Таман предадох гардероберки торбу и кретох, али се сетих да ми је шешир још на глави и да бих га могла оставити у торби. Замолих жену да ми то омогући. А она рече: могли сте и на столу да оставите, ако планирате да излазите... Не планирам, пресекох је. (Паметно, не изговори она, али сасвим сигурно помисли.) Чувајте се, настави (а шта си се наврзла, ко да те Нада Мацура овде поставила), озбиљна лица (а богами, кад сад размислим, ко да јој је мозак до пре минут пола сата врио)... Кажу (на телевизији) да није паметно излазити... више показа но што изговори "из добро климатизованих просторија на четрдесет степени". Јасно је то мени, али како ћу, шта ћу, куд да прођем, подземним тунелима до тридесет кеца?
Стално говоре да треба да се чува, поготово ко има проблема (како нема, ко плеве, тушта и тма)... Ја немам, осмехнувши се, пожурих да јој саопштим и пре но што ми помену срце (немам... бар не оне које лече кардиолози; за ове друге касно си се сетила да ме упозориш). Е, то, готово се обрадова она (побогу жено, није ово Клинички центар, па здрав човек да је чудо; уосталом, можда ме психијатар не би пустио на систематском).
И ја се онда питам: делујем ли као госпођа у годинама у којима би морала да се припази топлотног или срчаног удара? Као да носим нитроглицерин у жутој торби (могла је лепо да види: ничег сем шешира нема - а и њега да накривим - родила ми њива... коју су други сејали). Можда сам већ при доласку била бледа као кад сам се кући вратила (шест - пола седам, али сунце жеже да желудац пржи)?
Да ли је то упозорење било лично мени упућено или је универзално (оно би ми лакше пало)?
Стално говоре да треба да се чува, поготово ко има проблема (како нема, ко плеве, тушта и тма)... Ја немам, осмехнувши се, пожурих да јој саопштим и пре но што ми помену срце (немам... бар не оне које лече кардиолози; за ове друге касно си се сетила да ме упозориш). Е, то, готово се обрадова она (побогу жено, није ово Клинички центар, па здрав човек да је чудо; уосталом, можда ме психијатар не би пустио на систематском).
И ја се онда питам: делујем ли као госпођа у годинама у којима би морала да се припази топлотног или срчаног удара? Као да носим нитроглицерин у жутој торби (могла је лепо да види: ничег сем шешира нема - а и њега да накривим - родила ми њива... коју су други сејали). Можда сам већ при доласку била бледа као кад сам се кући вратила (шест - пола седам, али сунце жеже да желудац пржи)?
Да ли је то упозорење било лично мени упућено или је универзално (оно би ми лакше пало)?
Нема коментара:
Постави коментар