Fajder hoće stepenik

Najpre je (ne prvi put) viknuo: Ja sam Fajder! Potom se, stojeći na mom krevetu, nađe pred zelenim zidom, nepremostivom preprekom, i reče sestri i meni: Hoću (da) se popenjem... napravite mi stepenik! (Isti La Linea! Ali to može samo u crtaćima: malo progunđaš i more se razdvoji da prođeš.)
E moj Spajdermene (jer Fajder je u stvari Spajder)! Pa to kao da je Isus izvoljevao: napravite mi most da idem po vodi! Čovek pauk, što sa zgrade na zgradu skače, zahteva stepenik (a često i, nek bude među nama, da ga nosim na krkače).

Potom poređa jedno na drugo jorgan i jastuke, plus dva ćebeta, da zid savlada lakše i brže, da plafon dosegne. I sama ta gomila posteljine bejaše povisoka, pa se Spajder osloni tetki o rame ne bi li se popeo. A tetka se nasmeja tom spoju nespojivog: Spajdermen se uz tetkinu podršku (na meke) jastuke penje i (od napora) stenje.

Kad se već domogao vrha tog posteljnog brežuljka, skoči dvaput na krevet, pa ustade i prošeta po sobi, podbočivši se ko da ga bole krsta. Povredio sam se, priznade, načinivši bolnu grimasu. A ja ni sad nisam sigurna da li se povredio Ignjat ili Fajder, stvarno ili "kako bejagi".
A za kraj, Fajder tetki u naručje (da se porvemo) skoči, pa u mraku ne odredi dobro pravac ni odstojanje: lupnu o tetkinu glavurdu svojom glavičicom, i to baš desnim delom čela, koje onomad beše posečeno. I zaplaka kao beba, srce da ti se pokida.
E moj Spajdermene, sad će tetka crnim lukom ljute rane da izvida, jer ne trpim da mi sestrić, silni pauk, bolno rida.