Вечерас се сетих, па рекох сестричини, како смо ми у детињству и раној младости, пошто нас беше подоста, простирале јоргане по поду, не бисмо ли све могле да се сместимо. Дођу нам три сестре од стрица, те се све поизврћемо по соби: пола на кревету, а пола на поду. И тако брбљамо до пола ноћи, церекамо се, па на крају уснимо.
И онда, неочекивано и за мене, упитах Миу: хоћеш да нам сад наместим тако? Даа, једва дочека она.
Зачас простресмо постељу (баба се чак уздржа од коментара, али канда с неким грчем нестаде у шпајзу: луда тетка, лудим дете прави). Најпре ћебенце, па јорганче, па чаршавић... Е таако. Сад смо могле да одемо у шетњу, па кад се мртве уморне вратимо, само да се "патосирамо".
Маја нам се придружи тек пошто пристадосмо да идемо у правцу који њој одговара. У суседном селу, у ствари ни километар од нас, беше прослава неког пунолетства. И на њој неки момчић, да не залазимо сад у детаље.
И онда, неочекивано и за мене, упитах Миу: хоћеш да нам сад наместим тако? Даа, једва дочека она.
Зачас простресмо постељу (баба се чак уздржа од коментара, али канда с неким грчем нестаде у шпајзу: луда тетка, лудим дете прави). Најпре ћебенце, па јорганче, па чаршавић... Е таако. Сад смо могле да одемо у шетњу, па кад се мртве уморне вратимо, само да се "патосирамо".
Маја нам се придружи тек пошто пристадосмо да идемо у правцу који њој одговара. У суседном селу, у ствари ни километар од нас, беше прослава неког пунолетства. И на њој неки момчић, да не залазимо сад у детаље.
Миа беше понела флашицу воде, коју убрзо утрапи мени, и неке три пластичне шољице (канда је планирала да на ливади седимо и млаком водом се крепимо), које утрапи Маји. Поноћ се примицала (демони доњег света само што нису нагрнули), а ми све ногу пред ногу, док зрикавци циче од милине због ове врућине.
Унутра, у сали, врело, претпоствљамо, ко у паклу, све прозоре поотварали. Музика трешти, певаљка крешти ко под вашарским шатором. Додуше, избор песама је био по мом укусу (Маја канда негодова, а Миа се није изјашњавала). Чак сам и запевушила у пролазу: стаадоо моојее (не знам које, мањ ако не мислим на мраве у дворишту), саамоо ћеш остаатии, мооојии су мее реешиили удаатии (још само да младожења пристане)...
У повратку приметисмо да је певач преузео микрофон, па пао у севдах (баш као што и мени дође): хееј, младостии, што ме оставиии... ХЕЕЈ, МЛАДОСТИИ (цркла дабогда), штоо ме остаавии (камен место срца имаш, проклетнице; а не држи те место, све ти некуд јуриш, јуриш...)... Једва се уздржах да и ја не дрекнем: хееј, младостии, што ме остаавии (на цедилу)?! Дај, Мајо, ту шољицу, да је треснем о асфалт (како доликује)!
Унутра, у сали, врело, претпоствљамо, ко у паклу, све прозоре поотварали. Музика трешти, певаљка крешти ко под вашарским шатором. Додуше, избор песама је био по мом укусу (Маја канда негодова, а Миа се није изјашњавала). Чак сам и запевушила у пролазу: стаадоо моојее (не знам које, мањ ако не мислим на мраве у дворишту), саамоо ћеш остаатии, мооојии су мее реешиили удаатии (још само да младожења пристане)...
У повратку приметисмо да је певач преузео микрофон, па пао у севдах (баш као што и мени дође): хееј, младостии, што ме оставиии... ХЕЕЈ, МЛАДОСТИИ (цркла дабогда), штоо ме остаавии (камен место срца имаш, проклетнице; а не држи те место, све ти некуд јуриш, јуриш...)... Једва се уздржах да и ја не дрекнем: хееј, младостии, што ме остаавии (на цедилу)?! Дај, Мајо, ту шољицу, да је треснем о асфалт (како доликује)!
Нема коментара:
Постави коментар