najlon kese

Preko dana osetih da me nešto bolucka oko ključne kosti. Katkad sam morala da zadržim dah, koliko da manje boli, ali ništa strašno. 
Uveče taj bol kao da je pomahnitao. Taman kad htedoh da spavam, razulario se. Boli toliko da sam se uplašila: ko zna šta je! Pomišljala sam: da je ovo nešto neizlečivo, molila bih za eutanaziju. Nisam mogla da se namestim: kako god legnem, na koju god stranu, bol me razdire. Mislila sam najpre da sam dobila upalu mišića zbog onih pet-šest majičica što sam ručno oprala, prokleta bila. Onda više nisam bila sigurna, drukčije boli upala. Tumbala sam se po krevetu satima. Do pola tri ostadoh budna. I pročitah preko četrdeset strana knjige "Kad je svet imao brkove". (Eto kako se nađe vremena za knjigu, pa je koristiš kao lek.) Potom sam malo i gleduckala TV, ne bih li na bol zaboravila. Od svega beše slaba i kratkotrajna vajda.
Konačno se setih kako mi je baba koje više nemam jedne noći čitavu bolnu ruku uvila u neki najlon i da mi je od toga bilo bolje. (Baba je znala da list kupusa "izvlači temperaturu", za blagotovorno dejstvo bokvice, crnog luka iseckanog na uboj. Samo ne šta se na slomljeno srce privija. Ali stariji srcu uglavnom i nisu puštali na volji, pa ostajalo zdravo i čitavo.) Skočih ko davljenik da dočepa slamku. Škiljeći neispavanim očima iza regala, dograbih neku oveću praznu kesu. Odmah je ćušnuh na ključnu kost i delom na rame (koje me takođe boluckalo, Ignjat i Staša su mi ga danju malo masirali). Ušuškah ih takoreći bukvalno. 
Istog trenutka postade toplo i bol uminu. Izbegavala sam da se mičem, strahujući od ponovnog bola. Ali utopljen, kesom zavaran, on se uspavao, pa konačno i ja nekako zaspah.
Živele najlon kese (šalim se, čuvajte poneku u kući, zlu ne trebalo, ali čuvajte i planetu -- na kesama štedite malo). I naše bake što svakojakih čuda znaju!

Rođak Spajdermen

Na dečjem stočiću stajalo je Mašino porodično stablo (lično sam ga ja od kartona načinila). Na zelenoj krošnji svaka jabuka predstavlja nekog pretka ili potomka. A nakon što je Ignjat listao svoju bojanku s nalepnicama, spazih Spajdermena gde se na jednu od grana  nadžogerio (i pravi se lud, a voćku nam nakalemio, pa štrči: ni na kog ne liči). Odnekud na naše stablo pao il' se uz njega uzverao. Čuči i merka, po svoj zgodi, kako svoj položaj da učvrsti (rešio, valjda, da se ukoreni, pa da se skrasi i oženi... no sve još malo, nestasalo... al' proveriće i one grane koje nisu "imenovane").
Razumem da mi je sestrić opsednut tim čovekom, mislim paukom, i ne bi mu smetalo da se s njim orodi, pa da se diči i da mu zavide vršnjaci. Al' ja se jedva uzdržah da ga ne "uzberem" s grane, pre no što nam se stablom razmile pauci.

Vrištanje soprana

Kad je Ignjat na krevet nasadio fotelju od pruća, upozorila sam ga da to može biti opasno. Dušek je mek, fotelja se klima i lako se može prevrnuti. 

Ako je on od toga šta i primio k znanju, Staša nije. Ušla sam u sobu taman u trenutku dok se prevrtala i padala. Shvatajući u kakvoj je opasnosti i kako se nezgodno može stropoštati na pod, instinktivno sam počela da vrištim. Pohitala sam da je dograbim, istovremeno vrišteći gradacijski, sve više i piskavije, naročito kad sam shvatila da pad ne mogu da sprečim. Sva sreća što je pala više na leđa nego na glavu.
Svi iz dnevne sobe odmah dotrčaše da vide ko je to i zašto tako vrištao (kosa im se, biće, digla na glavi). Pa valjda je jasno da sam ja: ja sam u horu sopran, a sopran vrišti kao što i peva.

Ne marim

Pre neku noć sam spavala samo četiri sata, a ujutru mi drugarica reče: Baš lepo izgledaš! (Hm, ogledalo mi jutros ništa o tome ne reče, ali o ukusima ne vredi raspravljati.) Ni noćas nisam imala kad da se naspavam. A tetka me danas pohvali: Lepo izgledaš, sveže! (Pa dobro, naši smo, ko će kome, ako ne svoj svome da deli komplimente.) Nespavanje mi, sva je prilika, osobito prija, od njega se prolepšavam (nije da juče i jutros to sama nisam primetila).
A šta je s tim momcima, upita potom, zar oni ne vide lepu devojku (tj. mene, pa da se mnome ožene). (Ko zna, sve to ćoravo kod oba oka, gleda u pogrešnom smeru...) Ne znam, a baš me i ne zanima. Ako i gledaju, džabe gledaju. Nisu mi ni na kraj pameti, pa kud bi neki dospeo usred srca?
Kako Mika Antiić kaže: I samo onda kad i mi tražimo, moći će neko i nas da sretne. E, ne pružam tim tragačima priliku (ne idemo istim putevima).

Sestrić mi večeras takođe sugerisa da i ja moram da se udam. Samo jedno se mora, rekoh, od starijih sam čula: da se umre (Sveti Petar ne tera babadevojke s vrata, oronule il' sveže jednako su mu dobrodošle). Nisam ti ja za te stvari. Znam da budem lepa, sveža... pa da mamim, al' ne marim (za te momke kraj kojih ću kao tajna da ostarim).

Kad tetka boji

Neverovatno je koliko domaćih zadataka današnja deca maju. To jedno, jadno, samo ne može sve da postigne. Stoga je prinuđeno da deo prebaci na članove familije. 
Pre neko veče Maša mi ostavi svesku u kojoj je upravo iscrtala neke predmete, rekavši: Oboj mi, ja moram da radim matematiku.
I šta ću, kad se mora -- mora se. Dobro, lažem, jedva sam dočekala i dobro se zabavila. Klackalica, lopta, sat, auto... Samo što joj more nije ozelenelo (jedva sam se uzdržala). A šta ću joj, nek ubuduće pazi kome poverava bojice.

Kineski prsten i druge muke

Najedanput Maša tobože zaplaka, napusti kuhinju i povuče se u moju sobu, gde se, kako često čini, sklupča na TA peći (dupe će jednog dana ispeći).
Šta joj je, upitah sestru, jer sam očito nešto propustila. Hoće neki prsten, a neće da čeka do sutra (nego smesta da se kupi). Kakav prsten, upitah. Kineski.
Odoh do Maše da je urazumim, surovom i zastrašujućom metodom. Plačeš zbog prstena koji će ti majka KUPITI sutra, prekorih je... Tekst koji joj izložih potom ponovih i u kuhinji, pred majkom i sestrom. Deca nemaju ruke, noge, glave, oca, majku... a ona plače zbog prstena. Malo je falilo da izgubim kontrolu: ja išla do škole peške, kilometar, i po snegu... dvaput godišnje (kad se putari BAŠ dobro pripreme)... Jeste, složi se sestra, jutros baš Deda Mraz (tj, neko u njegovo ime ili jedan od mnogih) pisao pismo (valjda jedno od onih pirotehničkih, koja "zapale internet") i kako mu je muka od današnje dece što i ne znaju više da požele igračke, svi hoće ajfon, ajped, aj, aj, aj... I kako deci ne treba sve ispunjavati, dovrši sestra, zakopčavajući jaknu.  Gde ćeš, po prsten, rekoh zajednljivo. (Pa da, to je odlična ilustracija pomenutog pisma i promena za koje se zalaže taj Deda: da se deci ne ispunjavaju svi hirovi... smesta... pržite ih na laganoj vatri do sutra). 
Sestra se nasmeja (zbog svoje nedoslednosti i običaja da igra kako deca sviraju, mada prsten nije kupila danas).

Svako(m) svoje

Staša je danas dobila bojanku s Mašom i medom. Ali bojenje je ne zaokuplja mnogo. Večeras ja uzeh da preuredim medin kamin (cigle su bile malterisane, ja sam ih učinila ponovo vidnim), pa reših i da docrtam jelku, pokone... 

Spazivši bojanku u mojim rukama, Staša poče da kenjka i pokušava da je iščupa. A vratiću ti, nisam se predavala, neću ti pojesti, samo malo da bojim... (U mom detinjstvu majke su imale običaj da u ispravnost svojih nasilnih metoda uveravaju decu izjavom: Ja sam te rodila, ja ću te i ubiti. Ja sam ti kupila, ja ću (malčice samo) i bojiti!)
Dok smo se nas dve koškale, Ignjat je mirno sedeo na ugaonoj blenući u mobilni. Ne odvraćajući pogled od mobilnog, s već pomenutim mirom, upita: Imas ti tvoju knjigu? Imam, rekoh. Pa zasto onda diras Stasinu?
E, mali pametnjaković. Pomno pamti majčine izjave prilikom mirovnih misija. I primenjuje ih na "moj" slučaj. A kad sam grabi Stašine domine i sa njima (da su mu pri ruci) spava, ič ne mari za vlasnička prava.

Male rukavice

Svaki put kad spazi da imam rukavice, ona tužnim glasom zakmezi: Ja neemaam ruka'ice, fadno mi! Hoćeš moje? Da, naravno da hoće. Naročito one šupljikave, ljubičaste i zelene bez prstiju.
Danas uđoh u auto, ona mi smesta skoči u krilo i istovremeno zakmeča: Ja neemam ruka'ice (bez kojih ja od septembra nikud ne idem).
Pa kakve boje želiš da ti budu, upitah. MAALE, reče ona. I evo ih, male i roze, čekaju da ih Staša navuče na ručice. :)

Četiri torte

Kad se Ignjat odnekud pojavi u hodniku, upitah ga: Gde si bio, Igi? Da p'obam to'tu (a tek što ju je baba u frižider stavila), reče, oblizujući još prstić. 

Torte spremljene za Svetog Nikolu privlačile su i Stašinu pažnju. Otvorila vrata, pa gleda, divi se (eej, četiri torte, i sve kao da zovu: deco, izvol'te) i uživa. Da p'obam reče (i bez glave bi ostao ko bi je u tom sprečavao), pa jednu jedva prstom taknu. A ko zna kakva bi joj ideja na pamet pala kad bi s tortama sama ostala!

Ko drži torte u frižideru, decu mora na oku.

Slatko za mačku

Juče smo pravili keks. Naš familijarni naziv za taj keks po starinskom receptu, keks s mašću, jeste ke-ke. 
Moji sestrići mnogo vole ke-ke, pogotovo kad ga držim u tegli na polici. Ali nisu oni jedini. Ne, ne mislim na sebe, podrazumeva se da ja volim sve što je slatko. Mačka je takođe ljubitelj keksa. Nisam samo stigla da uočim pašu li joj više keksići u obliku jelke, cveta ili zvezde.
Staši ne beše teško da joj keks pridržava. U jednoj ruci drži keks za mačku, strpljivo čekajući da mačka gricne. Keks iz druge ruke jede sama.
I kao da je mačka veći sladokusac i od mene. Tek što je smazala keks, šlag koji je preostao od torte Staša joj je u mojoj sobi poslužila. Najpre po podu, s kojeg je mačka lizuckala. Al' sam je zatekla i kako punu kašičicu šlaga gura mački u usta. A ova se nimalo ne usteže i ne opire: tek s usta višak šlaga otire.
Pa i nek jede, nisam ja cicija, samo mi lepljivi pod ne prija. Kad poželi da što slatko slisti, nek mačka kakvu tacnu koristi.

Pranje ruku

Taman smo se spremile da mesimo keks, kad ona opet dograbi mačku (kako je vidi, ne može da joj odoli). 
"E, sad moraš da pereš ruke", rekoh, malo i nervozno (što me od posla odvlači), "dirala si mačku". U stvari, ne pere ih ona, ja sam joj oprala. 
A potom oprah i svoje (nije na odmet). Spazivši to, Staša zaključi: "I ti pe'es juke, i ti si dirala macku!" "Jesam", zacerekah se.
Mačka u znak protesta repom mahnu i zavuče se pod sto: što sumnjaju u njenu ličnu higijenu, nije u redu to! Ove bi dve mogle malo na reči da pripaze: sve im je čisto čistijato, samo je mačka leglo zaraze!

KAKO znaas?!

Mene ne treba iole podsticati da maštam, igram se i sestrićima ugađam. Staša jutros (kad jedva bejah oči otvorila, a i to na njeno insistiranje) molećivo zakenjka: Nisi p'avila ke-ke, ajde p'avi ke-ke (starinski keks na mašinicu, koji mi sečemo modlama)! I ja napravim. Štaviše, napravimo, tobože, zajedno. Ona gleda, ja razvlačim oklagijom, ja seckam kako treba, ona mi kvari... i to je naš udruženi rad. 
Ignjat mi se večeras molećivo osmehnu: Ajde mi nap'avi k(am)ion! I ja, dok dlanom o dlan pljesneš, napravim (od kartona), nalik malom plastičnom koji ima. Kasnije sede na parče stirodora, a ja ga gurnuh kao da je na trotinetu, ni sama se ne dosećajući kako će taj stirodor kliziti po laminatu. Ignjat odmah zaklikta od smeha i navali da zahteva: ajde tamo, ajde ovamo, ajde opet... Ubrzo mu se pridružila i Staša, pa guraj, zapni, napred, nazad... I nikad kraja, dok mi duša na nos ne ispadne. 
Napokon, izmolivši malo pauze da predahnem, skljokah se na pod, a Ignjat mi skoči u zagrljaj (zna on to kad je izuzetno dobre volje). Sav u osmeh pretvoren i očaran svim mojim umećima, upita: KAKOO ZNAAS (sve to što decu uveseljava)? Eto, ne znam čime sam taj dar (da se vazda igram i maštam) zaslužila, ali vredi zlata: kad mi, srećni, sestrići sklope ruke oko vrata.

Lutka ko svinjska polutka

Ne zna se otkud se tu dela i koliko dugo beše. Ali Staša je jedina optužena. Otvorivši vrata frižidera, majka je sinoć u najdonjoj fioci ugledala bebu. Lutku, mislim (ne okrećite broj policije).  
Čitavu fioku ispunila lutka ko svinjska polutka! Spava ko zaklana (pu-pu). Ili je, gle čuda, zapala u duboku hibernaciju. 
Pa videlo dete da tu mesta ima (ili je sama načinila). A valjda joj se i fioka činila udobnom, taman kao krevetac modernog dizajna ili neki inkubator (ko zna, možda je lutka bila nedonošče). Ako nije beba deo neke ekspedicije na Aljasci. De zaviri iza kofice krema, da  i kakvog belog mede nema!
Šta ima u "šideru", pitao bi Ignjat? Da vidimo: pola tegle ajvara, pavlaka, komad suvog mesa... malo kajmaka iii... lutkaa?!

Slatka princeza

Satima sam na podu pravila neku princezu (tj. ne neku, nego onu na zrnu graška) za Mašinu lutkarsku predstavu. Tako su nas i Ignjat i Staša, kojih se princeze od kartona i stirodora moraju posebno čuvati, zatekli. 

U jednom trenu Ignjat dođe iz kuhinje, pa stade kraj nas da još malo gleda. Baš je slatka, rekoh, potpuno očarana. I upitah: Da li ti se sviđa? Da, začudo odgovori Ignjat s osmejkom, zaljubio sam se. Iznenađena (jer Ignjat gotovo nikad ne iskazuje simpatije prema devojčicama, malo što još ne mari, malo što ga sramota; a, opet, ovo je princeza!), nisam smela da se zacerekam, a želela sam. Znam da bi se on postideo još više i gadno histerisao, kako ovih dana radi (ako iole obratiš pažnju na njega kad on to ne želi: dok pleše, dok glumi...). Zato se samo osmehnuh, rekavši, da mu ne postane neprijatno: Ti se šališ, zar ne? Daa, šalim se, osmehivao se on, ne uspevajući da sakrije kolebanje: da li da počne da se baca i dere, da reži i zabije glavu u jastuk... ili da se pravi ko da ništa posebno nije rekao. 

Njegova reakcija zavisila je od moje. A ja ga dobro znam. I neću njegovim mukama razloga da dam.

O čemu razmišljate, PrincezA?

Svaki put kad mu "odgovorim" Fejsbuk se grdno pokaje zbog svoje radoznalosti. I verovatno mu puca glava od pokušaja da dokuči: Šta ovu ludaču muči?! ;)

Intima na izvol'te

Gle, poturi mi sestra (ne mogu da tvrdim, ali ni da poreknem da je bila ushićena) pod nos mobilni i neki snimak na Fejsu ili Instagramu, kako se beba pomera. 

Jedva razaznah nečiju stomačinu preko celog ekrana. Bebino praćakanje nisam se ni trudila da uočim. (I kad su mi sestre bile trudne, pa sam iz blizine pomno motrila, često mi je to promicalo. Uostalom, kako mi ovaj stomak nije ni u kakvom srodstvu, zanimao me ko i lanjski sneg.) Znam žene koje u trans padaju zbog ma čije bebe, i još nerođene. (Trudna si? Jaoo, diivnoo! Debelice!) I one još dosadnije što, kao opčinjene, opipavaju trudničke stomake. Iskreno, mene takvi prizori nimalo ne dotiču. (Naprotiv, od tog "kurtoaznog" tepanja bremenitim ženama meni se uvek malo bljucka. Rodiće dete, pa šta: ni prva ni poslednja! I krmača oprasi prasiće, i krava se oteli, nije to neki jedinstven dar, a ne zahteva ni neko naročito zalaganje.) 
Ne ložim se na tuđe bebe (ne kažem da mi neke ne budu šarmantne i privržene, čak i kad ne pokušavam da ih osvojim) ni kad im pupčanu vrpcu odseku, a kamoli dok po plodovoj vodi noge brčkaju.
Samo se glasno prenerazih zbog potrebe žena da i takve intimne momente dele sa svakim voljnim da klikne na video. Sem toga, ženo, misliš li da ćeš princa roditi?! Sve  i da hoćeš, i on će ti nuždu vršiti u pelene. Čak i da pritom ima krunu na glavi, ne izgleda ništa dostojanstvenije od druge dece što stenju i kolutaju očima. Dete ko dete! A svaka misli da je njeno najbolje, najlepše i najpametnije! (Stotine slika koje dnevno na društvene mreže izbacuju treba to i drugima da dokažu.)
I koga to uopšte zanima, batrganje fetusa u tuđem trbuhu? (Lažem, znam neke koji to, još kako, rado gledaju: tuđe fetuse, novorođenčad, musavu dečurliju, predškolce, školarce, tinejdžere...) Treba li mi bezdetni da isturamo pred javnost EKG i snimke žučne kese, kamena u bubregu (pu-pu, daleko bilo), ključne kosti, šestice gore levo...?! (Nemam ništa, al' možda mogu da nabavim; dete ne mogu.)

I mora li baš svaki detalj intimnog žvota da se objavi na Fejsu, da se o tome lupa u sva zvona? Kad reše da dete prave -- rešili smo, kad pristupe pravljenju -- pravimo (da ne kažem... usred koitusa smo), kad ga začnu -- začeli smo ga (petarde, vatromet, šampanjac... i u stikerima na statusima), kad se rodi -- rodilo se... A tad počinju ozbiljne muke za posetioce društvenih mreža: kaki, piški, kupa se, smeje se, maše, namiguje, hoda, igra se sa psom, čačka nos, raste, penje se po ormarima, duva u svećice... I tako sve do polaska u školu. A onda: pošli smo u školu, naši drugari, naša učiteljica, prva petica, druga, pa treća, šesta i šezdeset osma... Osnovna, pa srednja, punoletstvo, fakultet, posao, ispiti, desetke, partner(ka) iz snova, venčanje... Pa onda novi krug: bebaa (jebote, BEBA, opet ona)!
Ljudi, postali ste beskrajno dosadni, doduše samo delu korisnika društvenih mreža. Još uvek je dosta onih koji će vaše smaračke (jer ih je odviše, s istim motivima, prozaičnih, pozerskih, filtriranih, friziranih) slike rado pregledati, analizirati i putem njih vas uhoditi (ali će i lajkovati, od čega će vam sujeta rasti kao kvasac). 
Nezamislivo mi je (a ne moram da zamišljam jer je realno) da ima ljudi koji počnu uz jutarnju kafu da na Fejsu motre tuđe fotografije, dive se, lajkuju, komentarišu... i tako (s ponekom pauzom) do spavanja. Lična se praznina ne da popuniti tuđim uspesima (ili "uspesima"). Ali se još kako produbljuje buljenjem preko plota u tuđe dvorište: dok gledate kako tamo ruže (bez nege i po muke) cvetaju, u vašem kopriva i korov ovladavaju.

Hleba i irvasa! ;)

Hoćeš li da ti je narod miran i na oku, na svako ćoše turiš nekog sneška ili irvasa, i eno ga: SLIKA SE (ne videći zlo očima)!

Za'ebavanje

Mlada pokolenja tradicionalne bajke, odnosno crtaće, tumače u skladu s modernim jezikom. Pre neki dan moj mali sestrić je, ne prvi put, gledao neku verziju Crvenkape. Pa kad je vuk u šumi saleti, pa se udalji, pa je presretne, pa se uvuče u babin krevet... Ignjat mi, sa smeškom (kojim možda izražava simpatije prema nasilniku), objasni: Vuk za'ebava Crvenkapu!
Još će taj probisvet (naspram one naivke, što zanemari majčino upozorenje da ne razgovara s nepoznatima) ispasti i idol. Zašto su ti tako velike uši? Zašto su ti tako velika usta? Jer sam zajebant!

Novogodišnji trend je da svako (pa i ovo moje) selo ima svoje irvase... koji svetle... i raspoloženi su za fotografisanje 24 sata.

Na društvene mreže ne kače se još samo slike snošaja i ginekoloških pregleda. Ali budimo strpljivi...

Krava sa četiri piše

Imam po sobi neke krave. Ne mare što nemaju da okuse trave. Ne mare jer su od kartona, te slabijeg apetita. 

S vremena na vreme neko od mojih najmlađih sestrića iščupa neku šarulju iz neke fascikle, ispod stočića, ispod ćebeta... Kojekuda se zavlače te nevaljalice, uzalud pokušavajući da izbegnu ruke mojih sestrića (što možda ne mogu da iščupaju rep pravom pravcatom volu, ali kartonskoj kravi ko od šale). Jedna sad leži na podu s pola repa (bog zna gde je druga polovina nestala). Kad je Staša pre neki dan ugleda, uperi joj prst u vime i obavesti nas, ozareno, sa smeškom: ona ima piše!  (Da liči-liči, bojom i oblikom, al' toliko bog još nije darovao nikom.)

Ooo, četiri piše, mašala, prsnusmo u smeh. Ala bi joj zavideli muškarci. Jedna ko nijedna. Ali ČETIRI, to je već nešto. Ako te dve izdaju, imaš još u rezervi. Pa po nekom zakonu verovatnoće: ako tri neće, jedna mora da hoće.

Volim ovaj Kreativni centar i zato što ne diskriminiše dupe, naprotiv: "natrći" ga i u naslovu knjige (Crno meče dupe peče). :)

Prebacivanje

Majka sela kraj samog televizora, uperila daljinski (u ekran, a risiveru okrenula leđa), pa se žali: Što ne mogu da prebacim (valjda s Parova na Zadrugu, s Hepija na Pink ili tako nekako)?
Kako ne možeš, dreknu moj otac (valjda ne želeći da nešto propusti), kako sam ja malopre prebacio.
Ma daj tati, dobacih iz špajza (gde gledah čime da se do jutra prehranim), da začas prebaci... televizor preko terase.

Mašta nema cenu

Čim smo je pustili, Staša niz hodnik odjuri u Deksiko. Džaba smo joj dovikivali da idemo u Rodu. Ispostavilo se da smo lagale, jer smo, sledeći je, i same otišle u Deksiko. 

A u Deksiku sniženje. Maša bez medveda, a s vukovima, i kolima hitne pomoć (baš kao u crtaću -- bez zadnjih guma; a nisu morali da budu vaš tako verni, progunđah sestri -- pa to ne može da se zakotrlja po podu, a dve i po hiljadarke). Kako ih spazi, Staša kutiju ćušnu pod mišku. Ja sam zagledala i neki roze autić (dobila ga je neki dan kasnije), a mama spazi kuhinju. Imaju kod kuće Mašinu, ali povoljno je, lepa je... Još kad prodavačica reče da i pišti (kad nešto tobože kuvaš, pržiš; to bi meni dobro došlo dok blenem po Fejsbuku: recimo, juče mi ne bi jedan pleh keksa pregoreo), sestra se uzvrte i pokuša Stašu da obrlati. Ali Staša ne ispušta kombi. Neka, neka, odmahuje glavom, moze ovo! Onda i ja, nakon kratkog vaganja, prelomih: Ma šta će joj, imaju; kupi ono što ona želi, nemoj ti da joj namećeš. I kupismo. (Posle u kolima Ignjat i Staša oko sitnih elemenata umalo oči ne povadiše.)
Uveče na Fejsbuku videsmo drvene kuhinje, koje neko pravi shodno dečjoj visini, da stvarno liče na prave. Prelepe i stabilne. Ove plastične, malo ih prstom gurneš, one se stropoštaju, a ko Svetog Petra kajgana koštaju. (Dobro, na sniženju su tri hiljade, ali tad se sve čini jeftino samo zato što je inače preskupo.)
I mislim ja, kad se svi raziđoše: kuhinja koja pišti, čudna mi čuda! Ne treba to njima, pište sami. Kad imaš maštu, ni kuhinja ona "mutava" ti ne treba. (Jedna stolica može da ti posluži, ili oveća kutija, gajba...) Štaviše, deca (sva, pa i ova naša), pokraj brda svakojakih igračaka, ponajviše vole da se igraju varjačama, posuđem, zatvaračima, cepanicama, kartonskim kutijama... I ne trebaju njima nikakvi alarmi i sirene. Kakav god glas da treba pustiti, pustiće. Ako traktor hoće da ide u rikverc, Ignjat zna kako će o tome da obavesti ostale učesnike u saobraćaju. Ako treba da laje kuče i vuk da arlauče -- nikakav problem, zavija ko pravi. Ako štogod treba da bućne, da prsne, da škripne, ne čekaju oni da igračke mesto njih to obave. Znaju da skiče, vrište, pište -- rodila ih majka zdrave i prave.

Tatin novčanik

Staša voli novčanike. Otvori, pregleda svaku pregradu, izvuče sve što nađe... A i zna da tu stoji novac i da bez njega ne može u prodavnici uzeti ni igračku ni kinder jaje.
Kad joj mama pre neki dan ponudi svoj novčanik, ona odbi: Neću tvoj, hoću tatin, ti nemaš pare (da podmiriš dečju nezajažljivost: za avione, kamione, bagere, lutke...)!
Opasna mala, kako sve uviđa: zna gde je osnovni finansijski izvor u kući. Nema kod mame koliko kod tate. No mami ne pada teško da svakodnevno novčana sredstva prebacuje: iz tatinog novčanika preko maminog novac nestaje u kasama Deksika i kojekakvh drugih prodavnica.

Tek što su sestrići uveče otišli kući, zazvonio nam telefon. I zvoni, zvoni, a mi ne znamo gde je. Podigoh jorgan, istresoh ćebe, pogledah pod zgužvanu pidžamu, pod kese kraj kreveta, na stočiću... Nigde ga nema! A zvoni! I prestade, pa nismo znali ko nas je zvao. 
Ne bih li ga locirala, pozvah kućni broj s mobilnog. Znam da je oko kreveta, za njega sam odmah zvuk vezala. Ali ko da je u zemlju propao. Kleknem na pod, zavirim pod krevet i spazim ga: zavukao se pod otromboljenu šperploču. Ali tom prilikom ugledam u krevetu i lopova (na prašinu sam zažmurila) -- viri nad odvaljenom daskom. Ne, ne mislim na kradljivca. Znate ono čudo za štekdozne, da kažemo višečlana utičnica, tako nekako? E, a to mi već danima treba, još otkad mi je crkao žuti produžni kabl, da mogu istovremeno uključiti i laptop i lampu. Aaa, dvostruko sam se obradovala. 
Čudni su putevi božji. I kad se desi nešto nepovoljno, uvek pomisli: ko zna zašto je to dobro!

I meni je Fejsbuk "spakovao" 2017. Ja taj album nisam ni otvorila, a kamoli s vama podelila. Nema svrhe da se (samo)zavaravam(o).

Fejsbuk je svima u album "spakovao 2017". Priznajte da ste i sami iznenađeni koliko ste ove godine bili srećni.

31. decembar je jedini dan za koji vredi živeti! Ako ne računamo maturu, punoletstvo i venčanje.

Dižite kredite, kupujte haljine, pravite frizure, šminkajte se, ne žalite pare! Ko novogodišnju noć ne provede u zagušljivom restoranu i ne ogluvi uz turbo folk, istinski je gubitnik.

I, ne zaboravite: obavezno navucite crvene gaće (nadajući se da će vam ih neka pijana budala u nekom restoranskom budžaku smaći)!

Gde ćete za Novaka? (To me još od marta zanima.) Uh, ala će biti provod!

Maca hoće u školu

Navukla Staša na leđa rančić, pa jednom rukom uprtila mačku, rekavši nam: Hoće moja maca (da) ide u 'kolu! A istina, u društvu je sve i lepše i lakše. Mačka (kojoj ne čusmo glasa, ne beše joj dopušteno da se sama izjasni i iskaže strast prema obrazovanju), otromboljena, visi do poda (ne može mala ruka da je obuhvati kako treba) i kmekeće. Ide u školu rado kao onaj Srbin iz Čorbine pesme u vojnike (ne može bez tuđe podrške: dva ga vuku, a trojica tuku). 

Mjauče negodujući mačka i zvera uokolo ne bi li se kako oslobodila stega i uhvatila maglu pre no što zvoni za početak časa.

Krasna je bila ona Mira iz pesme što mački objašnjava kako u školu ne sme i da nema za mačke škole (tako je mogla da prede i planduje doveka). Ova mala izvan poezije u školu tera mačku, ko da kroz prozor gledala nije: sneg veje, kiša lije (i još, psst: mačka nove lekcije naučila nije).

Ne znam koju poruku tim slikama vi želite da pošaljete, ali kad vidim kako se ljubite, pomislim ili kažem isto što i Maša kad se neko ljubi na filmu, a u prostoriji ima i odraslih gledalaca (pa da ne pomisle kako ona, da je sama, ne bi odvraćala pogled): FUUUJ!

Cenzura za mačku

Mačka je na krevetu kraj Staše leškarila. I nije sama birala kanale. (Uostalom, u našoj kuhinji se oni i ne biraju, samo se Pink i Hepi smenjuju.)
Spazivši da je mačka, izgleda, bacila pogled ka TV-u, Staša je, rukom joj zatvorivši oči, prekori: Nemoj gledaS to, Jovanka, nemoj gledaS, to je za Zenee (poput babe, očito)!
Malo kasnije, valjda što se Jovanka nije dala urazumiti (možda je i uši načuljila), Staša reši da preduzme oštrije mere: odšeta do televizora i izazivački gledajući babu (koja je zavijala poslednje sarme i pomno pratila napredovanje nekih fiktivnih trudnoća u Parovima), stisnu najveće "dugme". 

E sad smo mogli biti mirni... minut-dva dok baba ne ustade i upali televizor. Mi smo onda demonstrativno napustile kuhinju (u kojoj se emituju isključivo gluposti), a na mom krevetu Staša i mačka su, zagrljene, gledale crtaće na Nikelodeonu (tačnije, Staša je gledala; mačka se, kao i malopre, samo pravila, prepuštajući se dubokoj introspekciji).

Bio jednom jedan burek

Staša upravo okončala doručak (počistila tanjir), a mami najednom navre poetsko raspoloženje, te, očekujući da Staša dovršava stihove, poče da recituje: Bio jednom jedan...
BUREK, ko iz topa bubnu Staša, verovatno još žvaćući, zadovoljna što, mislila je, ispunjava mamina očekivanja.
Pa što jeste -- jeste: bio jednom (koliko malopre) jedan burek i više ga nema (slistila ga Staša, koja s apetitom nema nikakvih problema).

Trčanje u biblioteci

Prošle subote su i moji najmlađi sestrići postali članovi biblioteke. Prve knjige sam više birala ja nego oni. 
Njima se ponajviše dopale visoke police pune knjiga. Zato što između njih može tako lepo da se trči. A kad se može, šteta da se neće ili da te spreče. Trčiš, trčiš, kao vetar, pa se smeješ jer začas nestaneš iz vida onome ko te juri. 
Ne, to se ovde ne radi, zalud sam dovikivala. Mala stopala odzvanjala su po podu. I njih dvoje su se dovikivali: Ajde, Stasa, ajde! Igii, ufati mee, ufati mee!
Što je zabavno u ovoj biblioteci: aj, potrči, bato; seko, de poteci!

Isto je to

Maša je skoro učila o životu ljudi u prošlosti. Ja sam čitala, a ona slušala... kako su deca tad imala više zaduženja. Između ostalog, čuvala stoku, vodila brigu o mlađoj braći i sestrama... Pa da, jetko primeti Maša (što odlično zna kako je biti najstarije dete u porodici), već smo rekli -- čuvali su stoku!

Fajder hoće stepenik

Najpre je (ne prvi put) viknuo: Ja sam Fajder! Potom se, stojeći na mom krevetu, nađe pred zelenim zidom, nepremostivom preprekom, i reče sestri i meni: Hoću (da) se popenjem... napravite mi stepenik! (Isti La Linea! Ali to može samo u crtaćima: malo progunđaš i more se razdvoji da prođeš.)
E moj Spajdermene (jer Fajder je u stvari Spajder)! Pa to kao da je Isus izvoljevao: napravite mi most da idem po vodi! Čovek pauk, što sa zgrade na zgradu skače, zahteva stepenik (a često i, nek bude među nama, da ga nosim na krkače).

Potom poređa jedno na drugo jorgan i jastuke, plus dva ćebeta, da zid savlada lakše i brže, da plafon dosegne. I sama ta gomila posteljine bejaše povisoka, pa se Spajder osloni tetki o rame ne bi li se popeo. A tetka se nasmeja tom spoju nespojivog: Spajdermen se uz tetkinu podršku (na meke) jastuke penje i (od napora) stenje.

Kad se već domogao vrha tog posteljnog brežuljka, skoči dvaput na krevet, pa ustade i prošeta po sobi, podbočivši se ko da ga bole krsta. Povredio sam se, priznade, načinivši bolnu grimasu. A ja ni sad nisam sigurna da li se povredio Ignjat ili Fajder, stvarno ili "kako bejagi".
A za kraj, Fajder tetki u naručje (da se porvemo) skoči, pa u mraku ne odredi dobro pravac ni odstojanje: lupnu o tetkinu glavurdu svojom glavičicom, i to baš desnim delom čela, koje onomad beše posečeno. I zaplaka kao beba, srce da ti se pokida.
E moj Spajdermene, sad će tetka crnim lukom ljute rane da izvida, jer ne trpim da mi sestrić, silni pauk, bolno rida.

Šest jedemo, jedno plaćamo

Sestra i ja smo razgledale novogodišnje ukrase i šolje, a Staša se zalepila za neku vitrinu i kmekeće (visoko je to što hoće, iza stakla, ne može ga dosegnuti, a prodavačice ni od korova). 
Mislila sam da bi se osladila rafaelo kuglama, jer nisam primetila kinder jaja. Shvativši odmah oko čega se toliko uzvrtela, sestra je povede, tačnije (jedva) odvuče, ka drugoj polici (gde takođe ima tih jaja, jedva joj objasni i umiri je).
Zgrabivši čokoladno jaje, Staša ga razmota i gotovo začas slisti. I ona i brat imaju običaj da u supermarketima odmah jedu, a roditelji na kasi prilažu omote. Ništa čudno. Staša je, međutim, to pomenuto jaje tamanila i dalje se vrteći nadomak police s koje ga je uzela. Namera joj beše da smaže još jedno, bar, za početak. A kad pokušasmo od toga da je odvratimo, razbesne se i tresnu o pod i onu igračkicu u plastičnom "žumancetu" (neraspakovanom, iznenađenje je nije ni zanimalo) i ostatak čokolade (kakva šteta, bahatog li deteta). Čim bes, za tren, popusti, ode po drugo, ne obazirući se na naše neodobravanje. Majka je već bila na kasi, a ja s njom, tako raspuštenom, teško sam mogla izaći na kraj. Nađoh je u dnu prodavnice, kako i drugo jaje razmotava: tako može biti sigurna da joj neće biti oduzeto. Smejah se toj dovitljivosti i odlučnosti, shvatajući da se ona i dalje mota oko kinder jaja i nema nameru da se zaustavi na ta dva. Žena na kasi, kad napokon nezajažljivo dete odvukosmo, ponovo upita: drugo da kucam? Ma jok, šest (po)jedemo, jedno plaćamo. Šalim se, naravno: plaćena je svaka mrva (rasuta po podu). Ne zna žena koliko deca mogu brzo da jedu. 
Koliko si kinder jaja pojela, pita je kasnije majka, šaleći se. Puuno, odgovara ona, kanda s nekim žalom (što nije više). A pojela koliko je stigla. Da je ne sprečismo, vala bi polica začas bila ispražnjena, a omoti od folije razbacani po prodavnici. Razumelo dete da sve što u radnji pojede, roditelji potom plate. Roditelji nisu razumeli da detetu od tog saznanja raste apetit.

Sigurna meta

Bejah prekrstila i iskosila noge, tako da mi bokovi bejahu istureni i ujedno laka meta. Tu nezaštićenost iskoristio je moj zet: repetirao neko plastično oružje, pa raspalio po meni gumenim mecima.
Ne boli to ništa, ali ga staloženo prekorih: Kako te nije sramota da me gađaš u dupe?! Pa zato što tu ne može da promaši, isceri se moja sestra (a žena, i očito podrška, tog napasnika). Hoće da kaže kako tako pozamašni cilj ne treba posebno ni nišaniti (a pogodak je zagarantovan). 

Nekada davno u školi se takva pozadina poredila sa Sovjetskim Savezom. Ja ipak mislim da sam (tek) za koju članicu tog saveza okrnjena. Preostale treba što duže držati na okupu. Tako im ni gumeni meci ni zlobni komentari neće moći ništa.

Sredovečna klizišta

Majka je ležala na leđima, a sin se mazio sedeći joj na trbuhu. Zanesen igrom, spontano joj opipa i grudi, koje u tom trenu bejahu spakovane u brushalter. Malo potom, međutim, kad se u istom položaju nađoše (a majka se prethodno bila raskomotila i grudnjaka oslobodila), dete se kanda zbuni, primetivši: A čini mi se da su ti malopre bile gore! Eee, malopre i koju godinu ranije. Što dete zna da ti dosipa so na ranu, tj. na s..e, koje bez grudnjaka upadljivije vise!
Prepričavajući nam to, majka, utehe radi, spomenu neke poznanice, što jedva prevališe dvadeset, a međ poprilično oklembešenim grudima im rupa ko krater vulkana. Šta ti je zloba sredovečnih žena, primetih kroz smeh. (Kad nam tuđa nesreća izgleda i veća, lakše nam podneti svoju.) Šalim se: vidim i ja te mladalačke rupe, pa mi lakše da se nosim s vremenom što promiče... dok, ne varam li se, u mestu još stoje grudi moje.) A nije, reče ona, meni su s trideset bile OVDE (pokaza gotovo pod grlo). Je li, okrete se mužu, da su mi bile ovde? On, sva je prilika, i zaboravio tačnu lokaciju, davno je to bilo. A baš i ne mari (zavaljen u toplom, na ugaonoj, pred TV-om...). 

Neumesno je reći da mu je sve ravno, ipak je gde treba još uzvišeno, samo malo nizbrdo pošlo jer je do klizanja tla došlo.

Jaka tetka

Jedanaesti rođendan sestričina je proslavila sportski, na zatvorenom terenu, s drugarima. 

Jedna od poslednjih aktivnosti beše nadvlačenje užetom: dečaci protiv devojčica. Krupnija (i jača) sestra ne odoli da se umeša. U jednom trenu i sestra i ja priskočismo devojčicama u pomoć i one, razume se, čas posla, pobediše. (A i instruktor je smirivao vatru među dečacima, koji učešćem odraslih, a pojakih, bejahu osuđeni na poraz: Pa i one su devojčice! Možda je to bio i diskretno proturen kompliment, ko zna.) Našavši se potom nadomak protivnika, namah odlučim da jednom stanem i na njihovu stranu (što mi sestričine potom, zbog posledica, zameriše). Nije pravedno, snage nisu ravnopravne, valjda da i dečaci jednom bar imaju pomoćnika. Tako su u ovoj igri izgubili sa samo 3:1. Ispostavilo se da sam stajala skrštenih ruku dok je sestra bila infiltrirana u ženske redove, tako dobro da je nisam ni primetila, a beše mi čudo kako devojčice tako brzo i lako nadvladavaju. (Da sam je spazila, rado bih joj stala nasuprot.) 

Dečacima svaka pobuna prođe prilčno neopaženo. Jedino je sestra (zdravo zajapurena od sportskog napora) na kraju kroz smeh upitala: Kome smeta jaka tetka?! 

Jakih tetaka ima raznih. Jake finansijski (i, po svoj prilici, fiktivne) znaju da pozajme basnoslovnu lovu (za stambeni prostor) i takve su najbolje (mislim najkorisnije), ali ni ove fizički jake (što volu rep mogu da iščupaju, a kamoli uže da nadvuku i protivnika onesposobe) nisu za bacanje (dobro dođu kod nadvlačenja užeta kad su devojčice slabije i kad ih je manje).

Okračala spavaćica

Sestra minu kroz kuhinju u veoma kratkoj spavaćici (poput sukanja koje je nosila u ranoj mladosti) s raznobojnim tufnama. Ima je još od prve trudnoće, dakle biće skoro deceniju. 

Ne odoleh da primetim, kroz osmeh: Nešto ti okračala ta spavaćica! Aaa, od pranja, primeti ona nemarno, bacivši pogled niza se. Ja na to prsnuh u smeh: Ne znam da li je od pranja ili od ždranja ("otišla" u širinu)! Ona mi se u smehu pridruži, ali ostade pri svojoj tvrdnji. 

Da l' od pranja, da l' od ždranja -- spavaćica sve manja i manja!

Pazi na blic

Poizvrtali se oni na krevetu, malo blenu u TV, malo se koškaju i ćaskaju. On joj okrenut leđima, na boku. I, ne bi li joj kako napakostio, upita: Hoćeš da te slikam? (U našem kraju živela je jedna baba koja je znala, iz šale, da "fotografiše" tako što se dlanom snažno pljesne po zadnjici. Očito se i u drugim krajevima, protiv onih koji te jede, katkad koriste pomenuti foto-aparati.) 

Ali ona se nimalo ne zbuni, spremno odgovori, zacerekavši se: Hoćeš ja tebi da iščupam blic?!
I on odmah odustade, odupre se tom nagonu da "slikanjem" ovekoveči ženu iza sebe.

Ako ti je dragocen (a kome nije!) blic, drži dobro zatvoren šlic! I ne šali se sa ženom nevoljnom da pozira, a spremnom da ti ošteti "opremu".

Neku decu stalno treba opominjati i terati da peru zube. Stašu i Ignjata ne: oni to rado, svojevoljno i više puta dnevno rade. Njih, naprotiv, treba prisilno odvajati od četkica za zube. (To trlja, trlja dok mu ruke ne klonu.) 

Neretko celu pastu istisnu odjednom. Jer dok peru svoje zube, oni trljaju i uokolo, kao da je i lavabo zubat. I ne samo paste, oni obožavaju sve šampone, kupke, kreme... Staša je nedavno, i malo po malo, čitavu bocu (od gotovo litar) kosili kupke izručila u lavabo. I trljala, trljala, lavabo kupala... dok se majka nije pojavila, zadobivši trenutno nervni slom. (Uopšte, te majke su nervno vrlo labilna bića: njima je doživeti nervni slom ko trepnuti.)
Saslušavši donekle majčinu grdnju, Staša joj prstom uperi u drugu bočicu nad ogledalom, i mirno reče: Ima jooc, sta vices! Pobogu, ženo, čemu tolika drama: ako i nestane u kući, naći će se u prodavnici!
Da se ne raspravlja (uzalud je to činiti sa ženom koja zvoca), napustila je kupatilo i zavukla se u spavaću sobu. Tamo je kremom za telo propisno izmazala čaršav na krevetu (da bude baršunast i mek). 
Posle je majka (ta žena je prati u stopu, nema od nje mira) opet vikala ko luda. Svako radi svoj posao: deca održavaju kućnu higijenu i neguju nameštaj, a majke zbog toga padaju u nesvest i deru se ko poludele.

Nema Nemica i invalidska kolica

Maša je imala diktat. I napisala: mala nemica... Zna ona da se imena naroda pišu velikim slovima. Ali da je bar bila Engleskinja, Kineskinja ili Grčica (tako bi ona nazvala stanovnicu Grčke), Hrvatica, Japanka (a ne, ovu bi mogla pomešati s papučom)... Nego Nemica! Te učiteljice morale bi pažljivije da biraju primere.

Ja sam mislila, kaže Maša, da je to neka nema devojčica (jer je mala) i zamislila sam je u kolicima. O, bože, bože: pa je li nema ili nepokretna?!
Kaži mi kako je glasila rečenica, nervira se majka. A tetka koristi situaciju da ispadne duhovita i smanji tenziju: Mala Nemica viknula je, ne dovoljno glasno: pišem se velikim početnim slovom!

Pre nego što počnem da se lečim

Pre neki dan dobila sam čokoladu od dvesta grama. I spustih je na policu, nameravajući kasnije da je podelim s ukućanima. 
Sestrići ubrzo stigoše, tj. doneše ih u naručju, usnule. Nakon sat-dva Ignjat se probudi i gotovo skoči na noge lagane. Odmah potom dogura tabure do ormara, pa se pope i uze čokoladu. Ala ima oko sokolovo! Očekujući da krenu kući, držao je bez reči, totalno nemarno. Znam ja da njemu nije mnogo stalo do najlepših želja. Igi, daj malo, zacvileh, daj jednu štanglu, baš mi se jede. On, međutim, ne progovori ni reč niti se smilova. A jedva vidan osmejak na njegovim usnama otkrivao je određenu nadmoć. I odnese čokoladu, ne obazirući se na moje vapaje.
Možda već narednog dana na moj zid  je okačen jedan članak iz dnevne štampe.  (Ignjat je makazama kasapio novine i sve što mu padne pod ruku, pa sam morala da spasem taj tekst. A i tu stoji kao podsetnik šta mi valja činiti. U naslovu "'Bolujem' od slatkiša" prepoznala sam svoju dijagnozu.
Sinoć sestra reče: Ona tvoja čokolada stoji, niko je nije ni pipnuo (baš kako sam i mislila)! Pa donesi, rekoh, da je pojedem dok ne počnem da se lečim.

Navalio on (ne TAJ on): da se udaš, pa da se udaš (ko da je to lako, i dok kažeš keks... burma ti na prstu, pa usledi rima)! 

Ma ne prosi me, samo tvrdi da za udaju nikad nije kasno. A kako nije: em gotovo ponoć, em steže i zima. Aj da ostavimo to za leto, rekoh, tek da ga skinem s vrata. (Ko, bre, sad da se udaje! Zavukla sam se u topli krevet i kunjam, sanjam... nemam ja sad ni snage ni volje mladoženju da ganjam.) 

Da se udaš, ne prestaje da insistira. (Ama, čoveče, šta ću, da uperim nekom pištolj u leđa (a i to bi me mrzelo)?) Ne znam ni kako se to radi (neke majke svoje kćerke uče od malih nogu; ova moja se ič nije zalagala, to je jasno). U lov na muža ne mogu tako goloruka. (Ni korak mi, sigurno, nije više onako siguran i čvrst ko pre neku deceniju.) A ne znam ni kako se ide. Pitaj one udate, ne odustaje moj savetnik. Ali ja ne želim da pecam somove!
Pasuje mi samo neka retka zverka, neka morska neman (pod uslovom da ne pada na očijukanje morskih sirena: dakle, gluv i slep). A gde to ima, gde?!

Lepa je i poželjna -- izaziva. Karmin joj crven -- izaziva. Kosa joj duga, raspuštena -- izaziva. Smeje se -- izaziva. Nosi kratku suknju -- izaziva. Ima velike grudi -- izaziva.  

Šeta sama livadama -- izaziva. Ide noću pustim ulicama -- izaziva.  Sedi sama u kafani -- izaziva. Leži sama na plaži -- izaziva. Kaže NE -- izaziva.
On, siroče, nije kriv, ne može da odoli izazovu -- siluje.

Mrzim kad mi sestrići po kući ostavljaju načete braon medvediće. Ja te uopšte ne volim! A oni retko kupuju one žute!

Tetka na maskenbalu

Išla sam s Mašom na maskenbal. U torbi sam nosila selotejp, makaze i neki rezervni noktić. 
Od mašine maske svi su se isprepadali. I niko je nije prepoznao. Ali to zadovoljstvo platila je manjom uspešnošću u raznim igrama. Ne može se mnogo šta postići onolikim noktandžama. A, opet, jedan joj je otpao i jedan se oklembesio tek kad je navalila da s drugaricom igra iks-oks. 
OK, bez panike, sad ćemo da sredimo. Sklonismo se u neki ugao i ja spustih torbetinu na neku klupu. Klinac koji je sedeo s druge strane klupe zapanjeno je blenuo u mene, ali reč nije rekao. Dok sam žurno vadila makaze i selotejp, Maša pokuša diskretno da mi skrene pažnju: a tu se igraju igrice... Čujem ja (kroz onu buku i gungulu), ali ne obraćam mnogo pažnju. Pa samo sekund, neće propasti svet. A i dosad su se već izigrali s tim kikirkijem (koji čačkalicom guraju preko klupe), ne stoji niko u redu.
Ne možeš tu, tu igraju igricu, a ti si stavila torbu, opet mi Maša došapnu. Neprijatno joj bilo što ne marim za pravila i rasporede (a šta ću, panika me obuzela, treba hitro da delujem, a dece ko Turaka na Kosovu polju: da iz neba plaha kiša padne, niđe ne bi na zemljivu pala -- pa gde ja svoju torbetinu da spustim?). 
E nije lako s tetkama: dobro dođu, začas ti masku (za nagradu) naprave, ali svojeglave, hoće torbu na nezgodno mesto da stave.

Gaće menene nisu malene

Sama je otrčala u kupatilo po nošu, sama s njom dotrčala u kuhinju, pa se sama svukla i na nošu sela. Međutim, kasnije je utvrđeno da se nije svukla dovoljno ili kako treba, pa je delimično upiškila i gaćice i helanke.
Šta sad da ti obučem, gunđah skidajući je, iako se ona opirala (nije htela da prizna svoje stanje dok je ne raskrečih pred ogledalom, da se i sama uveri u postojanje mrlje na helankama). Gde da ti nađem gaće, vajkah se više za sebe, tumbajući hrpu odeće u jednom  malom delu ormara (gde su, zbrda-zdola, nabacane dečje stvari, raznih veličina). MoZe tebene, moze, predlagala je ona tiho, stojeći uza me i vireći mi iza ramena. Tebene, tvoje, prisvojna zamenica drugog lica jednine. A gde ćeš moje, zasmejah se. Ona, tako mala, cela bi (dobro, preterujem, ali dobrim delom) u njih stala.

Srećom, odnekud iskrsnuše Mašine gaćice s cvetićima i Staša ih sama navuče. Srećom, jer gaće menene nisu baš malene (a zazimilo, ne ide da dete predugo po kući gologuzo landara).

On (ne TAJ on; majstor za Ubuntu): Mladost-ludost!

Ja (tad mi sinu): Brine me što tu drugu nisam preležala (uporedo s prvom)!

Majmuni to mogu

Zatekavši se kraj starog jorgovana, Ignjat naumi i da se na njega popne. (Priznaćete, teško je tek tako stajati kraj stabla i ne želeti mu dosegnuti vrh.) Odmah mu beše jasno da to neće moći bez tetkine pomoći. Pomozi mi, zavapi, i pokuša da nađe oslonac u najbližoj grani (a sve suve kao ona epska drenovina, prsle bi i da se mačka o njih otrambesi). A ne možemo tu, Igi, rekoh, hajdemo na jabuku. Vidiš koliko je ovih (suvih, a oštrih, štrkljastih) grana, oči da nam isteraju; nemaš kud da se provučeš! On, međutim, nije želeo da odustane, sam se batrgao između dva stuba i nije uspeo da makne dalje od njih, tj. od tla.  Ne samo da je stablo suvo, no nisko i granato, nema  gde na njega da se stane.
Staša je takođe bila u nevolji: dok je sedela na klackalici, jelove grančice svojski su se trudile da je ogrebu po licu. I dok sam joj pomagala, Ignjat izgubi volju da osvoji jorgovan. Ne mogu, odustade. I još dodade razočarano: ja NISAM majmun... A potom još, možda malo zavidljivo: majmuni to mogu! 

Prokleti srećnici! Em ko ludi gutaju one banane, em se, ko od šale, pentraju na jorgovane!

Dole ko bajagi princeze!

Ona je već prilično velika devojčica. Ali se (neki bi joj zamerili) i dalje ponaša kao prilično veliki dečak. Kad to kažem, mislim na njenu sklonost da se radije pentra po drveću i jurca dvorištem s nekim nerfom (pištoljaka s mekim gumenim mecima), no da crta srca u leksikonima. 
U školi takođe ne pazi na uglađeno ponašanje i ne igra, poput većine devojčica, ulogu male princeze. Kad su jednom na odmoru igrali istinu ili zazov, izazvana osoba nije znala kako da izvrši zadatak: da na silu prdne. A ona, bez ustezanja, skočila da pokaže: u, to je lako! Okrenula drugarima zadnjicu, povivši leđa, da "nastavni predmet" bude upadljivije isturen, iii ... prrrr! 
KAKO si to uradila, svi su bili impresionirani (a ja sam ih zamislila i kako se malo posagnuše, pažljivo gledajući da im što ne promakne; da "učiteljica" nije pribegla simulaciji, skupo bi ih koštalo što nos nisu začepili). I pokazala im: stavi nekako dlan (upesničen možda) na usta, pa proturi nekako prst i eto... očekivanog zvuka. Na sreću, bilo je to samo ko bajagi. Ipak, čitav razred beše u transu (iako im čulo mirisa ne beše ugroženo), a ona ZVEZDA.
I kaže joj majka, prepričavajući nam te njene nastupe: budala, ne vredi da joj pričam! A ja baš volim što je takva, rekoh, ne prestajući da se cerekam. Spontana i zabavna, šaljivdžija, a ne neka kobajagi (uvek i sve su samo takve) princeza, što se vazda trudi da ostavi utisak kako luk nije jela niti mirisala, a kamoli prdnula il' ..... 

Ravnopravnost polova, na kojoj se sve više insistira, podrazumeva da i devojčica u školi (il' drugde) sme da prdne (bar ko bajagi) koliko i dečak. (Čak i da joj se za to uskraćuje dozvola, ne može da se spreči.) Lažna uzvišenost treba da se ruši uzvisivanjem ili bar prihvatanjem banalnog i niskog (koje je deo opšteljudske sudbine). 

U borbi protiv vršnjakog naslja od danas sedam ministarstava.

Mnogo babica... Strahujem za dete.

Za sreću treba tako malo

Na spratu im je igraonica. Na spratu im je klavir. Zato oni samo vrebaju priliku da se popnu. A onda i mene zovu, jer džaba šou, ako nema publike. 
S pola stepeništa Ignjat me dozivao: hajde, b(r)zo! (Ko da će čarolija prestati da deluje ako joj se smesta ne prepustimo.) Držeći i sam neki plastični štap, tutnu i Staši jedan. No ona, bolesna i nervozna, odbi, tj. odgurnu ponuđeno. Štoo (nećeš), začudi se (gotovo i uvredi) Ignjat. Mislim, kako neko može da ne želi štap, njime uokolo da vitla (eventualno kome oči istera)? 

Ne bih li uveselila Stašu, kojoj su usta puna nekih afti, pa je prestala i da govori, podignem je da dohvati najviši kamen u mozaiku i plafon. Otvorenim ustima, iz kojih su curile bale, kao i očima, ona se blago osmehnu. Tražila je da isto ponovim još nekoliko puta. A za njen osmeh to je najmanje što mogu da učinim. Kad Maša zasvira Černijevu etidu (a beše već gotovo ponoć), i ja sa Stašom u naručju, po sobi zaigrah u ritmu. Staša se opet smeškala, ne znam da li od zanosa ili mom "talentu". Bitno je nju oraspoložiti, ali i preostali sestrići su se zabavili.
Kako je lako usrećiti dete. Kako su jednostavna njegova stremljenja: da poraste, da se protegne, da dosegne... visine koje su nama nadohvat ruke, pa im i ne pridajemo značaj. A trebalo bi, da budemo zahvalni, za sve male stvari koje su nam dostupne (a primećujemo ih tek kad počnu da nam izmiču).

Kad bi gole žene padale sa neba

Taman kad naumi da ustane, strinu izdade (pre više godina) operisana noga u kojoj ima neku šipku. 
Jao, gotovo vrisnu, da znate kako me "uvija", sigurno će se promeniti vreme. Saosećam s njenim mukama, al' se nasmejah pouzdanoj, u narodu poznatoj i priznatoj, meteorološkoj metodi. 

Kleca mi, ne mogu da stanem, nastavi da se jada, dok, držeći se za sto, napravi koji korak po kući, ne bi li se noga povratila. Silazeći potom niz stepenice, i uzdajući se opet u meteorološke signale svoje noge, primeti, kroz osmeh: Mora da će padatii kamenice!

Samo kad neće gole žene, nasmejah se, vireći za njom kroz odškrinuta vrata. (Uvek od toga strepim, ne što sam neka puritanka, ne što imam muškarca kojem bih oči iskopala i koješta počupala, kad ne utekne od padavina, nego, brate, i one najvitkije, kad bi s nebesa pale, života bi nas stale.)

Nekom bi one i prijale, nasmeja se i strina. Istina, složih se, kad bi htele da padnu gde im se kaže, na određene organe, pod određenim uglom... Da te gologuzanke imaju dobru navigaciju, ne sumnjam da bi onda mnogima dobro došle. Mada, kad bopnu s tolike visine, teško da bi ikom pričinile željeno zadovoljstvo, nego će da izbiju bubrege, odvale glavu s ramena, da obogalje nesrećnika. Daleko im lepa kuća i sa neba žena vruća!
Muškarci bi bili na mukama grdnim: da li da šire ruke i prihvate koju desetinu (nek se nađe, ne ište hleba... a i našla bi se koja kora, ako i te nebeske imaju zemaljske nagone za hranom) u naručje ili da beže glavom bez obzira, naročito ako im se potrefi neka pozamašna, ta bi ih očas posla sa zemljom sravnila.
A kad bi te nebeske gole žene bile oslobođene zemaljske tež(in)e i bile sve eterične, lake, mnogi bi muškarci s radošću iščekivali i pratili ženonosne oblake (to oni iz kojih bi gole ženske noge, i ko zna šta sve još, virile). Odbijali bi da nose ženobran. I svi koji se i sitne kiše klone, rado bi poljem šetali kad žene padaju na tone. I grcali od sreće (ili već nečeg) da, dibidus gole, padaju s neba, ali lagano, koliko godi i treba. 
Međutim, ako me pamćenje dobro služi, čika Njutn im ne obećava ništa sem dugog boravka na ortopediji (i to ako ih sreća zgodi da ih kakva žgoljava pogodi, inače večni pokoj).

Ona: Gle kako mi je veliko dupe!

Ja: Nemaš veliko dupe, no ti male gaće! ;)

Očevi s oružjem na gotovs

Letos, tek što mi je sestričina upisala gimnaziju, njena mama nas obavesti da joj ćerka ima dečka, i to pravu vezu (šta god to značilo, a kanda u različitim dobima ne znači isto): zagrle se, idu u šetnju i tako...
Za mamu dečko rekao da je super, razume mlade i lako s njima komunicira, ali bi hteo da upozna i tatu. I došao tata nedavno iz inostranstva, gde radi, pa beše zgodna prilika da se susretnu.
Dok iščekivasmo da dođe po devojku, zvirkasmo kroz prozor i zbijasmo šale. U jednom trenu zet u dnevnu sobu banu s lovačkim karabinom i, ustežući osmeh, tobože oštro, upita: Gde je? Potom snajper primače prozoru, tobože nanišanivši... Tako ga je ćerka uslikala i poslala sliku momku, da vidi kakva će mu dobrodošlica biti priređena. Sreća da je momak već bio na pola puta do zgrade, pa nije imao net, da se preseče.
A kad konačno stade ispred zgrade, pa ćerka pozva oca da izađe u hodnik, moj zet reče: Čekaj da se nakomrštim! Jašta, ne može otac (maloletnice) tek tako pred ćerkinog momka. Treba momku noge da klecnu kad se pred njim nađe. Čik posle da nešto zabrlja.
Tako se i za mog dedu pričalo... Kad je otac jedne noći obletao oko ograde, a deda nanjušio, pa podviknuo: daj karabin! Smesta se otac s drugovima sjurio niz drum. Al' nije vredelo, majka se ipak, u cvetu mladosti, udala. Godinama su se potom zbijale šale na račun tandžare ili karabina, koji je moj deda, tobože, čuvao u štali pod jaslama ili tako nekako.
Svi očevi do zuba naoružani, bar mrgodnim pogledom i strogim glasom. Jedino moj otac je pacifista, ako ne računamo petarde, koje baca samo za Božić i Novu godinu. Nit me čuva nit arsenal poseduje. A ko da atomsku bombu negde prikriva, pa može svaki čas da je aktivira, padne(m) li samo nekom na pamet: nit mi ko kapiju otvara nit ko oko plota šeće. Sve su to lisice: kiselo im grožđe, pa ga neće.

Poljupci po Makijaveliju

Maša ga često stisne u zagrljaj jer to je jedini način da ga izljubi. Ignjat se uvek otima i ljuti: Maso, ja ne volim se ljubim! 
Kad je nečim zanesen, međutim, zaboravlja da se brani. I ja onda ljubim bez prestanka. A nekad pomaže i ucena (cilj opravdava sredstvo, šta ću).
Nedavno sam bila odsutna tri-četiri dana, pa kad se vratih, zatražih da me poljubi. Poljubi me, kažem. On se smeška, ali ne ljubi. Ako me ne poljubiš, ja opet idem. Gde, upita. (Aha, nije mu svejedno.) Daleko, tamo gde sam bila. I poljubi me brzo, kratko (da mu ne pobegnem).
Jesam li ti nedostajala, pitam Ne, odgovori ko iz topa, ali tiho. (Nije njemu u prirodi da se mazi i iskazuje osećanja.) Da li ti je bilo žao što nisam bila tu? Ne. Ćao, onda odoh opet. Bilo mi je žao, brzo procedi (da mu tetka ostane tu gde sedi).
Ko voli svoju tetku, mora trpeti i njene poljupce. A tetka koja voli da ljubi sestriće kao da vuče korene iz porodice Makijaveli (ni od ucene ne preza kad ljubiti želi).

Osuda

Aj napravi neku mušku narukvicu, reče mi jedan sugrađanin. Važi, kakvu želiš, upitah. Pa može crna s onim (konektorom) "beskonačno".

Može. Hoćeš "beskonačno" na kojem piše "love" ili bez ičeg. Bez "love", reče on.

E onda džabe što ti je beskonačno, kad je bez ljubavi, nasmejah se. Beskonačno bez ljubavi je osuda, složi se, kroz osmeh, i on.

Ja bih se radije odrekla beskonačnosti zarad ljubavi, no ljubavi zbog večnosti.

(Dobro, znam da mi nije ponuđen izbor i da mi je oboje uskraćeno.)

Dečak s biciklom

Jesen već beše poprilično maha uzela. Jedno poslepodne dok se vraćah iz grada, spazih dečaka kako u vazduhu drži bicikl. Držaše ga visoko dignutog i pokušavaše da prebaci s druge strane ograde, na trotoar. Toliki bicikl bio je ozbiljan teret za dečaka, otprilike desetogodišnjaka. Kapija beše na sasvim drugom kraju. Ni na tren se ne upitah zašto bicikl ne istera kako treba. Samo pritrčah, rekavši: Daj da ti pomognem! Preuzeh bicikl u svoje ruke i spustih na tlo. Dečak učtivo zahvali, pa  se i sam začas preko ograde prebaci.
Tek potom pomislih da mu je majka možda, iz nekog razloga, zabranila izlazak. Možda mu je i kapiju zaključala. Suludo bi bilo, inače, da bicikl onako...
Ali mi beše simpatično i nekako arhaično njegovo nastojanje da, uprkos potencijalnoj zabrani, sebi priušti vožnju i avanturu izvan dvorišta, u kojem je zatočen (što te više stežu, to se više otimaš). Deca danas uglavnom vreme provode u zatvorenom, s tastaturama i telefonima u rukama. Možda je zato dečak s biciklom bio toliko primamljiv prizor. Moguće je da čak i nema kompjuter. Inače bi se zasigurno prilepio uz ekran. I dok bi trepnuo (nakon sati i sati igranja igrica), detinjstvo bi već neopaženo iščililo (jednom, kad sazri i ostari, žao bi mu bilo).

Neki ljudi se plaše pasa (i malih, i pitomih, i kad samo kevću), pa im, bez oklevanja, spakuju otrov u slaninu (i mirna im glava, koliko i savest). 

Ja se plašim (mnogih) ljudi. Treba li da pitam pošto je slanina?!

Gumene čizme za Stašu

Išli smo večeras u jednu radnju Metroa. A onaj ko je posadi na vrh onih stepeničina verovatno nije bio svestan da će broj posetilaca prepoloviti ili je računao samo na sportiste. Nijedna baba mu se neće tamo popeti da kupi opanke. (I mi smo se maltene zadihali.) Verovatno zato obuće za starije i nema. Nesrećni starci rešeni da se gore popnu već na pola stepenica zagazili bi u vode podzemnog sveta.
Staša je odmah spazila roze gumene čizme sa sovom. Probala jednu, a obe patike izula, pa joj druga noga gola zjapi. Teto, prozbori ozbiljno, daj mi joc je(d)nu! A teta se udubila u neki posao i ne čuje. Konačno drugu nađosmo u kutiji, pa se dete u njima rastrča, ne možeš je uhvatiti ko da su čizme od sedam milja.
Kad kasnije opet naiđosmo kraj prodavnice, Staša poče da se otima ne bi li se domogla stepenica. Pa nećemo opet ići, kupila si već čizme, podsetih je. Ocu joc, objasni mi ona.
Zna dete da od viška glava ne boli. A i noga, izgleda, ne voli jednoličnost: jedne gumene čizme ko nijede!

Da ste zaista toliko srećni kao na fotografijama, ne biste stigli drugima da gurate pod nos. I bolelo bi vas dupe da li ko zna. ;)

Tek kad vidim da nekoga dugo na Fejsu nema, znam da mu dobro ide u životu. :)

Užasan dan

Juče mi se nekoliko ljudi obratilo istom rečenicom: Kako je užasan dan! I, makar promumlavši nešto, ja sam se, po navici ili iz puke učtivosti, složila (ne osećajući isto). A dotad, nije mi palo na pamet da je dan užasan.

Odavno to ne pomišljam, ni za jedan dan. Svaki mi je dan divan, naročito kad otpočne, pružajući mi priliku da ga ispunim onim što volim: da pišem, kreiram kojekakve sitnice, igram se sa sestrićima, šetam, gledam ptice na nebu, sanjam...

Gazeći mokro žuto i crvenkasto lišće, ja se smešim. Noge mi u šarenim gumenim čizmama, ali glava u oblacima... Kiša po meni sipi, zgrčena su mi blago ramena, ali sam srećna jer vazduh miriše na zimu, na praznike...

Pred jednom radnjom sedi dečak, razvlači harmoniku, koja cvili ko mačka kad je moji sestrići ščepaju... Kiša rominja, on, gotovo osmehnut, tapka stopalom u ritmu muzike. U jednom prolazu na betonskom zidu leži čovek, zgrčen, pokriven (delimično) samo duksericom, spava. U drugom prolazu leži čovek oslonjen glavom o kantu za smeće, budan i prepušten sudbini.

Ulice pune ljudi, svi nekud žure, ozbiljni, namrgođeni, pokisl. Vraćaju se u tople domove, kraj peći, pod jorgane i u zagrljaje. Kiša pada; užasan dan?!

Molim da mi više niko ne govori jedno te isto: Užasan dan!

Ja ne bih ni primetila (niti pomislila).

Putarske službe opet su se spremile za sneg. Teško nama! (Spremimo se i mi za nevolje.) ;)

Ljutito dete u frižideru

U poslednje vreme Staša se često i za svaku sitnicu ljuti. (Ne smeš na nju ni da povisiš ton.) I kako god se okreneš, nagaziš joj na žulj (ko da tesnu obuću nosi, pa joj svi prsti žuljeviti).
Svaki put kad se naljuti, ona progunđa: e neećuu (iako joj niko ništa ne nudi)! I smesta napusti poprište. Kad je kod babe i dede, odlazi u spavaću sobu, gde zalupi vratima i stoji iza njh dok se ne ohladi. (To isto rade i oba njena brata i sestre. Po tome bi se ova soba mogla nazvati ljutionica). A kad je kod kuće, pohrli do frižidera, otvori vrata, pa ih prilupi za sobom, bar jednom nogom se spakovavši u nj.
I tako, malo-malo, a ona utrči u dnevnu sobu i nestane iza sivih vrata (međ teglama ajvara i cvekle, bocama s kečapom i majonezom, između čaša jogurta i pavlake...): e neeću, e neeću! 
Gotovo da i ne izlazi iz frižidera. Koliko se ljuti, to dete će se pretvorti u santu leda.

Svojeglavi čitaoci

Oni hoće da im čitam knjige, ali po njihovoj želji i principu da se lista. Ja ne pročitam ni po strane, oni već okreću, da vide šta je iza. Ja vučem, otimam, nisam još završila, ali oni vrište: samo da vidim, samo da vidiim! Sve knjige hoće da čitaju na preskok, gde se njima čefne, neće da slušaju po redu. A ja se nerviram što nikad nemam predstavu o celini dela.
I vole da lepe nalepnice, pa sam im nabavila takve slikovnice. Ali oni hoće smesta da polepe sve (sednu i lepe dok ne malaksaju) i gde je njima volja (a ne tamo gde je predviđeno). Tako se jedna jela prekrivena snegom našla kučetu nasred kupatila. Drugo drvo, nahereno, niklo je u dečjoj sobi. 
Ovi moji sestrići kanda su neki gorani svojeglavi, pa drveće sade gde im na pamet padne.

Promena suglasnika po prstima u ustima

Redovno najmlađim sestrićima pevam uspavanke. I, pre ili kasnije, milom ili (tom muzičkom) silom, pred snom pokleknu.
Ali neko vreme, naročito ako im se previše spava, postavši razdražljiivi, znaju da se batrgaju i opiru. Ponekad kmekeću, ali ja pevam i pevam, znajući da će taj plač brzo pred pesmom ustuknuti. Molimo za fiinu tišinuu jer tišina goodii duuši, molimoo za fiinuu tišinu... I kad mi Staša, vireći kroz gotovo sklopljene očne kapke, stavi prst u usta... ja se ne zaustavih (the show must go on): movimo za fiinu tifinuu jer tifina goodi dufii, movimo za fiinu tifinuu jer tifina jee zdvava za ufi.
Eto glasovne promene koju nijedna gramatika ne pominje: promena suglasnika po prstima u ustima (usled koje je nastupila tišina za koju smo molili)!

Kad ženska ruka muti

Došle mi dve drugarice, pa se sestra i ja okupismo s njima za slavskom trpezom. U neko doba banu i tetka, pa se raspriča, kako ona zna, setivši se svega od Kulina bana i dobrijeh dana. 
Ne znam kako, ali priča iz tih istorijskih okvira ubrzo dospe u kuhinjske -- do domaćeg majoneza. Elem, tetka pohvali umeće nekog svog poznanika: da znate kako je umutio! Pa muška ruka, upade jedna od mojih drugarica, s tetkom se, iz učtivosti, saglašavajući i mušku snagu naglašavajući. Ne može ženska (slabija, nežnija) tako, dodade. Verbalni iskaz pratila je pokretima ruke gore i dole (zamislite u ruci onu mućkalicu), koji pred nama trima, što nemo slušasmo, dobiše sasvim drukčije, muškarcima daleko ugodnije, značenje. Prsnusmo, gotovo istovremeno, u smeh (naspram kojeg, kao kontrast, odjeknuše implicitni muški uzdasi, očito nedovoljno glasni da dopru do svih prisutnih). Ali nema bez ženske ruke ništa, okrenu potom ćurak naopako mlađa domaćica. (I nije sve u snazi i brzini, pogotovo kod majoneza: što se duže muti, to se više kruti, ovaj, mislim zgušnjava.) Smeh na to postade još glasniji. Svaki bi se muškarac s tim složio (i ženi taj ozbiljan posao prepustio), promrmljah kroz kikot, tako da sve sem tetke (govorom zanesene) čuju. Ova hvaliteljka ženske ruke  ni tad ništa ne prozre. Izvin'te, gospođo, prozborih tiho, kraj samog njenog uha, ko kod vas muti majonez. Muž, odgovori ova, ne prozirući (i još ne dosegavši) preneseni nivo značenja na kojem nas tri bejasmo. Tetka takođe, na sreću, nije kapirala (obuzeta svojim, a ne našim rečima). E, valjda i ti nekad priskočiš u pomoć, iskezih se. Ova se tek tad prenu, nasmeja takođe i reče: perverznjaku jedan!
A da šta ću, bujna mašta. Uostalom, VI tu, bez imalo ustručavanja, "mutite majonez", a onda JA (ni kriva ni dužna, nit rukave zasukala, nit mućkalicu doticala) perverzna.

Naručivanje uspavanke

Kad uspavljujem, ja često dosađujem. Pevam jednu te istu pesmu ukrug, ne bi li mi sestrići, izloženi toj monotoniji, pre usnuli. 
Prekjuče ljuškam Stašu u naručju i vrtim samo "U sveetu postoji jedno caarsvoo". Ta je najdosadnija i najbrže deluje (što pre ona zaspi, ja ću pre biti slobodna, da se bavim nekim drugim aktvnostima). Međutim, taman kad sam mislila da će se predati, Staša otvori oči i  zabacivši glavu unazad ljubazno upita: Moze druga pesma?
Može (što ne bi moglo). Umirena željenim odgovorom, ona opet sklopi oči i zagnjuri mi glavu pod mišku, prepuštajući se novoj melodiji.
Današnja deca teško oči sklapaju i neće da im pevaš bilo šta, izvoljevaju. Naručuju ko na svadbi, a u harmoniku ni dinar ne zadevaju.

Gde je tablet

U našoj kući ima neko ko sakriva tablete. Ne lekove, ne daj bože, čime majka da mi se drogira! TABLETE, akuzativ množine muškog roda.
Mada po dejstvu nema razlike između tableta muškog i ženskog roda: to, bre, droga, i ovako i onako. Majka je, ko i većina žena, odavno gutačica tableta. A sestrići mi opsednuti tabletom. 
Navela sam ga najpre u množini jer višestruku štetu pravi, svim mojim sestrićima. A u stvari, imaju samo jedan. I taj jedan ide iz ruke u ruku. Ili jedno igra igrice, ostali načičkani oko njega, oslonjeni mu na rame, bulje, navijaju, sugerišu... Sem tog ekrana ne vide ništa, ne jedu, a često i ne dišu. Upotrebila sam množinu da u nju mogu da računam i mobilne telefone, kojih ima u izobilju.  I svako dete dočepa po jedan, pa zuri dok se baterija ne istroši ili mu neko drugo otme. 
Kritikujem vazda, opominjem da će da oćorave. Ali ne vredi. Niti čuju niti vide. Ako tableta nema na vidiku, možemo se kojekako poigrati: i crtati, i glumiti, i pevati, i maskirati se... Al' čim oči tablet spaze, za sve drugo gube interesovanje.
To oči ujutru ne otvori, a već pita gde je tablet. Gde je? Otkud ja znam? Čim ugrabim priliku, tj. zateknem tablet bez nadzora, on u mojoj fioci završiti mora. I onda prođe nekoliko dana dok ga se sete i navale da traže. Umanjujem štetu koliko mogu. 
I danas u neko doba, dok su se deca zamajala oko nečeg zdravijeg, tablet opet nestao. Gde je tablet, upita me sestra. Otkud ja znam?  A nadam se da ni drugi neće skoro saznati. (Samo da sestri ne zatreba peškir iz visokog ormara u hodniku. Deci bi pored peškira zatrebao i metar visine.)

Prevrćem očima (u sebi) kad god čujem da neko za nekog kaže: E lud je (u značenju: zabavan, duhovit, izuzetan...)! A ovaj (kao po pravilu) budala (ko i svi drugi).

Penzioneri, nije vam, naročito ne iz svog džepa, dao ON. Ustanite, dosta ste klečali u znak zahvalnosti. Mada oni mnogo vole one koji lako (po)kleknu.

Sestra se vrti pred ogledalom i, kivna na samu sebe, kaže: Vidi mi stomak! A ja za neželjeni stomak imam jedno efikasno rešenje, koje joj i pokazah: promakoh kraj ogledala okrenuvši mu leđa (džabe se propinjalo i preko ramena mi izvirivalo). Što ne vidi(m) to i ne postoji. ;)

Osam komaraca

Svaki čovek, obavesti nas danas za slavskom trpezom čika Pera, dok spava za godinu dana pojede u proseku osam komaraca. (I posle se neke žene kunu kako ništa ne okušaju posle šest! Ali dobro, ne znaju da lažu pošto komarce u snu smažu. A razumem i one što kukaju kako ništa ne jedu, a nikako da smršaju, sve deblje i deblje. E, sestro, ne jedeš ništa, a ovamo svake noći -- rebarca od komarca. Prosek je osam, ali dok ih neke nikad ne taknu, druge možda tamane komad dnevno. I posle: jao, kako sam debela, a danima ništa nisam okusila (ništa danima, a noću se sladi komarcima).
Valjda je negde pročitao, čuo... ako nije sam sproveo neko istraživanje (na određenom broju uzoraka -- ukućanima, komšijama...). Pa i nije mnogo, nasmeja se. Meni se, naprotiv, činilo kao neverovatno puno i nezamislivo. Šta uopšte ti komarci traže kraj nečijeg usnog otvora (ne sluteći da idu mečki na rupu), možda ih privuče kad creva sred noći zakrče? 
A ja spavam zatvorenih usta, reče moja sestra, odbacivši mogućnost da su se komarci ikad potucali po njenom želucu. Neko jede i naše (sledovanje), umirih je.

Šta si vezala tu keceljicu, pa misliš da si domaćica, zajedljivo primeti moj zet. (Pa zato što je plava, ide mi uz oči, što bih drugo!)
Ko da ja ne znam da boj ne bije svijetlo oružje. (A i baš mi stalo da se promovišem kao domaćica, ko da ću da se udajem.) ;)

Zet mi se zavalio na stolici, a noge opružio preko tabuea. Prošavši kraj njega, tresnuh ga ovlaš po stopalma i sedoh na krevet.

Šta me udaraš po nogama, upita on, zbunjen. Zato što ti je glava daleko! ;)

Šešir ili alava zmija

Viidi kako c(r)tam, pozva me Staša. Šta je to, upitah, gledajući njeno likovno delo. Nac(r)tala sam vava, kaže. Jaao, što ti je lep lav, bodrim njen umetnički razvoj, mada ja i stvarno mogu da nazrem grivu. I vidim lava kako sedi. Gde su mu oči, pitam. I ona pokaza baš tamo gde sam mislila. A gde mu je rep, nema rep. Nema Vep, i ona se uspaniči. Onda mu začas neki rep naškraba.
Posle je pored nacrtala gudu. To nije guda, nasmejao se Ignjat, dodavši potom: juzna ti je (ne, ne misli da je južna naspram severne rođake, već da je ružna; misli da je ružna i nema dlake na jeziku). Staša gleda zbujeno (ne može čovek odmah i lako da prihvati kritiku svog dela). Igi, nemoj tako, prekorih ga, lepo je. Obeshrabruje je na samom početku umetničkog izražavanja, to nije dobro. Nije lepo, južno je, ostade Ignjat pri svom sudu.
To guda, kaže ona potom, ozarena. Juzna (prihvatila bratovljevu primedbu), debela, mala, spaava. Jao, rekoh nasmejavši se (tiho, da svinju ne probudim), isti si Mali Princ. 
Ne da crta svinju, no joj jasno određuje i nijanse. Ignjat, poput odraslih u čuvenom delu, vidi šešir, a Staša alavu zmiju koja je pogutala slona.

Mali pecaroš

Spazivši Ignjata kako saksije s cvećem skida s ormarića u hodniku i unosi u moju sobu, sestra mi saopšti: Ignjat ti dekoriše sobu! 
E baš mu hvala! Ako nema druge ideje za preuređenje, bolje nek je ne dekoriše. Ne volim saksije, naročito plastične, s cvećem, naročito bez cveta (samo neki listovi).
Sve tri saksije poređane su po TA peći (neplanirano su počašćene letovanjem na tropskoj plaži ili boravkom u sauni). A Ignjat se nasadio na njihovo mesto, zabacio udicu i peca plastične morske živuljke s magnetnim tačkama na telu. Da, ne trebaju mu ni crvi ni gliste. Ima magnet i ribolovac je bez premca.
Mama i tata dovikuju: hajde, idemo kući! A Ignjat ne čuje i ne mari, peca li peca.
Pecao je i pecao, ko od šale: morsku zvezdu, hobotnicu, raka, ribu...  Onda ih sve u vodu, tj. na pod hodnika, baci, pa peca iznova. U zanosu beše sve dok mu sestra s poda ne pokupi lovinu i stisnu u naručje, rekavši, pomalo prkosno: sad idemo kući! Gledala iz prikrajka (zavidljivo), gledala, mislila šta će, pa priliku uvrebala da bratu pokvari igru, kad on neće da ustupi udicu.