У последње време једва се уздржавам да и сама, из сасвим другачијих разлога, не почнем да се крстим.
Пре неки дан једна се лекарка (!), што крај мене у аутобусу седеше, прекрсти на аутопуту (игром случаја, тачније, захваљујући брбљивим устима провинцијског медицинског особља, знам неке интимне детаље из њеног живота који су је могли навести да се уз бога шћућури ко престрашен пас). Бацих дискретно поглед кроз прозор: рекох, откуд сад овде црква, кад је никла? Кад оно, гробље. Побогу, крсти ли се сад народ и кад прође поред гроба, капеле, ма каквог крста, свештеника...?! (Мене као малу водили у цркву; прекрстим се кад уђем, евентуално пред иконом, кад изађем, и то је то.)
Док сам једном чекала градски аутобус код Храма Светог Саве, спазих неког момка како се, дигавши три прста, на брзину и не успоравајући корак, прекрсти (зар се не би требало с већим поштовањем посветити Свевишњем, а не тако узгред и офрље? станеш, главу погнеш, постојиш, промислиш... и увидиш колико си грешан). Ма колико да журите, толико можете да се посветите православљу. Српска слава и три прста, панаија покрај крста... /Од свих наведених знамења, мени се понајвише допада панаија (погађате, зато што је јестива, а и укусна богами...)./
Тај призор ми створи нову дилему: питам се колико је пута, и у којим моментима тачно, умесно крстити се у близини Храма Светог Саве (или било које цркве)? Ако у цркву долазиш, лако је: једном кад дођеш, једном кад пођеш, готово сваки пут кад видиш попа да чини исто, кад замлати кандилом у правцу тебе, кад зазвоне звона...
Али на улици, кад само пролазиш поред сакралног објекта, која те даљина обавезује на овакав чин? Да ли се крстиш све док ти је црква у видокругу или само до шест километара раздаљине? Искључиво кад је црква пред тобом или и кад знаш да ти је за леђима? Само ако си пешак или у ма ком превозном средству? /Замишљам пилоте како се, попут оног возача аутобуса којег сам раније помињала, крсте током леета (али они то себи и могу да приуште, имају оно аутоматско управљање, а?)./ Можда сваки пут кад на цркву помислиш?
Како се често врзмам око Храма Светог Саве, једва се уздржавам од смеха. Крсте ли се побожни и пред свим објектима који носе име неког свеца? Рецимо пред болницом Свети Сава (додуше, ту би и ваљало богу да се помоле, они који улазе, живи да изађу)?
Прође аутобус, а путници у њему да се поломе. Прођу улицом, па им поглед падне на Храм, а рука се аутоматски диже до чела. Главе да скрљају, да се поломе кад не гледају куд иду.
Шта да раде студенти у читаоницама Народне библиотеке? Ако се буду прекрстили сваки пут кад случајно спазе храм, оде дан (додуше, како је храм на корак, можда се и Господ примакне, те притекне у помоћ). Можда се треба крстити само кад се чује звоно, на сваких сат времена?
Не знам, нисам паметна. А нисам ни верница ни Велика Српкиња. /Шта, мислите да сам ипак ВЕЛИКА? Злобници!/
Крстим се за Бадњи дан, Божић, Ускрс и крсну славу (приде, далеко било, кад се когод упокоји). Али не мрзим и не завидим осталим данима. Ко се сваког дана крсти, а притом зла у срцу нема, нек се на ме каменом баци (али опрезно, можда седим на клупи крај цркве, па божију кућу да оскрнави)!
Пре неки дан једна се лекарка (!), што крај мене у аутобусу седеше, прекрсти на аутопуту (игром случаја, тачније, захваљујући брбљивим устима провинцијског медицинског особља, знам неке интимне детаље из њеног живота који су је могли навести да се уз бога шћућури ко престрашен пас). Бацих дискретно поглед кроз прозор: рекох, откуд сад овде црква, кад је никла? Кад оно, гробље. Побогу, крсти ли се сад народ и кад прође поред гроба, капеле, ма каквог крста, свештеника...?! (Мене као малу водили у цркву; прекрстим се кад уђем, евентуално пред иконом, кад изађем, и то је то.)
Док сам једном чекала градски аутобус код Храма Светог Саве, спазих неког момка како се, дигавши три прста, на брзину и не успоравајући корак, прекрсти (зар се не би требало с већим поштовањем посветити Свевишњем, а не тако узгред и офрље? станеш, главу погнеш, постојиш, промислиш... и увидиш колико си грешан). Ма колико да журите, толико можете да се посветите православљу. Српска слава и три прста, панаија покрај крста... /Од свих наведених знамења, мени се понајвише допада панаија (погађате, зато што је јестива, а и укусна богами...)./
Тај призор ми створи нову дилему: питам се колико је пута, и у којим моментима тачно, умесно крстити се у близини Храма Светог Саве (или било које цркве)? Ако у цркву долазиш, лако је: једном кад дођеш, једном кад пођеш, готово сваки пут кад видиш попа да чини исто, кад замлати кандилом у правцу тебе, кад зазвоне звона...
Али на улици, кад само пролазиш поред сакралног објекта, која те даљина обавезује на овакав чин? Да ли се крстиш све док ти је црква у видокругу или само до шест километара раздаљине? Искључиво кад је црква пред тобом или и кад знаш да ти је за леђима? Само ако си пешак или у ма ком превозном средству? /Замишљам пилоте како се, попут оног возача аутобуса којег сам раније помињала, крсте током леета (али они то себи и могу да приуште, имају оно аутоматско управљање, а?)./ Можда сваки пут кад на цркву помислиш?
Како се често врзмам око Храма Светог Саве, једва се уздржавам од смеха. Крсте ли се побожни и пред свим објектима који носе име неког свеца? Рецимо пред болницом Свети Сава (додуше, ту би и ваљало богу да се помоле, они који улазе, живи да изађу)?
Прође аутобус, а путници у њему да се поломе. Прођу улицом, па им поглед падне на Храм, а рука се аутоматски диже до чела. Главе да скрљају, да се поломе кад не гледају куд иду.
Шта да раде студенти у читаоницама Народне библиотеке? Ако се буду прекрстили сваки пут кад случајно спазе храм, оде дан (додуше, како је храм на корак, можда се и Господ примакне, те притекне у помоћ). Можда се треба крстити само кад се чује звоно, на сваких сат времена?
Не знам, нисам паметна. А нисам ни верница ни Велика Српкиња. /Шта, мислите да сам ипак ВЕЛИКА? Злобници!/
Крстим се за Бадњи дан, Божић, Ускрс и крсну славу (приде, далеко било, кад се когод упокоји). Али не мрзим и не завидим осталим данима. Ко се сваког дана крсти, а притом зла у срцу нема, нек се на ме каменом баци (али опрезно, можда седим на клупи крај цркве, па божију кућу да оскрнави)!
Нема коментара:
Постави коментар