Кад сам напокон успела да се успентрам до кућице на брду, беше већ пола једанаест. Милећи да ћу с његовом мамом шетати (што сам мислила и ја), мој сестрић, одлазећи код бабе и деде, рече: лепо се проведите, немојте до касно! Таман посла.
Но, моја сестра беше пред кућом начинила романтичну атмосферу. Запалила свеће у тегицама, које треба да разгоне комарце, дигла ноге на столицу и мами и мене да на исти начин уживам... Док она оде у кућу по колачиће и сок , ја и себи примакох другу столицу да одморим (дигнем) ноге. Али како се обе појадасмо да целог лета готово не стижемо да легнемо на траву и зуримо у небо, она се досети: е сад ћемо ми! Зачас изнесе ћебенце, зелено (баш као што ти волиш, рече), простре га, па намести и по јастуче свакој. И место да одмах залегнемо и пустимо мозак на отаву (захладнело, па би му било угодно), ми навалисмо да се сликамо: те она мене, те ја њу, а онда и неки селфи, па опет укруг. Што ти је модерно време, не може да се живи, а да се на Фејсбук не мисли (ову бришемо, ову за нас остављамо, а ова може и на Фејс). И да напишеш причу о овоме, обавезно, јеси чула, припрети ми сестра још док је ћебе простирала. Јасно.
На високом брду и на месечини, надомак трешње, лежасмо и ћаскасмо о којечему. Месец вири кроз грање, трешња се накренула ка нама не би ли чула који абар, а нас две се кикоћемо да све село, уснуло, трешти. Први селфи сам направила окренувши објектив у погрешном смеру, како да се не церекам? /То ме подсети на оног човека који је однео фотоапарат у фотографску радњу јер никако не успева да услика шта хоће. А испоставило се да је апарат вазда окретао ка себи и сликао свој нос (читав филм с истом темом, каква опсесија). Ето неки људи заиста не виде даље од свог носа, и то не само зато што им је велик./
Сестра се жалила на своја неспутана прса. Е, неке жене за тим плачу, не жали се, боље да претиче него да фали (од тог вишка глава не боли... или, ако боли, не лечи се аспиринима). Неке су слике биле и секси, допашће се коме треба. Погледај, рече гледајући моју слику, ко девојчица (канда ми је апарат био наклоњен, ноћ при сликању обично није)... а онда настави: није то имао ко да израбљује... нас исцрпели мужеви (дабогда све жене биле исцрпљене као она, па мушкарцима срце да махнита). Сад не знам, је ли то добро или лоше. Мач са две оштрице? Не знам је ли израбљивање поменуто под наводницима (није ли грдна грехота онда?) или без њих. Џаба и лепота, ако нема ко да је "израбљује", свеједно прође. Неки би требало да се узму у памет (а можда је понајбоље без памети).
Већ је превалила поноћ кад сам се низ брдо упутила, с осмехом: за нама је остала ноћ које ћемо се радо сећати након лета, ја у својој соби, она с друге стране света.
На високом брду и на месечини, надомак трешње, лежасмо и ћаскасмо о којечему. Месец вири кроз грање, трешња се накренула ка нама не би ли чула који абар, а нас две се кикоћемо да све село, уснуло, трешти. Први селфи сам направила окренувши објектив у погрешном смеру, како да се не церекам? /То ме подсети на оног човека који је однео фотоапарат у фотографску радњу јер никако не успева да услика шта хоће. А испоставило се да је апарат вазда окретао ка себи и сликао свој нос (читав филм с истом темом, каква опсесија). Ето неки људи заиста не виде даље од свог носа, и то не само зато што им је велик./
Сестра се жалила на своја неспутана прса. Е, неке жене за тим плачу, не жали се, боље да претиче него да фали (од тог вишка глава не боли... или, ако боли, не лечи се аспиринима). Неке су слике биле и секси, допашће се коме треба. Погледај, рече гледајући моју слику, ко девојчица (канда ми је апарат био наклоњен, ноћ при сликању обично није)... а онда настави: није то имао ко да израбљује... нас исцрпели мужеви (дабогда све жене биле исцрпљене као она, па мушкарцима срце да махнита). Сад не знам, је ли то добро или лоше. Мач са две оштрице? Не знам је ли израбљивање поменуто под наводницима (није ли грдна грехота онда?) или без њих. Џаба и лепота, ако нема ко да је "израбљује", свеједно прође. Неки би требало да се узму у памет (а можда је понајбоље без памети).
Већ је превалила поноћ кад сам се низ брдо упутила, с осмехом: за нама је остала ноћ које ћемо се радо сећати након лета, ја у својој соби, она с друге стране света.
Нема коментара:
Постави коментар