Мој отац и моја мајка, након неколико неуспешних покушаја, коначно су одлучили да не гаје кокошке (и оставили мали кокошињац да зврји празан, баш као и онај, тек пре коју годину саграђен, обор за овце).
Неће да се муче и секирају, а да им онда то омање јато нека звер потамани. И стрини кажу да је луда што се упустила у одгајање малецких пилића (па с времена на време, кад неко пиле одапне, она кука четрдесет дана).
Да је тако лако одустајала и предавала се моја баба (која је сваку кокошку пазила као да златна јаја носи), да су тако малодушни били наши преци, шта би с нама било?
Неће да се муче и секирају, а да им онда то омање јато нека звер потамани. И стрини кажу да је луда што се упустила у одгајање малецких пилића (па с времена на време, кад неко пиле одапне, она кука четрдесет дана).
Да је тако лако одустајала и предавала се моја баба (која је сваку кокошку пазила као да златна јаја носи), да су тако малодушни били наши преци, шта би с нама било?
Моја баба се, по својој вољи удала за сиромашног момка (а могла је да бира другог, имућнијег; не знам зашто није хтела, никад ми није рекла; задиркивали смо је како је деду волела, а ипак сумњам у то, мислим да се нису ни познавали и да баба није била од сентименталне сорте), па је пуну кућу стекла, и имање.
У кући је на поду била земља, у штали није било говеда (можда не беше ни штале, не сећам се), свега на кашичицу или никако. Али вредне руке (велик мираз) невеста у кућу донела. И имала петљу, план, вољу и елан... Вредне руке и јак карактер - читаву породицу држала под управом, па узнапредовали, и стоку и њиве покуповали, саградили кућу и помоћну зграду (на којој се кров стропоштао и питање је дана кад ће с њеним размакнутим циглама на земљу грунути и моје сузе; симбол старих времена, мог детињства, умире лагано пред мојим очима, као онда баба, умире ми она по други пут и ја опет ништа не могу, ништа не знам, сем да плачем).
Посеје баба пасуљ или посади купус, прода поврће, па купи коју кокошку. Кад кокошка почне да квоца, она је належе, па зачас пуно двориште живине. Отхрани баба пилиће, прода их, па купи назиме. Назиме постане овеће свињче, баба прода па купи омање говече, можда теленце. Напуни шталу говедима, отхрани све, па све (сем, рецимо, једне јунице, коју остави за запат) прода и купи њивицу. И тако, корак по корак... не можеш да прођеш двориштем од марве (које сада нема, потомци не беху спремни да се помуче), а остало и хектара.
И десетак сати пре но што испути душу моја баба је пригушеним гласом (човек кад умире налик је балону који се испумпава, на крају му понестане снаге да своје мисли уобличи и отпухне) питала јесу ли кокошке снеле које јаје (последњих година живота то јој је била једина занимација: најпре да сама прикупља и броји јаја, а кад више не имаде снаге да из куће излази, сабирала је јаја која сам ја доносила. И свако је јаје било нових десет-дванаест динара.
Читавог живота она је тако мукотрпно стицала и штедела (за црне дане, који никад не свануше, јер ма колико тамни беху, она је знала да може бити црње - што више стариш и онемоћаваш, то тамније бива)... за ковчег и даће. Плачем.
У кући је на поду била земља, у штали није било говеда (можда не беше ни штале, не сећам се), свега на кашичицу или никако. Али вредне руке (велик мираз) невеста у кућу донела. И имала петљу, план, вољу и елан... Вредне руке и јак карактер - читаву породицу држала под управом, па узнапредовали, и стоку и њиве покуповали, саградили кућу и помоћну зграду (на којој се кров стропоштао и питање је дана кад ће с њеним размакнутим циглама на земљу грунути и моје сузе; симбол старих времена, мог детињства, умире лагано пред мојим очима, као онда баба, умире ми она по други пут и ја опет ништа не могу, ништа не знам, сем да плачем).
Посеје баба пасуљ или посади купус, прода поврће, па купи коју кокошку. Кад кокошка почне да квоца, она је належе, па зачас пуно двориште живине. Отхрани баба пилиће, прода их, па купи назиме. Назиме постане овеће свињче, баба прода па купи омање говече, можда теленце. Напуни шталу говедима, отхрани све, па све (сем, рецимо, једне јунице, коју остави за запат) прода и купи њивицу. И тако, корак по корак... не можеш да прођеш двориштем од марве (које сада нема, потомци не беху спремни да се помуче), а остало и хектара.
И десетак сати пре но што испути душу моја баба је пригушеним гласом (човек кад умире налик је балону који се испумпава, на крају му понестане снаге да своје мисли уобличи и отпухне) питала јесу ли кокошке снеле које јаје (последњих година живота то јој је била једина занимација: најпре да сама прикупља и броји јаја, а кад више не имаде снаге да из куће излази, сабирала је јаја која сам ја доносила. И свако је јаје било нових десет-дванаест динара.
Читавог живота она је тако мукотрпно стицала и штедела (за црне дане, који никад не свануше, јер ма колико тамни беху, она је знала да може бити црње - што више стариш и онемоћаваш, то тамније бива)... за ковчег и даће. Плачем.
Нема коментара:
Постави коментар