Из шетње смо свратили да видимо једно теленце пред шталом. Онда је Игњат морао да му добаци неку травку, на коју се теле није ни обазирало (канда сем млека друго не једе). Идемо (морам да чистим џанарике за џем), Машо, понових шеснаест пута. Машо, узми тротинет и идемо. Кврц - тротинет!
Наједном ми у сећање, све са тротинетом, бану љутито мече. И кретох да рецитујем једну од омиљених песама, коју сам својим старијим сестрићима некад говорила, а изгледа да им је ишчилела из памћења.
Месец обукао чизмице жуте, облаци обукли плаве капуте, па целе ноћи небом језде... Мече се љути већ трећи дан што га терају у зимски сан, и, замишљено, стално ћути,. Тата се љути, мама се љути, а мече ћути. Одједном мече љутито рекло шта га је пекло: нећу да спавам, нећу и тачка... Узећу, каже, ТРОТИНЕТ (ево га), идем међ децу, међу свет...
Маша приграбила тротинет и не испуштајући га нетремице гледа у мене. Допала јој се песма, као да ју је први пут чула.
Зато и кад седосмо за сто под јеловином и дограбисмо парчиће лубенице, које је неко ту, ваљда за нас, оставио, Игњат се посвети гњављењу воћа и квашењу мајице, а ми настависмо да уживамо у поезији.
Ајде, причај опет, навали Маша, а ја тек стрпала лубеницу у уста. Мм мммм ммм мм, ммм ммм мм ммм, почех ја да мумлам, једнако ко и пре интонирајући, а Маша да пукне од смеха, допаде јој се и ова верзија. И тако: мм м мм м мм м м м ммм м мм м...
Тата се љути, мама се љути, мече ћути, а ми мумламо и све пршти од нашег смеха и лубенице.
Нема коментара:
Постави коментар