Navalio on (ne TAJ on): da se udaš, pa da se udaš (ko da je to lako, i dok kažeš keks... burma ti na prstu, pa usledi rima)! 

Ma ne prosi me, samo tvrdi da za udaju nikad nije kasno. A kako nije: em gotovo ponoć, em steže i zima. Aj da ostavimo to za leto, rekoh, tek da ga skinem s vrata. (Ko, bre, sad da se udaje! Zavukla sam se u topli krevet i kunjam, sanjam... nemam ja sad ni snage ni volje mladoženju da ganjam.) 

Da se udaš, ne prestaje da insistira. (Ama, čoveče, šta ću, da uperim nekom pištolj u leđa (a i to bi me mrzelo)?) Ne znam ni kako se to radi (neke majke svoje kćerke uče od malih nogu; ova moja se ič nije zalagala, to je jasno). U lov na muža ne mogu tako goloruka. (Ni korak mi, sigurno, nije više onako siguran i čvrst ko pre neku deceniju.) A ne znam ni kako se ide. Pitaj one udate, ne odustaje moj savetnik. Ali ja ne želim da pecam somove!
Pasuje mi samo neka retka zverka, neka morska neman (pod uslovom da ne pada na očijukanje morskih sirena: dakle, gluv i slep). A gde to ima, gde?!