Плави месец, трице и кучине

Мало-мало, па на Фејсу налетим на информацију о плавом месецу који тобоже баш ноћас небом неку чудесну енергију исијава. Та енергија може, кажу, да  изазове неочекивани прилив новца (а мене учили да паре не падају с неба и не беру се на дрвећу). Све што треба да урадите је да црвеном новчаницом машете према месецу (а месец гледа, крсти се и мисли: гле будале!) и у исто време визуализујете како вам се новац умножава (целог живота ја верујем да нема леба, ни пуна новчаника, без мотике, а нико да ми каже за плави месец и визуализацију). Потом ту новчаницу оставите да преноћи и следећи дан је обавезно потрошите (не мораш двапут да ми кажеш). Ко за инат, немам ниједну црвену (а слабо и другачије обојених) - куд потроших данас хиљадарке... Мислим се како би мајка реаговала да је сада из сна тргнем и затражим једну... само да махнем (добро, сутра ћу јој рећи да морам и да потрошим иначе чаролија не важи). Додуше, колико ми фали, вероватно бих морала да осванем машући док не добијем упалу мишића.
Је ли тај месец стварно сада плав? Мрзи ме да излазим из кревета и проверавам. Није, откри ми сестричина и уштеде труд (да не излазим на терасу). Бар да је зелен, па не бих ни тренутка оклевала: вриштала бих као беба (овећа и брбљива): хоћу месеец, хоћу месеец!

Наводи се да постоји могућност да плави месец  доведе до несанице. Хм, па онда се мени "плави" сваке ноћи. 

Како астролози објашњавају, та појава је знак да ће се у овом периоду створити шансе које се дешавају само једном у животу. Људи, стиже и мојих пет минута, живот ће ми се изокренути тумбе, јухуу... или куку (неки су од вас можда помислили да частим супом, али шта ће ми кука?). Не знам само да ли морам да боравим под месечином, да на месец завијам или ће месец своје моћне "плаве" пипке протурити и кроз прозор моје собе.
Због ретроградне (шта?) Венере ово ће бити период када ће се некима догодити једна од оних невероватних љубави (ајме мени, спремна сам). Разноразни сајтови цитирају непознатог аутора који је изјавио: једном када буде плави месец, доћи ће онај кога никада нећеш заборавити.
Е баш да видим је ли ми мозак у форми. Додуше, ако ће да дође, па да оде, не мора да се труди (поштеди ме, ма колико незабораван био).

Дакле, ту је

Не знам који празник беше,  а то уосталом и није битно за ову причу. Место дешавања, тачније објекат за који се дешавање везује, од пресудног је значаја за поенту. Име насеља ми је познато, али га, из разумљивих разлога, нећу наводити (зар треба да навучем гнев и срџбу великих верника на плећа једнога смртника у мантији?)
Елем, једног од ових врелих дана, који су за нама, поп у једноме граду одржао службу, вероватно све време бришући с лица зној, који му се под свештеничком одеждом на све стране сливао. Црква мала, тесна, верници нагрнули ко муве на мед, а врелина у главу ударила, манта се у њој ко по цркви кандилом.
Свршивши службу, поп се једва проби до излаза, да дође до даха, те стаде пред цркву и силним људима који се беху окупили  у порти (ваљда јер не стадоше у храм божји), последњом снагом пријатељски посаветова или пак завапи из свег грла: народе, не улазите, унутра је пакао!

Е што сам некад жива ватра: те за ринглу, те за рерну, те на сто, те на судоперу... Свака би ме мајка пожелела за снајку! Ал' алава нисам, доста ми једна (и то не било која, већ она којој је суђено да постане моја). ;)

Кућица на брду и зелено ћебенце

Кад сам напокон успела да се успентрам до кућице на брду, беше већ пола једанаест. Милећи да ћу с његовом мамом шетати (што сам мислила и ја), мој сестрић, одлазећи код бабе и деде, рече: лепо се проведите, немојте до касно! Таман посла.

Но, моја сестра беше пред кућом начинила романтичну атмосферу. Запалила свеће у тегицама, које треба да разгоне комарце, дигла ноге на столицу и мами и мене да на исти начин уживам... Док она оде у кућу по колачиће и сок , ја и себи примакох другу столицу да одморим (дигнем) ноге. Али како се обе појадасмо да целог лета готово не стижемо да легнемо на траву и зуримо у небо, она се досети: е сад ћемо ми! Зачас изнесе ћебенце, зелено (баш као што ти волиш, рече), простре га, па намести и по јастуче свакој. И место да одмах залегнемо и пустимо мозак на отаву (захладнело, па би му било угодно), ми навалисмо да се сликамо: те она мене, те ја њу, а онда и неки селфи, па опет укруг. Што ти је модерно време, не може да се живи, а да се на Фејсбук не мисли (ову бришемо, ову за нас остављамо, а ова може и на Фејс). И да напишеш причу о овоме, обавезно, јеси чула, припрети ми сестра још док је ћебе простирала. Јасно.
На високом брду и на месечини, надомак трешње, лежасмо и ћаскасмо о којечему. Месец вири кроз грање, трешња се накренула ка нама не би ли чула који абар, а нас две се кикоћемо да све село, уснуло, трешти. Први селфи сам направила окренувши објектив у погрешном смеру, како да се не церекам? /То ме подсети на оног човека који је однео фотоапарат у фотографску радњу јер никако не успева да услика шта хоће. А испоставило се да је апарат вазда окретао ка себи и сликао свој нос (читав филм с истом темом, каква опсесија). Ето неки људи заиста не виде даље од свог носа, и то не само зато што им је велик./
Сестра се жалила на своја неспутана прса. Е, неке жене за тим плачу, не жали се, боље да претиче него да фали (од тог вишка глава не боли... или, ако боли, не лечи се аспиринима). Неке су слике биле и секси, допашће се коме треба. Погледај, рече гледајући моју слику, ко девојчица (канда ми је апарат био наклоњен, ноћ при сликању обично није)... а онда настави: није то имао ко да израбљује... нас исцрпели мужеви (дабогда све жене биле исцрпљене као она, па мушкарцима срце да махнита). Сад не знам, је ли то добро или лоше. Мач са две оштрице? Не знам је ли израбљивање поменуто под наводницима (није ли грдна грехота онда?) или без њих. Џаба и лепота, ако нема ко да је "израбљује", свеједно прође. Неки би требало да се узму у памет (а можда је понајбоље без памети).
Већ је превалила поноћ кад сам се низ брдо упутила, с осмехом: за нама је остала ноћ које ћемо се радо сећати након лета, ја у својој соби, она с друге стране света.

Личну карту немам, а на пут се спремам

Тако је било и прошли пут. Горело ми под ногама, тачније летовање ми висило о концу, па сам отрчала до полиције (испала после ко наказа, с подочњацима, сва чупава, али шта ћу: додуше, да сам се сатима спремала, шминкала, не бих испала ништа боље). И сад ми истекла лична карта, а ваља за који дан путовати. И шта ћу, јесте стресно, али немам избора. Не продужим ли ту исправу, измаче ми Црна Гора.
Спремила сам се психички, опрала ноћас косу, а јутрос исплела плетенице (одавно сам решила да се тако сликам). Није ми било згодно да идем код фризера, а и каква вајда: гледам оне жене како су се дотерале, исфенирале, па ће опет све испасти ко несрећан случај. Џаба фризура и шминка, кад видим да су стегнуте, непријатно им је, у грчу су... Баш као и ја. А опет мислим: како год да сам испала, ваљда (тешим се) не може бити горе од оне претходне слике. /Вадила сам личну карту и протурала је само на црногорској граници (иначе је кријем ко змија ноге), једном годишње, односно двапут: кад одем и кад се вратим. Несрећни цариници након тога доживљавали су срчане ударе (не, то нема позитивну конотацију и није похвала мојој лепоти)./
Ваљај кажирпрст леве руке, ваљај кажипрст десне руке... Отац вам се зове тако, мајка вам се зове тако... Бла, бла, трућ... Ајд сад на сликање! Примакните столицу скроз до зида. Јао, не знам где да гледам (а знам да ћу се избуљити). Да ми глава не буде превише подигнута? Не знам је ли горе или боље што ми ова жена не даје никакве инструкције. Мрзим кад ме сликају с пола метра раздаљине и кад апарат није у људској руци. Некако, иако сам планирала, не имадох времена да се саберем, промислим, опустим лице, усне... Бар да могу да окренем десни профил и насмешим се онако тајанствено, изазовно... Их, да могу сама да се сликам веб камером, да ме види бог (па вода на уста да му крене). Требало је да је замолим (кад је већ тако приступачна) да ме слика пет-шест пута, па да одаберем најбољу верзију, али сад, шта је - ту је (вриштаће деца која ми на личну карту набасају).

Дигресија из чекаонице: сазнадох и да се сад за пасош чека по месец дана - то је, изгледа, једна од мера које се предузимају не би ли што више људи "послушало" савет Свевишњег - да летују у Србији. Јакако, циљ оправдава средство. Ваљда му ја нисам запела, да ме веже за кућни праг (јер ја другде нећу: ил' Јадранско море ил' "ладна Морава", само с наводницима, немам намеру да се расхлађујем у њој). Написала службеница да је хитно, написала и ја изјаву (хоћу, брате, у мору да се брчнем) и потписала.
Запањена бејах због неочекиване (и сасвим неуобичајене) љубазности и предусретљивости службенице. Дигла се са столице (не беше јој тешко), отишла до шефице да пита хоће ли ми на време стићи (а уопште није морала, могло је да је боли уво.. што ја нисам на време дошла). И врати се климнувши главом, задовољна и срећна ко да ћу и њу повести (не знам где би се међ нас онолике у ауту уденула). Још не могу да верујем: а нит сам јој род нит помози бог, никад је пре нисам видела, а вероватно је ни убудуће нећу препознавати. Ипак, пријатно је сазнање да постоји шалтер иза којег вас не чека надрндани аутомат, већ биће налик вама, од крви и меса, које уме да саслуша, хоће да припомогне и, што је најбитније, које вас као једнаке уважава.

Тетка која се није удавала

Пре неко вече, док смо шетале кроз ноћ, Маја нам, кроз осмех, помену како је на Фејсбуку прочитала: у свакој генерацији постоји тетка која се никад није удавала (дискриминација, ако мене неко пита, кад се у другачијег, из ма ког разлога, прстом упире); бојим се да та тетка не будем ја.
Их, ала је фора, осмехнух се кисело (мислим, симпатично је због те бојазни млађе генерације, али некако понижавајуће за тетке којима је већ прикачена етикета "није више ни за шта", да не будем вулгарна). /Шта знају други о мом избору; не волим да будем смештана у ма коју категорију, нисам једна од многих сличних, нисам ја тетка као све друге тетке (с наводницима или без њих), нити ми је та одредница "никад се није удавала" кључна, али то је, изгледа, оно што другима најпре "пада у очи" - немам бурму, треба да погнем главу./ 
Прексиноћ ми рече да би волела да је као ја (псст, немој да те неко старији чује). Их, у чему би то неко требало на мене да се угледа? Паа, имаш посебан стил, носила си неке ствари кад нико други то овде није носио... /Их, па и ти можеш то, свако може, и треба, да има свој стил (и смелости да му се посвети).../ Али шта је све што јесам наспрам оног што нисам (се никада удавала)?!
Хм... изгледа да је неминовно да брачни статус буде прва асоцијација коју морам поднети. Ето како ће мене памтити. На страну све (и јединствен стил, и разноразно креативно умеће, списатељски дар...), моји сестрићи хвалиће се мноме као ретком зверком: ја имам тетку која никада удавала се ниијее (то ми звучи као да је читав живот провела залуд чекајући младожењу, а како је ниједан није хтео, живот јој нема баш никаквог смисла и отуда заслужује дубоко сажаљење)...
Нису све тетке које се нису удавале исте. Можда би требало обратити пажњу и на тетку која никад (досад... будућност је још отворена, ма колико покушавали да ми на њу право одузму) није ни хтела да се уда, не бојећи се што ће на породичном стаблу заузети јалову, суву грану.

Порнић расте у Африци

Ових дана ми, баш кад то никако није "паметно" (јер ми сестричине зуре преко рамена) искрсну неке порно слике на Фејсбуку (ваљда они вируси још нису потиснути - вршљају и саблажњавају). Ију, вриснух пре неки дан, престрашена колико и изненађена призором. Ијуу, пре изговори него што врисну, више радознало и сасвим сталожено, и Миа, а потом се закикота, спазивши надам се не (баш све) што и ја (али инстинсктивно деца знају да је то нешто "забрањено"; нисам успела ни да схватим одакле то на мојој почетној страници, само искључих објаву чим уграбих прилику).  И упита: а ко их је то сликао (куку, а понадала сам се да није уочила и мушкарца, тј. један одређени део тела - бљаак; проклете моје руке које не беху довољно брзе да слику "премотају" и проклет онај због којег се то на мом профилу појавило)?
Ијуу, боже ме сачувај, врисну јуче Маша и не уочивши јасно о чему се ради, али ваљда деца слуте нешто тајанствено што није за њихове очи.
Кад је Мајина баба пролетос почела да добија поруке експлицитног садржаја, мама ју је, помену Маја, изгрдила: склањај оне порниће с Фејсбука (а нисам ја, сине, ставила, правдала се жена - шта зна баба шта је вирус)! /Баба се у порукама правдала пријатељима, обавештавајући их како им она ништа не шаље. А сад, ко је толико радознао, па наседне и кликне на раскречене ноге или штогод слично, сам је крив./ 
Маша, лежећи на нашој подној посељи, одмах упита (као што би, а БИ, питала шта је то педер, чинчила или оториноларинголог - поносна је што ту реч уме без грешке да изговори): шта је то порнић?
Ооо, радозналог ли детета (и кад се чини да не слуша, увек чује "оно што не треба")! То ти је неко воће, рекох прво што ми паде на памет (требало се брзо извући из неприлике)... које расте у Африци. Сестра се церила (што, јасно, одмах изазва Машину позорност) мојој "досетљивости" (па ја као Чкаља, кад у оној серији објашњава унучету како секс има везе с кексом). Она ће да оде у пиљарницу и да тражи порнић, рече. Маша се осмехну, не престајући да проучава наша лица: лице мајке и тетке, као и старије сестре, тинејџерке - одатле је савршено добро разумела да покушавамо да је обманемо и наведемо на крив траг, тј. на гајбу с воћем. Ма она ће да укуца на Гуглу (Машин омиљени извор сазнања: што не зна или неће да каже нико други, Гугл хоће), додаде моја сестра. Истина, Машин осмех потврди. Коначно јој мајка рече: то ти је Машо, кад се неки људи голи љубакају, па се снимају (боље да јој мајка каже него Гугл да покаже).
Фууј (е, још је много горе, боље да не знаш), згрози се она и одмахну руком, као да жели да се заштити од таквог сазнања. Не знам како заштити дете од интернета, сем да га вежеш за дрво (ала би вриштало и запомагало - дете, не дрво, не да се ослободи уза, но да му се у руке таблет тутне), као Крокодил свог сина Крокодокодила у Радовићевој причи, а све рачунаре склониш на безбедну удаљеност.

Машиница за млевење шљива

Имамо ми у дну негдашњег воћњака (где годинама потом беше ледина, а тек однедавно башта), неке шљиве, старице (никле ко зна кад). Нит их ко водом залива нит их ко (пестицидима) полива (хвала богу; тај би најпре морао са мном да се обрачуна).
И сваког се лета неизмерно обрадујемо раницама, које волимо да једемо још док су тврде, јер тад су  укусније. Пре неки дан поведох и Игњата до дрвета, да и он ужива у том чину брања. /Није ужитак исти кад ти неко донесе шљиве на сто и кад их ти сам прво осмотриш и чежњиво гледаш на грани, а онда се протегнеш, примакнеш коју грану, па редом скидаш плодове и сладиш се на лицу места, тј. испод стабла./
Игњат се пропиње на прсте, пружа увис руке и нестрпљиво кмекеће (временом научите да разумете невербалне захтеве младунчади: хоће човек да једе, и хоће то одмах). Чекаај, не смеш ти сам да једеш (прогутаће коску). Примакох му шљиву устима, да одгризе вршак, а да коска остане у мојим рукама, и тако му давах да оглође свуд уоколо. Кад му следећи пут примакох шљиву, он зину и загризе из све снаге... и шљиву и мој палац, што на плоду имаше функцију граничника. Аааааа, јеси полудео (не ваља месо да комбинујеш с воћем)?! Он се запањи и бризну у плач, уплашен мојом дреком. Ама, сестрићу, умало да ме обогаљиш (није лепо, гризеш руку која те храни), морадох хитро да реагујем.
Наредног дана деда му је у чанчић насецкао шљива, па је могао да једе без бојазни од дављења и без надзорника (најслађе је њему кад се сам служи). И потврдило се да човек (поготово ако је дете) тешко може остати умерен бред обиљем хране која му годи: трпа у она усташца шаком, ко у машиницу за млевење, трпа, мумла (од задовољства) и меље (док се не задави, па пљуне) оним оштрим зубићима (што су особита претња теткиним прстима).

Незгода у шпајзу

Не знам с којим сам се разлогом ја завукла до шпорета (можда да отклопим шерпу и завирим у дневни јеловник: пих, цревца с луком, прогутаћу које, нерадо, тек да утолим глад; притом морадох добро да пазим да ми не промакне које парче бурага - то већ не могу да "сварим"). Али кад се окретох да из шпајза изађем, мајка груну унутра, за неким својим послом, па се заглависмо на по пута. Тако се она нађе између мене и полице, а ја стиснута уза зид. Нит могу напред, нит могу назад, а она исто тако.
Где ћеш, жено, где ћеш, ко да си лист папира (јеси ли скоро пред огледалом била)? Сачекаш да ја прво напустим просторију (ако се онај ћумез од нашег шпајза тако може назвати), да би ти могла да је "заузмеш".
Кад престаде смех, задржасмо дах, увукосмо стомак (колики је ко имао), па се раскрстисмо и свака оде на своју страну.

Тасовац у живинарнику

Има моја стрина једно чупаво пиле: све му перушке иду увис, каже (ко да је ћушнуо кљун у штекдозну, додајем ја). Зове га Тасовац.
Стрина, како ти Тасовац, упитах је вечерас, тек онако, да се насмејем. Па нешто утулио, тужњикаво ће она, не гледа уопште пријатељски. Изгледа да има пролив, а још су га и избили (они други, пилићи без министарске титуле).

Колачићи

"Према законима Европске уније, потребно је да посетиоце из Европске уније информишете о колачићима који се користе на блогу. Према овим законима, у многим случајевима је потребно и да добијете сагласност." 
Ништа то мени није јасно (никакве посластице на блогу не служим). Једини колачићи у које се разумем јесу они које у рерни печем, а после их поједем до последње мрве, за шта ми не треба било чија сагласност (само да мрљавији укућани на трен окрену леђа). ;)

Није још за бацање

Коначно сам јуче отишла да се купам с Машом. Готово све време примећивала сам како ми зури у деколте. И све време сам била на опрезу: шта знам шта ће јој пасти на памет, да ми стргне купаћи, да га одреши... Пазила сам да будем на безбедном одстојању.
Не беше ми уопште згодно кад зет и Игњат изађоше из базена. Правих се да не примећујем погледе којима ме "гута" и трудих се да избегнем њену радозналост пре но што се испољи. Како? Па заговарала је, наводила воду на своју воденицу, а што даље од, нарочито свог, тела.
Коначно, лежећи потрбушке, окренута мени, што бејах у сличном положају, уграби прилику да ме (такорећи из чиста мира, без икакавог увода) упита: а шта ти је то? Које, коса, направих се луда. Ма то, у брусу, не збуни се Маша. Како сам опет покушала да изврдам одговор, одговори она сама, тобоже да провери (није ли се назив садржаја променио): онее... тениске лопте (следећи пут ћу се купати у бунди)? /Кад сам после то сестри препричала, она се смејала: каже, њу ниједном то није питала. Па шта да пита, кад нема ко те није разголићену видео (жене које роде бебе толико су оптерећене другим мукама, да на стид забораве). Не будиш јој машту, нимало ниси тајанствена, не опиреш се и не прикриваш./ Аха, рекох, само да је скинем с грбаче (мислећи - сад је крај, прошло је најгоре). Али не одустаје она лако: дај једну да бацим, рече (безобразница), с ђаволским осмехом мотрећи моју реакцију.
Е, (мани се, пу-пу) није то још за бацање!

Туђа рука време штеди

Врло често се дешава да Маша оде у купатило, седне на ве-це шољу, али онда мене зове да "окончам" посао. Доођи да ме обришееш, довикује. А ти не знаш сама, прекоревам је, јер имам паметнија посла (која не желим да прекидам; а банални, нарочито... такви, поступци и мени се не миле, и ја бих да их на другога пребацим).
Не могу, рече данас, пуно времена губим тако... и не могу да перем руке. Е, кад човек још као дете зна да је време новац и да се лако осипа, зна да цени себе, а другоме тоалет папир утрапи. Можда туђа рука свраб (добро) не чеше, али задњицу може да обрише.

Горе је релативна "висина"

Како је било на Ади, питам Мају, тинејџерку. Добро. А једна баба, скинула се горе (канда је то оставило посебно јак утисак, и не чуди ме - ја сам заговорник телесне слободе (ком је по вољи да се ослободи), али само ако се не сукобљава с естетским критеријумима: будите голи иако сте млохави, тек не напуштајте своје двориште или "подручје" за то предвиђено), показа Маја руком заобљујући шакама ваздух испод врата.
Мислиш, "горе", исцерих се ја, начинивши исти гест у пределу струка (па се обе зацерекасмо). Па, мислим, баба је.

Жене које о себи не воде рачуна и деца којој то не промиче

Маша и ја заваљене на јастуке, с лаптопом у мом крилу (што му је уобичајено место), разгледамо, онако немарно, постове на Фејсу. Спазивши фотографију једне жене, она примети како је дебела (а можда је више прсата... но дечја уста: што на ум - то на друм). Била је, рекох, једнако немарно, па је смршала, а мислим да се сад поново угојила.
Сачувај ме боже, рече Маша, не води рачуна о себи!

Играчке и цене - боже ме сачувај - црвене

Чим смо стигли у тржни центар, Маша навали да ме сугестивно цима за руку: ајмо у Дексико, ајмо у Дексико... Ипак, пре тога обиђосмо Тако и Њујоркер, а онда, док остатак фамилије оде да пазари у Роди, нас две се посветисмо разгледању играчака. Јеси понела паре, упита Маша проучавајући играчке на првој полици. Нисам, кажем; само ти бирај, тата ће платити.
Колико ово кошта, упита Маша. Хммм... око три црвене. А ово? Две црвене, наставих да преводим на сликовни језик, који је Маши разумљивији (онолике цифре ништа јој не значе). Је ли то скупо, упита она. Паа, није да није (и како коме - зависи од дубине џепа, ал' збунила бих је тим "кројачким" појмовима). Колико је ово? Чек' да видим, посагнух се: две црвене и још пола црвене. У, боже сачувај (сконтала Маша да су играчке поскупе). А ово? Једна црвена. Како све црвене, промрмља Маша, као за себе. (Па шта ћемо кад је то једна од највреднијих динарских новчаница, а не вреди пет пара - зачас се потроши.) А колико ово кошта? Једна црвена. Ја ко Румунке у она, не тако давна колико несрећна, времена кад су ради трговине посећивале нашу земљу, па и варошицу: једна чрвена, две чрвене...  Маша (као и многа друга деца) и нема нешто за чим истински жуди: имаш ли готово све, немаш жеља (а то није добро) и ни у чему посебно не уживаш. Највише смо се задржале крај неких пластелина, што и није лош избор - може да се машта и креира.
Кад спазих дечји зелени шортс, само што ми бале не кренуше. Док сам га опипавала и процењивала, Маша нервозно и љутито довикну: ти само гледаш одећу, дођи овамо (до наредне полице)!
На крају је купила шортс и мајицу. Морала сам да је преварим, не би ли наново ушла у радњу да проба. Машо, дођи само нешто да видиш. Јел' одећа, упита она, спремна да бежи ка излазу (пре но што је принудимо да нешто навлачи на врат и на ноге). Ма нее, слагах и не трепнух, а кад већ пред мајку бану, Маша је била у клопци... па у шортсу... па у мајици...
А онда смо могле мирно кући - татин новчаник није био спреман да поднесе посету још једној радњи.

Обрве, мода и опанци

Беше то, чини ми се, пролетос, можда и зимус (прецизно временско одређење и није битно за поенту која следи). Навирих на врата фризерског салона, само да видим је ли већ стигла жена која, у суседном локалу, треба да ми коригује обрве.
Сад су у моди дебеле, знаш (нити знам нити ме мода занима; ја живим, облачим се и длаке (не) гајим по свом нахођењу), рече фризерка, не испуштајући фен, четку и косу муштерије из руку. Стварно, упитах, занесено као што само ја знам, а још и не схватајући шта ми је речено. Отприлике помислих: стварно, куд баш сад (кад више коња, тј. килограма, за трку немам)? Да беше пре, па да и ја имам чиме да се подичим и прогурам се у врх модних листа. 

/А наопаког ли света: мислим, чула сам да су оне плус сајз манекенке све популарније и то је ОК (не мора нити може сало обавезно да потире лепоту), али да је дебљина (и нездрава исхрана) МОДЕРНА (дакле пожељна, да то опонашају милиони жена)?! Додуше, кад видим како изгледају неки "скелети", то је још један аргумент у прилог народској тези: боље да љуља него да... плаши вране./
А онда се у себи лупих дланом по челу: глупачо, мисли на обрве! СТВАРНО? То ми би још и смешније. На шта ли личе те жене (а, додуше, канда сам већ била спазила две-три на интернету, само нисам сконтала да је већ завладала толика помама за очним надстрешницама; сад већ знам да неке гладе природне обрветине, а неке их, махом неталентовано, цртају)?
О, чудна ли света! Да неко пусти буву како је модерно ходати на рукама, силне би жене, нарочито оне у познијим годинама (што пред млађима да поклекну неће... а ко да их неко пита) задобиле фрактуру лобање или тешка оштећења кичме (ако не и постхумно признање за "непуштање из кола"), ионако махом деформисане.
Принципе деловања моде одлично је разумевала моја баба која нас је повремено, док бејасмо тинејџерке (несигурне и подложне модним утицајима), саветовала: а што ви не обујете опанке, и кажете да је то модерно, па нек друге виде нешто од вас (што и јесте, само ти треба добар маркетинг... па да Тигар из Пирота дебело профитира; видиш, можда би с њима требало склопити неки уговор о промовисању и рекламирању, да обе стране трљају руке, а опанци красе силне девојачке ноге).
Да сам само медијска личност, па да самоуверено с опанцима у студио ступим, ала би, можда већ истог дана, престоницом трештала она Бренина: кажее мени лаане моје - опанци ти лепо стојее (боље од промаје што кроз главу дува)!

Постеља на поду, младости се изгубио траг

Вечерас се сетих, па рекох сестричини, како смо ми у детињству и раној младости, пошто нас беше подоста, простирале јоргане по поду, не бисмо ли све могле да се сместимо. Дођу нам три сестре од стрица, те се све поизврћемо по соби: пола на кревету, а пола на поду. И тако брбљамо до пола ноћи, церекамо се, па на крају уснимо.
И онда, неочекивано и за мене, упитах Миу: хоћеш да нам сад наместим тако? Даа, једва дочека она.
Зачас простресмо постељу (баба се чак уздржа од коментара, али канда с неким грчем нестаде у шпајзу: луда тетка, лудим дете прави). Најпре ћебенце, па јорганче, па чаршавић... Е таако. Сад смо могле да одемо у шетњу, па кад се мртве уморне вратимо, само да се "патосирамо".
Маја нам се придружи тек пошто пристадосмо да идемо у правцу који њој одговара. У суседном селу, у ствари ни километар од нас, беше прослава неког пунолетства. И на њој неки момчић, да не залазимо сад у детаље. 

Миа беше понела флашицу воде, коју убрзо утрапи мени, и неке три пластичне шољице (канда је планирала да на ливади седимо и млаком водом се крепимо), које утрапи Маји. Поноћ се примицала (демони доњег света само што нису нагрнули), а ми све ногу пред ногу, док зрикавци циче од милине због ове врућине.
Унутра, у сали, врело, претпоствљамо, ко у паклу, све прозоре поотварали. Музика трешти, певаљка крешти ко под вашарским шатором. Додуше, избор песама је био по мом укусу (Маја канда негодова, а Миа се није изјашњавала). Чак сам и запевушила у пролазу: стаадоо моојее (не знам које, мањ ако не мислим на мраве у дворишту), саамоо ћеш остаатии, мооојии су мее реешиили удаатии (још само да младожења пристане)...
У повратку приметисмо да је певач преузео микрофон, па пао у севдах (баш као што и мени дође): хееј, младостии, што ме оставиии... ХЕЕЈ, МЛАДОСТИИ (цркла дабогда), штоо ме остаавии (камен место срца имаш, проклетнице; а не држи те место, све ти некуд јуриш, јуриш...)... Једва се уздржах да и ја не дрекнем: хееј, младостии, што ме остаавии (на цедилу)?! Дај, Мајо, ту шољицу, да је треснем о асфалт (како доликује)!

Лепоту и светост природе скрнави присуство човека...

Чувајте се

Таман предадох гардероберки торбу и кретох, али се сетих да ми је шешир још на глави и да бих га могла оставити у торби. Замолих жену да ми то омогући. А она рече: могли сте и на столу да оставите, ако планирате да излазите... Не планирам, пресекох је. (Паметно, не изговори она, али сасвим сигурно помисли.) Чувајте се, настави (а шта си се наврзла, ко да те Нада Мацура овде поставила), озбиљна лица (а богами, кад сад размислим, ко да јој је мозак до пре минут пола сата врио)... Кажу (на телевизији) да није паметно излазити... више показа но што изговори "из добро климатизованих просторија на четрдесет степени". Јасно је то мени, али како ћу, шта ћу, куд да прођем, подземним тунелима до тридесет кеца?
Стално говоре да треба да се чува, поготово ко има проблема (како нема, ко плеве, тушта и тма)... Ја немам, осмехнувши се, пожурих да јој саопштим и пре но што ми помену срце (немам... бар не оне које лече кардиолози; за ове друге касно си се сетила да ме упозориш). Е, то, готово се обрадова она (побогу жено, није ово Клинички центар, па здрав човек да је чудо; уосталом, можда ме психијатар не би пустио на систематском).
И ја се онда питам: делујем ли као госпођа у годинама у којима би морала да се припази топлотног или срчаног удара? Као да носим нитроглицерин у жутој торби (могла је лепо да види: ничег сем шешира нема - а и њега да накривим - родила ми њива... коју су други сејали). Можда сам већ при доласку била бледа као кад сам се кући вратила (шест - пола седам, али сунце жеже да желудац пржи)? 
Да ли је то упозорење било лично мени упућено или је универзално (оно би ми лакше пало)?

Нисам дошла да заводим

Сат времена сам провела брљајући по пуним ормарима, у којима ни бог не зна шта све има (а он је свезнајући, како ја да знам?), не бих ли нашла нешто адекватно за педесет очекиваних степени, а да ме, такву, разголићену, не задрже пред вратима библиотеке. 

Дугачке сукње, тобоже танушне, уопште ми се не миле: спопадне ме топлота чим на њих помислим. Памучне мајице без рукава, али уз тело - прокуваћу у томе. А оно што ми се чини одговарајућим - не сматра се пожељним (у јавним установама): ем кратко, ем раздрљено... Па човек да полуди од муке или да испоштује прописе и поднесе топлотни удар (а онда какав претекне). Лепо су нацртали (буквално) да се унутра не може у мајици на бретеле (дакле у оној отворених леђа, што се везује око врата - може), бермудама и јапанкама (шта су оне, јадне, коме скривиле; зашто су друге папуче пристојније од ових, мени омиљених и удобних?). Питам се зашто је мајица на бретеле непристојна; да ли би било боље да обучем тунику дугих рукава, а прозирну (па могу, није нацртано)? Нити где пише нит је нацртано да то није дозвољено, а све што није јасно забрањено - дозвољено је.
Да будем искрена, и кад занемаримо високу температуру последњих дана, ја никако нe волим наметање одређеног начина одевања. Кад бих, којим случајем, морала да радим у банци или носим било какву врсту униформе, ја такву спутаност не бих могла да поднесем. Ја да носим тегет, бордо, крем... кошуљице, елегантне панталоне и уске сукње до колена?! Ни мртва (бар се надам да се моји сродници не би усудили тако да ме одену, ипак не могу бити сигурни хоћу ли кад начинити излет с онога света... па за јуначко да се упитамо здравље... ако глогов колац не држе крај кревета)!
Не знам зашто је непристојно ходати голих рамена (у мајици на бретеле), а откривеног врата није? Ако голотиња изазива пожуду, не мислите ли да (ми) је и врат итекако сензуалан (тако ми је речено, може да буде "гадних" последица)? Сем тога, рекла бих чак да ни кратка сукња (која, узгред, у библиотеци није забрањена) не чини жену вулгарном, таквом је чини њен став, суштина. А, ако ћемо право, некима је лице толико "непристојно" да не би смели из куће да излазе без фантомке. Дакле, све је релативно.
Коначно обукох до колена дугу широку, лепршаву, карирану, зелено-жуто-белу хаљиницу,  на скроз танке бретеле, и реших да се умотам у шал, како бих неопажено прошла стражу.
Срећом, лето је, распуст је, одмори су... мало и радника и посетилаца... попустила контрола, гледају кроз прсте (а жмуре да не виде рамена и деколте). Кад у бифеу спазих једну девојку у хаљини готово истоветног кроја, смакнух онај шал (па ми свану). Сама сам за столом, ко ће да ме гледа, сви забили носеве у књиге, како и треба. А ипак, све се нелагодно осврћем да ме когод не опомене. 
Аман, људи, опустите се (да и ја могу тако), нисам дошла да заводим (где бих то и знала, а не бих ни хтела; а и да хоћу, а нећу, зар да вучем људе за рукав, кад нико с књиге главе не диже), већ ради интелектуалних активности.

Сестрић против смрти

Што ти је толики велики стомак, упита ме једног дана, сасвим изненада, Матија. Не знам, ваљда што сам дебела (а не умем, као неки, нити хоћу да га држим увученог), рекох (да кажем да није од масних колача, али друге сорте још како сносе кривицу). Можеш и да родиш бебу, додаде он (из чега беше јасно да озбиљно промишља о узроцима поменуте "аномалије"). /А, од колача се беба не рађа, томе се не надај./
А можеш и да умреш (чуо је тог јутра како мајка прекорева бабу због великог стомака, вишка килограма и неадекватне исхране, због чега би могла и да умре)... али ја нећу да те пустим, рече мој сестрић (онда могу да одахнем и исплазим се Харону).

Не брини, Матија, није сваки позамашан стомак "смртоносан".

Дво(о)собна колица за бебе

У време недавног фестивала и Сташа је готово сваке вечери ишла у шетњу. Ишла? Ако ћемо да будемо прецизни, углавном је лежала у колицима и спавала све у шеснаест, ич не марећи за све оне досадне људе који су јој у колица, а и у лице, завиривали (а ни за тепања својих тетака).
Елем, Сташина колица нису само њена, и Игњатова су - то су дво(о)собна колца: један део вазда заузима Сташа, а у другом се повремено праћака (а ретко мирно лежи) Игњат.
Док је Игњат једне вечери био с родитељима и старијом сестром у забавном парку, ја сам добровољно (беше то јединствена прилика да сестри отмем драгоцено возило; иначе само она хоће да се шепури његовим садржајем) гурала уснулу двоипомесечну лепотицу улицама варошице.
И ко год прође улицом баци поглед у колица, с блаженим осмехом да се подиви близанцима (јаоо, две бебе, гласно се обрадују неки), кад (изненађено се тргну) - у једном делу спава Сташа, у другом се завалио Сунђер Боб (прецизније, Игњатов балон), очи му ко кафанске сарме (неће да спава и тачка). А онда благо запањен одлази даље, коментаришући неочекивану чињеницу са сапутницима.
Просто ми постаде непријатно да изневеравам очекивања пролазника и шетам тако с бебом мање него што је предвиђено.

Ништа, па шта?

Вероватно нисам једина која на питање "шта радиш" одговара "ништа". То даје савршену прилику саговорнику да увелича своју славу и наизуст изговори списак свега што он РАДИ.
Зар је неко стварно поверовао да не радим ништа (ја не престајем да радим, ево сад лежим и куцам), да сам гадна дангуба, лењивица којој нема равне...?! К
ад кажем да не радим ништа то само значи да нисам расположена да говорим (са сваким, а некад ни са ким) или да радим нешто о чему не желим ма кога да обавештавам.
Шта радиш? Ништа (јер нећу да вам кажем, а није ништа противзаконито, ни срамно, ни глупо... напротив).

Кинеска позадина

Хаљина коју сам планирала да обучем на прославу била је скроз отворених леђа. Није била ни провидна, али, ипак, нисам се смела у њу поуздати, јер јун је још колебљив, могло би да зазими, па да испадне... незгодно.
Другарица којој сам се вајкала да немам решење за потенцијални проблем, рече ми да постоје неки фластери за хм... брадавице (само да нису они за уклањање, пу-пу) и да их потражим у апотеци. Али кад сам се усудила да упитам у овој нашој, варошкој, апотекарка ме гледала као да сам с Марса пала (види се да никад хаљину без леђа није носила) или да су ми извириле те које каним да сакријем.
Ништа, чула сам ја и за неке силиконске грудњаке, које само прилепиш с предње стране и то је то. Отишла код Кинеза, обилазим ону полицу, гледам, тражим, ништа не питам. Учини ми се да сам спазила то што ми треба. Али кад ближе осмотрих паковање, збуних се: куку, шта је ово, ко има оволике груди, коме то паше?
Тек потом, по некој сличици, сконтах да у руци држим силиконске уметке за задњицу. Леле, што сам неупућена, што сам старомодна и наивна... Па зар и то постоји?

Дакле, тако, у томе је тајна? Више ниједном "добром дупету" не можеш веровати (а толике су сироте девојке можда пале у депресију што саме нису тако "надарене", тј. не посећују кинеске радње). Човек пљесне, а отпадне му шака.
Није ми јасна функција тог додатка. Мислим, можеш да превариш оне који те поиздаље гледају и цуре им бале, пријатеље на Фејсбуку који ће ти као луди лајковати позамашну, вероватно високо подигнуту,  и невиђено облу задњицу... Али како да превариш оног којег на то дупе "упецаш" па пожели и да га непосредно осмотри, или опипа?
У лажи су кратке ноге и лажно дупе. Мушкарци, отворите четворе очи - можда под кратком сукњом није ретко благо већ голема обмана.

Јуначина

Бесмо се забавили неким разговором, па једна тетка у знак подршке стисну нашег (заједничког) братића за раме. Ту сам изгорео, изјави он, сасвим мирно (што све нас, тетке, зачуди), ко да га је заголицала.
Е, то си мушки поднео, рекох, свака ти част. Свако би други на твом месту вриснуо, до неба да се чује.

Свевишњи к конференција за штампу

Нервира ме, недавно рекох сестри на Скајпу, што човек никад није без проблема, никад немаш одмора (сем кад умреш, кажу искусни, којима се, хтела -- не хтела, све више приклањам).
Радо бих Свевишњем упутила које (унакрсно) питањце на конференцији за штампу.

Похвале и шкрти купци

У малецкој радњици, једној од оних којима се као име надева заблуда - "Здрава храна", стадох пре неки дан у ред. Коначно поручих триста грама алве.
Продавачица најпре измери целу кутију, како би проценила колики комад треба да одреже. И кад парче стави на вагу, тек неколико грама, видех, беше преко.
Па похвалите ме, тобоже се нашали она (док је остатак алве враћала у фрижидер), јесте шкртии... А ја се (истина, и то шкрто) насмејах. Шкрта сам на говорењу (a и нисам дошла да издајем похвалнице; а изгледа да људи вазда за тим чезну), рекох.

Као ви је бог (или једна сцена из породичног живота)

Мој тата прексиноћ рече (без презира и ма каквог става према наредној чињеници) за једног суграђанина: онај педер.
Откуд знаш, упитах (такође без неког става), донекле заинтересовано (никад пре нисам чула), јел те нападао (не одолех да се нашалим)? Ма знам, причају људи (искрена да будем, да није "људи", много шта ни о себи не бих знала). /Хм, кад сад мало боље размислим, и личи. Мада сам мислила да је манијак (вазда, онако задригао, двориштем шета у гаћама и раздрљеном баде мантилу), што можда и јесте, али му жене нису интересна група./

И овај је педер, рече за неког учесника "Малдива". Па јесте, и ћорав види. /Да се разумемо, ми то само констатујемо, ништа не осуђујемо./

А шта ће, није он крив, тако се родио, озбиљно ће мој отац (паметна главица, а не усијана). Пре неки дан је, каже, неко, ваљда на телевизији, говорио: мушко се роди с више женских хормона, а женско... Дакле, омашка или воља природе, то није болест. Ако неко сам не жели (и не може) да се мења, што бих му ја то наметала?

Мој отац је већ поприлично стар, занатлија, без неке нарочите школе и образовања, али толеранција и разумевање се не уче на факултету. Ни бабу никад нисам чула да изјави како мрзи педере и лезбејке, или да "то све треба побити". Нека је свако оно што је (већ му је довољно тешко и без наших уплитања).

Зашто не оставите богу да суди? Што му се мешате у посао? Мислите да није довољно компетентан? И да би и он позивао на линч другачијих (убиј, закољи...)? Па ви (који се њиме заклињете) о богу ништа не знате!
У ствари, што рече филозоф: кад би волови и коњи имали руке и када би могли да цртају, волови би представљали бога као вола, коњи као коња... Као ви је бог у којег верујете! Љут је као рис, осветољубив, окрутан, не подноси од себе другачије и камењем први гађа (чак и кад сам понајвише греши)...

Ни пет ни шест

Нисам била сигурна да ли ми се само учинило да се жена што ми долажаше у сусрет мени обратила. Да јесте, схватих одмах пошто ми се примаче и рече: добар дан, поштовање, можете ли да ми дате петсто динара? Пхах, прснух у смех: па да л' сте ви при чистој свести? /Шта је са тим људима, тотално су изгубили меру; некад су тражили динар, па пет; а само једној жени, сишлој с ума, која пита "да немате десет динара" (да напабирчи за пиво), ја сваки пут дајем новац./ Она остаде непромењена, озбиљна, израза лица, а окренусмо се једна од друге готово у исто време.
Ја се помакох ближе аутобуској станици не бих ли начинила и физичку дистанцу од својеврсне разбојинице, а она промени смер и оде да тражи нову овцу за шишање.

Па да ли делујем као да ми се прелива или да се закопчавам на леђима? Ни пет ни шест, петсто!

Волим, дакле, не стежем

Већ готово један беше, а мене врућина приковала за кревет... и за лаптоп, разуме се. У собу ми бану сестричина, све са ранцем на леђима.Кренула на аутобуску станицу, па да заједно потрошимо вишак времена (њеног; ја га немам, што не значи да га не траћим).

И тако почесмо о љубавним, (ван)брачним везама (то нам је овог лета врло актуелно, јер се сви моји рођаци тинејџери заљубљују и сваки час свађају због глупости са својим партнерима) и слободи (која је неминовна и која с љубављу не постаје излишна), о поштовању и разумевању...
О томе ја причам на основу више менталног искуства, свог властитог промишљања и сазнања. Хоћу млађе да поучим и правилно усмерим, ако је могуће, да им помогнем да одрасту здрави, срећни и разумни. Но, бојим се да је неке ставове могуће прихватити тек са зрелошћу. Додуше, већина остари с погрешним поимањем љубави и блискости. И већина је читавог живота несрећна, као што су несрећни и они који (мисле да) их воле.

Елем, кажем, не може ти момак, муж... бити сва срећа у животу, само у њега да бленеш и да ти ништа више не треба. Свако мора да задржи и негује властита интересовања, пријатељства, хобије... Свако мора остати слободан (при чему не мислим да подржавам полигамију). Само тако човек може бити срећан и испуњен. 

Готово сви погрешно верују да ће неког везати за себе ако му шта бране и ограничавају... кретање, облачење, говорење... СЛОБОДУ! Мисле да ће тако осигурати верност за цео живот (а каква ми је то верност ако је изнуђена?) 
А не, што више стежеш, то стегнути има јачу жељу да побегне. Кад не стискаш, не притискаш, па се чак и од нежног додира уздржаваш, тад једино и стварно везујеш другу особу за себе.
Још ни пунолетни нису, а већ хоће да одређују дужину сукње своје девојке и прилике у којима сме кратке да носи, куд ће и кад да иде, а куд не, с ким да се дружи... Ало, не ради се то тако, контрола не гарантује вечну љубав, напротив - она је убија.
Штета што ти ниси у браку, рече моја сестричина (а ја се насмејах, мало из пуке ведрине и љубави према хумору, мало из (самоса)жаљења), мислим да би имала најбољи брак. И ја мислим (али немам начина да то и докажем).

Године, степенице и угануле ноге

Пре неких месец дана, кад је наш сестрић славио пунолетство, моја сестра је изгледа, силазећи низ степенице (у ципелама с дванаест центиметара штикле, одокативно ценим), малчице уганула ногу. Поменувши то вечерас, јер је нога још увек боли, пож(ш)али се (на свој рачун): стигле ме године (с којима, биће, неспретност стиже руку под руку)!

Како си то смела да дозволиш?! Оне се примакну на прстима, неосетно, и кад их спазиш, кад те такну по рамену, праве се како ти неће ништа. Све сте као ортаци, нико бољи, изгледаш младолико, нико ти не би дао те године (што ти се крију за леђима и у стопу те прате)...
Ти стојиш пред огледалом, а оне ти вире за раменом и све се с тобом, тобоже диве: како си лепа, како си млада... А онда наједном, кад се уопште не надаш, кад ти попусти пажња, кад заборавиш да будеш опрезна, намакну ти мрежу (тако чврсто, да не можеш ни да се праћакнеш као сом).

Требало је да потрчиш колико те ноге (чак и угануле) носе.

Хаљине с ешарпом

Вечерас је сестра ипак обукла своју дугу хаљину, купљену још пре седам година. А јуче се жалила како јој је уска.
Није могла да је закопча... све док није посетила кројачицу. Кројачица јој од ешарпе, која је истог дезена, искројила и уметнула додатке у леђном делу. Али, рече, изгледа да је махинално увукла стомак (сестра, не кројачица) док јој је узимала меру - јер и сад јој је поуска.
Па требало је да прошириш још, рекох. Ма знаш колика је ешарпа (биће и за веће закрпе), не забрину се она. Хоћеш да имаш до шездесете, упитах, а она се насмеја.

Жене, мислите на време: купујте хаљине у комплету с ешарпама (па једите и не берите бригу - колико год да зафали, може и да се надомести).

Кратка сукња за дуг живот

Славље је већ било одмакло, а ракија у бурету омањила, кад ме зет одмери, издигну обрву, одмахну главом (да искаже негодовање) и прекори моју шнајдерку (због моје изузетно кратке сукње... испод дугачке и провидне, која се по средини раствара).
Замери јој што није узела у обзир да ће међу званицама бити и старијег народа. Е па, требало им је тражити потврду кардиолога да могу поднети такав призор (сукња од чипке, розе, а ноге криве). Ја одбијам да сносим одговорност (и продужим сукњу).
Сестра ме вечерас подсети на један текст који тврди да што је сукња краћа - власница дуже живи (не сећам се како је сукња добила улогу животног еликсира; а како сам кренула да кратим - живећу ко Метузалем). Кратка сукња за дуг живот (оних којима га инфаркт не прекрати)! ;)

Мач са две оштрице

Таблети и мобилни телефони, односно игрице на њима, налик су на сланину. Ко сланину псима, да се забаве и забораве на опрез, односно оставе на миру оног што прескаче туђу капију, тако и мобилни "бациш" данашњој деци, да ћуте и блену у мониторе.
Зато си се ти и одморила (јуче ми се хвалила) на мору, пребацих сестри. Јесте, признаде она, с осећајем кривице. 

И додаде: то ти је мач са две оштрице (једном од њих повремено пушташ децу да се секу по слободној вољи... док ти предахнеш петнаестак минута - у најгорем случају толико је потребно деци да се заваде око "мача").

Кад год умотам главу шалом, нађе се неко да ме "упозори" (зурећи у ме ко да сам седмоглава аждаја): мислиће да си муслиманка! Мислиће, добро, И?!

Жирафосаурус

На ормарићу у ходнику стајала је кеса с поклонима. Дошавши с посла, тата није одолео да завири и најпре набаса на диносауруса којeг су Матија и Миа купили Сташи.
Шта је ово, слон, чух га из собе. Не стигох ни да се насмејем, а одмах потом (извукавши гумену животињицу из кесе) он се исправи: није, ја мислио слон, оно жирафа...

На страну што је тај мали бронтосаурус зеленкаст. Има још кусова осим шарова, није сваки дугачак врат жирафин.

Слон и срећа

Вратила ми се сестричина с мора. И каже ми данас телефоном: знаш шта сам теби купила? Штаа, питам. Слона. Слонаа (само ми је још он фалио, где сад да га сместим, чиме да га храним, да ли ће на комшије да кидише, шта ако пожели да уђе у радњу с порцеланом...)? За срећу, објашњава ми она (ааа, стакленог слона!), за породицу (дакле једног слона, тј. срећу коју ми тај сурлаш прибави, делимо на три дела... па коме кљове,  а коме сурла).
И Маши сам купила слона, додаде, само већег. Зашто је њен већи, заштоо? (Често реагујем као дете - а знам да није увек више среће тамо где је веће). Па и мој је мали, покуша Миа да ме умири (јадне моје сестричине, којима је место тете запало још једно дете).
Које је боје тај мој слон, упитах. Зеленкаст, рече она (а какав би био). Ааа, кликнух од задовољства. Шалим се, рекох (да ми се сестричина не секира), нема везе што је мали (мазићу га и пазићу га, држаћу га ко мало воде на длану).
Мада, да бих достигла срећу која ми недостаје, ни афрички слон не би залегао (ако је по оној народној: колико пара - толико музике, купите ми слона од шест-седам тона).

Парче које недостаје

Већ неколико дана ја сваком ко у кућу (или бар на терасу) ступи износим своју нову хаљину (вриштеће розе боје, тако кажу... а још нико не завришта). Углавном су сви одушевљени мојом креацијом.
А данас је показах стрини, знајући унапред како ће бити збуњена. Кад хаљина виси о офингеру место на мени, спреда је тотално раздрљена (не да открива више но што покрива, него, рекло би се, леле, откриће СВЕ). А одостраг сама провидна чипка. Покажем ја стрини једну страну, па окренем другу, јер са обе има шта да се види (чак и пре но што хаљину обучем). Она гледа, озбиљна и коначно, збуњена (јесте да се од мене свашта, махом неуобичајено, може очекивати, али ипак... што је много - много је), упита: па чекај, која је ту предња страна?!
Сместа се грохотом насмејах (реаговала је баш како сам мислила да ће реаговати). Досад ми је за кратке сукње и ону хаљину без леђа приговарала да фали "добро парче" (јаој, те конзервативне жене вазда би до грла да закопчају мене). Хм, стрина, јел' ти то у жаргону говориш? Ако фали (а можда и не, ко ће знати... сем мене), уз помоћ овог хаљинчета мож' да се набави.

Миксер живце чува

Буку ма које врсте, а посебно звуке електричних апарата, тешко подносим. Но не можете ни да претпоставите како миксер (од данас ми је омиљени апарат) може благотоворно да делује на уши.
Ја га данас укључим, да измутим два јајета, он зазуји као луд, тј. како му је својствено. А мајка баш у то време, не престајући да говори, прође кроз кухињу и ходник, те изађе на терасу, одакле ми такође упути неколико речи /сигурна сам - надасве топлих и толерантних, како само она уме - једна је мајка (богу хвала; клонови би ме зачас сатрли)/.
Ааах, каква милина: она прича, а ја ништа не чујем, ја се смешим (и негативну енергију не прихватам: овај пут ти неће успети). 

Зауставите кишу, жене тешко дишу

Иако сам јој рекла да ћу ја опрати тепих (сећам се да ми је пре годину-две било баш забавно да се брчкам, а и да је ноге не издају у клечећем положају - треба ми после багер да је дигнем), мајка је сама клекла и навалила да риба.
А тетка се догега преко дворишта, жалећи се: осећаш ли ти како је тешко време, ја не могу да дишем, као да је негде пала киша? Јао, јесте, тешко је, придружи се мајка јадању, не одустајући од рибања.
Ја перем оне вангле под чесмом, смејуљим се у себи и мислим (није први пут да чујем како се жене по селу, чак и млађе, жале на метеоропатију или какве год последице временских прилика): не дај боже да ово доживим, да останем без даха, па да кишу што је пала у Перлезу, близу Ченте, кривим.

Вратила бих још како

Да ми иде на нерве није ништа ново, али некад почне баш од раног јутра. Једва да сам очи људски отворила, а она зазвоца: ниси ми вратила лозицу (у, и јесте ти нека; мрзим лозице, сем оне са жутим цветићима; дакле, мрзим клот, празне, лиснате лозице) на место, сва ми се поломила на земљи (па није се сигурно поломила сама од себе; неко ју је згазио, дабоме); никад ништа не вратиш на место!

Е, рекох, тебе бих (а богами и многе друге) радо вратила (џаба те шаљем, кад ти нећеш да одеш)... а ти се сети одакле долазиш (која ти је почетна станица и пукотина кроз коју си први пут свет угледала).

Пред црквом се прекрсти, па ради шта хоћеш

У последње време једва се уздржавам да и сама, из сасвим другачијих разлога, не почнем да се крстим.
Пре неки дан једна се лекарка (!), што крај мене у аутобусу седеше, прекрсти на аутопуту (игром случаја, тачније, захваљујући брбљивим устима провинцијског медицинског особља, знам неке интимне детаље из њеног живота који су је могли навести да се уз бога шћућури ко престрашен пас). Бацих дискретно поглед кроз прозор: рекох, откуд сад овде црква, кад је никла? Кад оно, гробље. Побогу, крсти ли се сад народ и кад прође поред гроба, капеле, ма каквог крста, свештеника...?! (Мене као малу водили у цркву; прекрстим се кад уђем, евентуално пред иконом, кад изађем, и то је то.)
Док сам једном чекала градски аутобус код Храма Светог Саве, спазих неког момка како се, дигавши три прста, на брзину и не успоравајући корак, прекрсти (зар се не би требало с већим поштовањем посветити Свевишњем, а не тако узгред и офрље? станеш, главу погнеш, постојиш, промислиш... и увидиш колико си грешан). Ма колико да журите, толико можете да се посветите православљу. Српска слава и три прста, панаија покрај крста... /Од свих наведених знамења, мени се понајвише допада панаија (погађате, зато што је јестива, а и укусна богами...)./
Тај призор ми створи нову дилему: питам се колико је пута, и у којим моментима тачно, умесно крстити се у близини Храма Светог Саве (или било које цркве)? Ако у цркву долазиш, лако је: једном кад дођеш, једном кад пођеш, готово сваки пут кад видиш попа да чини исто, кад замлати кандилом у правцу тебе, кад зазвоне звона...
Али на улици, кад само пролазиш поред сакралног објекта, која те даљина обавезује на овакав чин? Да ли се крстиш све док ти је црква у видокругу или само до шест километара раздаљине? Искључиво кад је црква пред тобом или и кад знаш да ти је за леђима? Само ако си пешак или у ма ком превозном средству? /Замишљам пилоте како се, попут оног возача аутобуса којег сам раније помињала, крсте током леета (али они то себи и могу да приуште, имају оно аутоматско управљање, а?)./ Можда сваки пут кад на цркву помислиш?
Како се често врзмам око Храма Светог Саве, једва се уздржавам од смеха. Крсте ли се побожни и пред свим објектима који  носе име неког свеца? Рецимо пред болницом Свети Сава (додуше, ту би и ваљало богу да се помоле, они који улазе, живи да изађу)?
Прође аутобус, а путници у њему да се поломе. Прођу улицом, па им поглед падне на Храм, а рука се аутоматски диже до чела. Главе да скрљају, да се поломе кад не гледају куд иду. 
Шта да раде студенти у читаоницама Народне библиотеке? Ако се буду прекрстили сваки пут кад случајно спазе храм, оде дан (додуше, како је храм на корак, можда се и Господ примакне, те притекне у помоћ). Можда се треба крстити само кад се чује звоно, на сваких сат времена?
Не знам, нисам паметна. А нисам ни верница ни Велика Српкиња. /Шта, мислите да сам ипак ВЕЛИКА? Злобници!/
Крстим се за Бадњи дан, Божић, Ускрс и крсну славу (приде, далеко било, кад се когод упокоји). Али не мрзим и не завидим осталим данима. Ко се сваког дана крсти, а притом зла у срцу нема, нек се на ме каменом баци (али опрезно, можда седим на клупи крај цркве, па божију кућу да оскрнави)!

Љутито мече и лубенице у летње вече

Из шетње смо свратили да видимо једно теленце пред шталом. Онда је Игњат морао да му добаци неку травку, на коју се теле није ни обазирало (канда сем млека друго не једе). Идемо (морам да чистим џанарике за џем), Машо, понових шеснаест пута. Машо, узми тротинет и идемо. Кврц - тротинет!
Наједном ми у сећање, све са тротинетом, бану љутито мече. И кретох да рецитујем једну од омиљених песама, коју сам својим старијим сестрићима некад говорила, а изгледа да им је ишчилела из памћења.
Месец обукао чизмице жуте, облаци обукли плаве капуте, па целе ноћи небом језде... Мече се љути већ трећи дан што га терају у зимски сан, и, замишљено, стално ћути,. Тата се љути, мама се љути, а мече ћути. Одједном мече љутито рекло шта га је пекло: нећу да спавам, нећу и тачка... Узећу, каже, ТРОТИНЕТ (ево га), идем међ децу, међу свет...
Маша приграбила тротинет и не испуштајући га нетремице гледа у мене. Допала јој се песма, као да ју је први пут чула.
Зато и кад седосмо за сто под јеловином и дограбисмо парчиће лубенице, које је неко ту, ваљда за нас, оставио, Игњат се посвети гњављењу воћа и квашењу мајице, а ми настависмо да уживамо у поезији.
Ајде, причај опет, навали Маша, а ја тек стрпала лубеницу у уста. Мм мммм ммм мм, ммм ммм мм ммм, почех ја да мумлам, једнако ко и пре интонирајући, а Маша да пукне од смеха, допаде јој се и ова верзија. И тако: мм м мм м мм м м м ммм м мм м...
Тата се љути, мама се љути, мече ћути, а ми мумламо и све пршти од нашег смеха и лубенице.

Не сеци грану на којој седиш

Једва од Маше искамчисмо тротинет, да се и Игњат провоза који "круг" (под наводницима, јер круг беше у облику праве линије, тј. оближње улице којом ретко пролазе, а никако не јуре, аутомобили). Некако намести ноге, ухвати чврсто волан, а зграбих га и ја, па појурисмо низ друм. Игњат се смејуљио, али наједном га спопаде неко лудило, те, како му бејаху надомак зуба, поче руку да ми гризе.
Е, не гризи руку која те храни, насмејах се малом канибалу. Додуше, подесније би било упозорење: не сеци грану на којој седиш (можеш на асфалту гадно нос да повредиш... ако ја изгубим контролу над возилом).

Брак и лубенице

Маша се беше изврнула на кревет и како ја уђох у кухињу и седох на столицу, удари ме (немилице) с неба па у ребра: а што ти ниси желела мужа (у, бокте, како тешко питање у летње предвечерје)?
Зашто бих то желела, шта ће ми (тако ја, на непријатна питања увек одговарам питањем)?
Паа, да имаш пуно паараа, да ти све купујее, лубеницее...
Е, Машо, неке жене због тих лубеница оберу зелен бостан. Ти мислиш ако је твојој мами упала кашика у мед, да и свим другим женама низ лактове цури сок од лубенице? 

Смешна страна музике

А који си ти инструмент желела да свираш кад си била мала, питала ме једном Маша. Клавир, рекла сам.  И данас она рече да би ми клавир купила.
А моја мама је, рече кад ме сачека пред купатилом, кад је била мала, свирала у канте и кофе (замишљајући да свира бубњеве). А шта си ти свирала кад си била мала, упита.
Е, сад кад ти нисам рекла... ја целог живота свирам... (а ниједном да ми аплаудира).

Имати и немати

Маша често говори како јој је жао што ми (мама, тата, тетке, њихови вршњаци, бабе, деде...) нисмо имали све што пожелимо.
Машо, рекох данас, нико на овом свету нема баш све. То што неко има пуно пара и играчака, не значи да има СВЕ. Најважније је да дете има љубав и пажњу родитеља (а нажалост многима баш то недостаје).

 

Ко ради, тај и има (узгред носталгија и бол)

Мој отац и моја мајка, након неколико неуспешних покушаја, коначно су одлучили да не гаје кокошке (и оставили мали кокошињац да зврји празан, баш као и онај, тек пре коју годину саграђен, обор за овце).
Неће да се муче и секирају, а да им онда то омање јато нека звер потамани. И стрини кажу да је луда што се упустила у одгајање малецких пилића (па с времена на време, кад неко пиле одапне, она кука четрдесет дана).
Да је тако лако одустајала и предавала се моја баба (која је сваку кокошку пазила као да златна јаја носи), да су тако малодушни били наши преци, шта би с нама било?

Моја баба се, по својој вољи удала за сиромашног момка (а могла је да бира другог, имућнијег; не знам зашто није хтела, никад ми није рекла; задиркивали смо је како је деду волела, а ипак сумњам у то, мислим да се нису ни познавали и да баба није била од сентименталне сорте), па је пуну кућу стекла, и имање.
У кући је на поду била земља, у штали није било говеда (можда не беше ни штале, не сећам се), свега на кашичицу или никако. Али вредне руке (велик мираз) невеста у кућу донела. И имала петљу, план, вољу и елан...  Вредне руке и јак карактер - читаву породицу држала под управом, па узнапредовали, и стоку и њиве покуповали, саградили кућу и помоћну зграду (на којој се кров стропоштао и питање је дана кад ће с њеним размакнутим циглама на земљу грунути и моје сузе; симбол старих времена, мог детињства, умире лагано пред мојим очима, као онда баба, умире ми она по други пут и ја опет ништа не могу, ништа не знам, сем да плачем).
Посеје баба пасуљ или посади купус, прода поврће, па купи коју кокошку. Кад кокошка почне да квоца, она је належе, па зачас пуно двориште живине. Отхрани баба пилиће, прода их, па купи назиме. Назиме постане овеће свињче, баба прода па купи омање говече, можда теленце. Напуни шталу говедима, отхрани све, па све (сем, рецимо, једне јунице, коју остави за запат) прода и купи њивицу. И тако, корак по корак... не можеш да прођеш двориштем од марве (које сада нема, потомци не беху спремни да се помуче), а остало и хектара.
И десетак сати пре но што испути душу моја баба је пригушеним гласом (човек кад умире налик је балону који се испумпава, на крају му понестане снаге да своје мисли уобличи и отпухне) питала јесу ли кокошке снеле које јаје (последњих година живота то јој је била једина занимација: најпре да сама прикупља  и броји јаја, а кад више не имаде снаге да из куће излази, сабирала је јаја која сам ја доносила. И свако је јаје било нових десет-дванаест динара.
Читавог живота она је тако мукотрпно стицала и штедела (за црне дане, који никад не свануше, јер ма колико тамни беху, она је знала да може бити црње - што више стариш и онемоћаваш, то тамније бива)... за ковчег и даће. Плачем.

Ради реда нећу да одглумим срећу

Ја најчешће пишем о удаји (ваљда што је баби мило, то јој... није било). И многим се (баба)девојкама то свиђа (мазохизам је гадна ствар, а удаја кисело грожђе).
Прочитавши још један од мојих текстова на ту тему, (удавана) другарица ми је данас послала поруку у инбокс. Каже: е, а што се ти ипак не удаш, онако реда ради (па се разведи, а можда ти се и свиди брак, па се не разведеш; хм, немам ја ништа против брака, изгледа да су људи стекли погрешан утисак)? СТОП (мада знам да се шали)!
Ја сам у животу много шта урадила против своје воље или из учтивости пуке, али никад ништа нисам чинила РАДИ РЕДА (то је на мојој листи неприхватљивих разлога тик до "да не прича свет").
За брак, ако мене неко пита, постоји само један разлог, односно услов - да волим (не знам је ли нужно да и он мене воли, не знам; како уопште неко може бити сигуран да му је љубав узвраћена? вероватно много пате они који чекају да буду вољени).
Никад се не бих удала зато што тако треба, јер се све девојке удају, да се материјално обезбедим (што је данас, рекла бих, један од кључних фактора), јер то тако иде, јер немам паметнија посла, да озаконим рађање деце, да имам коме да звоцам (јер не звоцам, баш има среће тај који се мноме оженити неће), да не остарим сама (кад већ морам да остарим, џаба ми друштво)...
Ради реда удати се нећу (да одглумим срећу). Нећу се удати...

И кад нема паше, нека ме се плаше

Недавно је мој сестрић прославио пунолетство. Беше то идеална прилика да сашијем и обучем љубичасту хаљину (од зимус меркам материјал у "Бомбају"). Много ми се допала, а изгледа да се допала и другима. 
Рече ми зет пре неко вече: распитују се моје колеге за тебе (у, много ја за то марим), питају која је она без леђа. /Истина, без леђа је хаљина, мени су још на месту./ И питају, каже он, где је паша (то бих и ја волела да знам). Видели (тј. мислили) да дете имам (од силних сестрића не знам које су ми приписали, кад једно из руку пуштам, а друго узимам), али не виде мужа (па то ни најбоље гатаре не виде, чаробна кугла ће да прсне од беса).
/Хах, то што нема паше не значи да ми сваки заинтересовани паше. То што ми хаљина нема леђа, не значи да немам неког чија би се рука ту радо свила (рука којој бих то допустила). Поготово не значи да тражим момка, мужа, шта год (хаљина није мамац, а ја нисам ловац, а још мање плен)./
Шта, мислили су да сам распуштеница, тобоже се згранух. Нее, похита да ме разувери зет. Знам, бре, шалим се.
Ма бежи, то све ожењени, побуни се сестра. Нису сви, рече зет... један није (али тај је неки смарач, рече и то). Е, без бриге, сестро: све и да су с модне писте сишли, да су чланови Менсе, мене ниједан не занима. Не волим мушкарце (нисам употребила једнину, на то треба обратити пажњу). Помислиће људи свашта, каже сестра. Е не волим ни жене, а људи нек помишљају шта им воља.
Значи то је начин да све држим на дистанци, упртим једно дете и мирна сам. Не, знаш који је најбољи начин, рече зет, да имаш стомак. Па имам, исцерих се, готово срећна што имам тако моћно оружје за терање потенцијалних удварача. Међутим тај калибар изгледа није довољан, најбољи је стомак до зуба (дакле, морала бих да набавим неко јастуче).
Е, доста мени и овај поглед, замишљен и далек, кад гледам измеђ људи ил' унутар себе, оштар (да ти се ноге одсеку), ако се ко усуди да приђе ближе. И кад нема паше, нека ме се плаше.

Пола метра тоалета

Не разумем ко и зашто (у јавним установама) пројектује оне малецке тоалетиће, у које човек, чак и врло жгољав, може да уђе једино на кант или прекорачивши односно опкорачивши ве-це шољу? Отвориш врата, па се провучеш крај њих, прибијеш се с оне стране шоље, увучеш стомак и зауставиш дах, па тако врата успеш и да затвориш.

И да изађе човек може само некако тако слично, а дотад мора добро да пази да, почучнувши, коленима не додирне зид. Па да л' сам ушла у ве-це ил' у кутију шибица?!
Једнако ми иде на нерве што се у тим истим тоалетима ретко нађе тоалет папир (мада се ја увек уздам у се... и у своје папирне марамице), а о течном сапуну да и не говоримо. Деси се, додуше, да и сапуна буде, али не ради апарат, па не можеш сапун да истиснеш (само чежњиво гледаш у недоступну густу течност). Тако бар дуго траје, исплативије је. Апарати за сушење руку готово су по правилу покварени и неупотребљиви. Убрус (и то само у ретким приликама, у време значајних манифестација) стоји (док га неко не сруши) на поменутом апарату, ослоњен о зид.
Некога би требало да буде стид.

Новине и дугоухи

Готово сваки пут кад кренем у ве-це, ја понесем и дневне новине, некад тазе, некад не, које нађем. Не волим да губим време, па и те минуте које морам да одседим на ве-це шољи гледам паметно да искористим. И да ми не буде досадно, брате. Прострем новине на под, па прелиставам и читам, махом наслове (тако ја у последње време, живот је сувише кратак да читам све од речи до речи). Кад год ме спази како се с новинама упућујем низ ходник, мој тата за мном довикне: ајде, Шацо (тобоже, тај татин, давно упокојени, теча имао је исту навику).
Вечерас опет налетех на текст о томе како је један учесник "Малдива" пребио другог (који и мени, да будем искрена, невероватно иде на живце). Тобоже, овај нокаутирани надмено је приметио како онај с кратким фитиљем живи од тога што иде из ријалитија у ријалити.
О, побогу, дајте огледала, качите их на све стране, нека свако види себе. Па овај несрећник што је деведесетих јурио "двеста на сат" (истом брзином сад изговара глупости) не избија из "Фарме" и сличних емисија.
У свим овим ријалити програмима (и кад неке заборављене певаљке почну да се ложе како, за разлику од других, имају вишедеценијску  "каријеру") вазда је актуелан епиграм који је као пример врсте наведен у Живковићевој "Теорији књижевности". 
Магарац се упутио власти (ја мислим да у судове не може да се уђе од галамџија који њачу), тужи зеца због увреде части (на увреду части су највише осетљиви они који је немају): славни суде, зец ми углед руши тврдећ свуд да имам дуге уши.

Што једном фали, другоме претиче

Мајка у ходник изнела вагу (која иначе борави у мојој соби и држи ме на оку: ретко прилазим ја њој, не прилази она мени, али опомиње), да се стрина измери.
Ја подесих скалу на нулу, а стрина се попе све са папучама. Педесет, и то непуних, увиде стрина, забринута, показујући како се панталоне око ње врте. За два и по месеца, каже, омршала је пет и по килограма (ију, ионако је била ко притка).
Потом и моја сестра пожеле да види како ствари стоје - од прошлог лета, каже, има три килограма више (их, па није три тоне; не секирај се, ваљда знаш да од вишка глава не боли; уосталом, увек можеш да као истину прихватиш тврдњу моје бабе: што је дебело, то је лепо) и то јој страшно смета (можда теже дише, хода, откуд знам). Изу лагане папуче, отресе с одеће прашину, одагна тешке мисли, одложи све сувишно и стаде на вагу, трудећи се да је што мање оптерети. А скала ни да мрдне  - стоји где и пре, негодујући примети сестра.
Гле, она се изула, насмеја се стрина. Е, видиш, свако од нас има неку муку (па то изискује специјалан начин мерења): који мршаве, радо би се мало "поправили" (мере се у чизмама и бундама), који су набацили које кило, радо би га се курталисали (и на вагу наги стали).
Никад човеку потаман, увек му нешто фали (што једном фали, другоме претиче)! Или, како неко рече, оно што имамо - не желимо, а оно што желимо - имају други.

Старости, заобиђи ме

Дан је, зачудо, прилично лепо почео. Јесте да је било вруће, али бејах осмехнута у јутарњем аутобусу. Чак и кад једна познаница седе крај мене.
Ал' мало по мало, дођосмо до алергија (њених, а и ја сам алергична на приче о болестима)... на прашину, паучину, постељину, пензионере, масне колаче,  питај бога шта све... па, сасвим логично, пређосмо на апаурине, кафетине, пеницилине и отрове ине. Пати жена и од мигрена (саосећам заиста, годинама сам гледала мајку с марамом око главе, у пакленим мукама, а и сад имам другарицу која се с тим пати).
Као шлаг на торту - менопауза (ах, маните ме жене; кад престану да причају о менструацији, почну о менопаузи; просто обожавам кад ми жене говоре о својим месечним циклусима, секретима, порођајима, побачајима...) и симптоми исте (изненадна врелина - ових дана је цела Србија у менопаузи). Ахм, само сам, саосећајно тобоже, тек колико учтивост захтева, мрдала уснама, тачније развлачила их у једва видан осмејак, и климуцкала главом, једва чујући (а без намере да пажљиво пратим) о каквој муци збори. Гинеколози, офталмолози, дерматолози (у глави ми се завртело, замало да свратим у Клинички центар)...
Аман, човече, имај срца, додај гас, ВОЗИ, немој да ти издахнем до Београда. А шофер све клај-клај, њему се не жури.
У повратку поседех мало под једним дрветом с другарицом, која беше изашла с посла на паузу, скупа с цигаретом (чији ме дим спопадао и присиљавао да рукама млатарам ко ветрењача), шољом кафе и дискус хернијом (мислим, саосећам, али... не могу више (туђе) боли да поднесем). Ведра жена, насмејана, али укљештили се пршљенови, или искочили из зглоба (ко време у Хамлету)... па, ваљда, кога тишти - онај вришти.
Старости, молим те, заобиђи ме (ил' дај да те одболујем ћутке)!

Да ли сте ви нормални

Стала на ивичњаку и чекам да се упали зелено, па да јурнем преко пешачког (време је новац - џабе га у шаку стискаш, измигољи се кроз прсте). Кад, на зебри спазих утиснут натпис: Да ли сте ви нормални? (Богами, метнух прст на чело, ал' у себи.)

Нисам (ако критеријум нормалности одређује гомила), а што питаш (ко да ја знам одговор, и то овако сабајле; и каква је теби од тога вајда)? ;)

Тупа тестера, крезав пас и неразуман деда

Игњат се на тераси докопао тестере (пре неки дан ту ју је оставио деда, као узорак, не би ли се неко наканио да купи нову).
И баба рипи (истовремено с властитим притиском) да му је отме, а деда, не дижући се и не трепнувши, с миром (цигарета му у руци није задрхтала), изјави: ма туупаа (опуштено, жено, пусти дете да се игра)! Па, човече (луд ли си), дечје руке нису гране цера ил' багрема (нит их има пуна шума нит су тако тврде; сем тога, и да се не посече, може на оне зупце да се убоде; уосталом, и крезав пас може да уједе).
Кад би се, којим случајем, дете нашло у близини зарђале гиљотине, па почело около да чачка, мој отац би с једнаким миром (не престајући да пуши) и убеђењем да је справа, услед дугог стајања и рђања, безопасна,  умирио "паничаре": ма туупоо (шта скачете за сваку ситницу, пустите дете да се игра)!
Потпуно је јасно зашто тог човека с унучићима не отављамо без надзора.

Како се пење на дрво питајте тетку прво

Учитељица их научи да пишу и читају, да рачунају... Мајке и очеви науче их још којечему. Остало подмири књига "Хиљаду зашто - хиљаду зато".
Па опет остане неких недоумица што муче ситне главице. Постоје многа корисна знања (без којих дете не може напредовати "у висину") о којима нема ни речи на нету нити се из књига могу спознaти. 
Зато је ту тетка (ко ће ако тетка неће) да их научи (глупостима, рекли би неки, моји зетови међу првима), рецимо како на дрво (безбедно, лако и брзо) да се попну.
Сјатили се пролетос моји сестрићи под стаблом па зијају горе ко сврачићи на југовину. И свако моли: сад мене (да подигнеш), сад ја (у теткине руке, високо да се винем)... Тако сам их на смену дизала и спуштала... једно дижем, друго спуштам треће дижем...па им напокон показах како да се (готово) сами (безбедно) попну. /Јесте задовољство кад погледаш одозго, ма како да си ту доспео, али је неупоредиво лепше кад знаш да си успео САМ./
Потом сам их морала научити и како да сиђу. Еее, окрени се уназад, стави ову ногу онде, а ову овде, одбаци се (да не одереш гузу) и скочи... Е таако. Тако једно, тако друго, тако треће... па испочетка.
Хајде и тии, навалише, попни се. Гледам ону грану, за коју смо се некад хватале (да о њој висимо или да се љуљамо, односно да се уз њену помоћ успентрамо) моје сестре и ја, гледам, а не верујем јој.
Шта ако се покрши (стара је, сува и слаба) пода мном (ја вишеструко нарасла и отежала), па дроснем и сломим кичму?! И шта ако не успем да се попнем (умрла бих од срамоте пред сестрићима) или то (далеко било) урадим на једвите јаде? Ипак, не одолех, усудих се и, срећом, за тили час бејах у крошњи.
Зло да ми одмах није успело, то би ми теже пало него смрт услед тешких телесних повреда (да којим случајем паднем).

Само у Србији не звучи парадоксално изјава: боже здравља, узећу боловање. ;)

Жени се, али четворе очи отвори

Пре неки дан у граду једна девојчица махну другој. А Матија јој, помисливши ваљда да се њему јавља, одмахну.
Па није махала теби, наруга му се сестра. Он мора да их шармира, примети мама. Па штааа, нимало се не збуни Матија, ја морам да тражим, кад порастем да узмем жену. Е паметног ли детета, на време о томе мисли (проматра, искушава, бира...), а не после, кад дође стани-пани, да буде наврат-нанос и дај шта даш.
Само немој да буде добра према теби (док те не обрлати), а после да буде размажена и лења, даде му сестра (изгледа врстан познавалац притворног женског рода) ваљан савет. Е јесте ми и сестричина паметна ко пчелица. Ни ниже разреде основне још није завршила, а већ зна да цени праве вредности.

Благо брату са оваквом сестром (не може да погреши) и тешко свим девојкама којем он западне за око (силне ће тестове морати да прођу, а које нису домаћице, нека одмах одустану - да им живот у залудној нади не мине - те за нашу кућу нису).