Недавно је мој сестрић прославио пунолетство. Беше то идеална прилика да сашијем и обучем љубичасту хаљину (од зимус меркам материјал у "Бомбају"). Много ми се допала, а изгледа да се допала и другима.
Рече ми зет пре неко вече: распитују се моје колеге за тебе (у, много ја за то марим), питају која је она без леђа. /Истина, без леђа је хаљина, мени су још на месту./ И питају, каже он, где је паша (то бих и ја волела да знам). Видели (тј. мислили) да дете имам (од силних сестрића не знам које су ми приписали, кад једно из руку пуштам, а друго узимам), али не виде мужа (па то ни најбоље гатаре не виде, чаробна кугла ће да прсне од беса).
/Хах, то што нема паше не значи да ми сваки заинтересовани паше. То што ми хаљина нема леђа, не значи да немам неког чија би се рука ту радо свила (рука којој бих то допустила). Поготово не значи да тражим момка, мужа, шта год (хаљина није мамац, а ја нисам ловац, а још мање плен)./
Шта, мислили су да сам распуштеница, тобоже се згранух. Нее, похита да ме разувери зет. Знам, бре, шалим се.
Ма бежи, то све ожењени, побуни се сестра. Нису сви, рече зет... један није (али тај је неки смарач, рече и то). Е, без бриге, сестро: све и да су с модне писте сишли, да су чланови Менсе, мене ниједан не занима. Не волим мушкарце (нисам употребила једнину, на то треба обратити пажњу). Помислиће људи свашта, каже сестра. Е не волим ни жене, а људи нек помишљају шта им воља.
Значи то је начин да све држим на дистанци, упртим једно дете и мирна сам. Не, знаш који је најбољи начин, рече зет, да имаш стомак. Па имам, исцерих се, готово срећна што имам тако моћно оружје за терање потенцијалних удварача. Међутим тај калибар изгледа није довољан, најбољи је стомак до зуба (дакле, морала бих да набавим неко јастуче).
Е, доста мени и овај поглед, замишљен и далек, кад гледам измеђ људи ил' унутар себе, оштар (да ти се ноге одсеку), ако се ко усуди да приђе ближе. И кад нема паше, нека ме се плаше.
Рече ми зет пре неко вече: распитују се моје колеге за тебе (у, много ја за то марим), питају која је она без леђа. /Истина, без леђа је хаљина, мени су још на месту./ И питају, каже он, где је паша (то бих и ја волела да знам). Видели (тј. мислили) да дете имам (од силних сестрића не знам које су ми приписали, кад једно из руку пуштам, а друго узимам), али не виде мужа (па то ни најбоље гатаре не виде, чаробна кугла ће да прсне од беса).
/Хах, то што нема паше не значи да ми сваки заинтересовани паше. То што ми хаљина нема леђа, не значи да немам неког чија би се рука ту радо свила (рука којој бих то допустила). Поготово не значи да тражим момка, мужа, шта год (хаљина није мамац, а ја нисам ловац, а још мање плен)./
Шта, мислили су да сам распуштеница, тобоже се згранух. Нее, похита да ме разувери зет. Знам, бре, шалим се.
Ма бежи, то све ожењени, побуни се сестра. Нису сви, рече зет... један није (али тај је неки смарач, рече и то). Е, без бриге, сестро: све и да су с модне писте сишли, да су чланови Менсе, мене ниједан не занима. Не волим мушкарце (нисам употребила једнину, на то треба обратити пажњу). Помислиће људи свашта, каже сестра. Е не волим ни жене, а људи нек помишљају шта им воља.
Значи то је начин да све држим на дистанци, упртим једно дете и мирна сам. Не, знаш који је најбољи начин, рече зет, да имаш стомак. Па имам, исцерих се, готово срећна што имам тако моћно оружје за терање потенцијалних удварача. Међутим тај калибар изгледа није довољан, најбољи је стомак до зуба (дакле, морала бих да набавим неко јастуче).
Е, доста мени и овај поглед, замишљен и далек, кад гледам измеђ људи ил' унутар себе, оштар (да ти се ноге одсеку), ако се ко усуди да приђе ближе. И кад нема паше, нека ме се плаше.
Нема коментара:
Постави коментар