Учитељица их научи да пишу и читају, да рачунају... Мајке и очеви науче их још којечему. Остало подмири књига "Хиљаду зашто - хиљаду зато".
Па опет остане неких недоумица што муче ситне главице. Постоје многа корисна знања (без којих дете не може напредовати "у висину") о којима нема ни речи на нету нити се из књига могу спознaти.
Зато је ту тетка (ко ће ако тетка неће) да их научи (глупостима, рекли би неки, моји зетови међу првима), рецимо како на дрво (безбедно, лако и брзо) да се попну.
Сјатили се пролетос моји сестрићи под стаблом па зијају горе ко сврачићи на југовину. И свако моли: сад мене (да подигнеш), сад ја (у теткине руке, високо да се винем)... Тако сам их на смену дизала и спуштала... једно дижем, друго спуштам треће дижем...па им напокон показах како да се (готово) сами (безбедно) попну. /Јесте задовољство кад погледаш одозго, ма како да си ту доспео, али је неупоредиво лепше кад знаш да си успео САМ./
Потом сам их морала научити и како да сиђу. Еее, окрени се уназад, стави ову ногу онде, а ову овде, одбаци се (да не одереш гузу) и скочи... Е таако. Тако једно, тако друго, тако треће... па испочетка.
Хајде и тии, навалише, попни се. Гледам ону грану, за коју смо се некад хватале (да о њој висимо или да се љуљамо, односно да се уз њену помоћ успентрамо) моје сестре и ја, гледам, а не верујем јој.
Шта ако се покрши (стара је, сува и слаба) пода мном (ја вишеструко нарасла и отежала), па дроснем и сломим кичму?! И шта ако не успем да се попнем (умрла бих од срамоте пред сестрићима) или то (далеко било) урадим на једвите јаде? Ипак, не одолех, усудих се и, срећом, за тили час бејах у крошњи.
Зло да ми одмах није успело, то би ми теже пало него смрт услед тешких телесних повреда (да којим случајем паднем).
Па опет остане неких недоумица што муче ситне главице. Постоје многа корисна знања (без којих дете не може напредовати "у висину") о којима нема ни речи на нету нити се из књига могу спознaти.
Зато је ту тетка (ко ће ако тетка неће) да их научи (глупостима, рекли би неки, моји зетови међу првима), рецимо како на дрво (безбедно, лако и брзо) да се попну.
Сјатили се пролетос моји сестрићи под стаблом па зијају горе ко сврачићи на југовину. И свако моли: сад мене (да подигнеш), сад ја (у теткине руке, високо да се винем)... Тако сам их на смену дизала и спуштала... једно дижем, друго спуштам треће дижем...па им напокон показах како да се (готово) сами (безбедно) попну. /Јесте задовољство кад погледаш одозго, ма како да си ту доспео, али је неупоредиво лепше кад знаш да си успео САМ./
Потом сам их морала научити и како да сиђу. Еее, окрени се уназад, стави ову ногу онде, а ову овде, одбаци се (да не одереш гузу) и скочи... Е таако. Тако једно, тако друго, тако треће... па испочетка.
Хајде и тии, навалише, попни се. Гледам ону грану, за коју смо се некад хватале (да о њој висимо или да се љуљамо, односно да се уз њену помоћ успентрамо) моје сестре и ја, гледам, а не верујем јој.
Шта ако се покрши (стара је, сува и слаба) пода мном (ја вишеструко нарасла и отежала), па дроснем и сломим кичму?! И шта ако не успем да се попнем (умрла бих од срамоте пред сестрићима) или то (далеко било) урадим на једвите јаде? Ипак, не одолех, усудих се и, срећом, за тили час бејах у крошњи.
Зло да ми одмах није успело, то би ми теже пало него смрт услед тешких телесних повреда (да којим случајем паднем).
Нема коментара:
Постави коментар