Тако је било и прошли пут. Горело ми под ногама, тачније летовање ми висило о концу, па сам отрчала до полиције (испала после ко наказа, с подочњацима, сва чупава, али шта ћу: додуше, да сам се сатима спремала, шминкала, не бих испала ништа боље). И сад ми истекла лична карта, а ваља за који дан путовати. И шта ћу, јесте стресно, али немам избора. Не продужим ли ту исправу, измаче ми Црна Гора.
Спремила сам се психички, опрала ноћас косу, а јутрос исплела плетенице (одавно сам решила да се тако сликам). Није ми било згодно да идем код фризера, а и каква вајда: гледам оне жене како су се дотерале, исфенирале, па ће опет све испасти ко несрећан случај. Џаба фризура и шминка, кад видим да су стегнуте, непријатно им је, у грчу су... Баш као и ја. А опет мислим: како год да сам испала, ваљда (тешим се) не може бити горе од оне претходне слике. /Вадила сам личну карту и протурала је само на црногорској граници (иначе је кријем ко змија ноге), једном годишње, односно двапут: кад одем и кад се вратим. Несрећни цариници након тога доживљавали су срчане ударе (не, то нема позитивну конотацију и није похвала мојој лепоти)./
Ваљај кажирпрст леве руке, ваљај кажипрст десне руке... Отац вам се зове тако, мајка вам се зове тако... Бла, бла, трућ... Ајд сад на сликање! Примакните столицу скроз до зида. Јао, не знам где да гледам (а знам да ћу се избуљити). Да ми глава не буде превише подигнута? Не знам је ли горе или боље што ми ова жена не даје никакве инструкције. Мрзим кад ме сликају с пола метра раздаљине и кад апарат није у људској руци. Некако, иако сам планирала, не имадох времена да се саберем, промислим, опустим лице, усне... Бар да могу да окренем десни профил и насмешим се онако тајанствено, изазовно... Их, да могу сама да се сликам веб камером, да ме види бог (па вода на уста да му крене). Требало је да је замолим (кад је већ тако приступачна) да ме слика пет-шест пута, па да одаберем најбољу верзију, али сад, шта је - ту је (вриштаће деца која ми на личну карту набасају).
Спремила сам се психички, опрала ноћас косу, а јутрос исплела плетенице (одавно сам решила да се тако сликам). Није ми било згодно да идем код фризера, а и каква вајда: гледам оне жене како су се дотерале, исфенирале, па ће опет све испасти ко несрећан случај. Џаба фризура и шминка, кад видим да су стегнуте, непријатно им је, у грчу су... Баш као и ја. А опет мислим: како год да сам испала, ваљда (тешим се) не може бити горе од оне претходне слике. /Вадила сам личну карту и протурала је само на црногорској граници (иначе је кријем ко змија ноге), једном годишње, односно двапут: кад одем и кад се вратим. Несрећни цариници након тога доживљавали су срчане ударе (не, то нема позитивну конотацију и није похвала мојој лепоти)./
Ваљај кажирпрст леве руке, ваљај кажипрст десне руке... Отац вам се зове тако, мајка вам се зове тако... Бла, бла, трућ... Ајд сад на сликање! Примакните столицу скроз до зида. Јао, не знам где да гледам (а знам да ћу се избуљити). Да ми глава не буде превише подигнута? Не знам је ли горе или боље што ми ова жена не даје никакве инструкције. Мрзим кад ме сликају с пола метра раздаљине и кад апарат није у људској руци. Некако, иако сам планирала, не имадох времена да се саберем, промислим, опустим лице, усне... Бар да могу да окренем десни профил и насмешим се онако тајанствено, изазовно... Их, да могу сама да се сликам веб камером, да ме види бог (па вода на уста да му крене). Требало је да је замолим (кад је већ тако приступачна) да ме слика пет-шест пута, па да одаберем најбољу верзију, али сад, шта је - ту је (вриштаће деца која ми на личну карту набасају).
Дигресија из чекаонице: сазнадох и да се сад за пасош чека по месец дана - то је, изгледа, једна од мера које се предузимају не би ли што више људи "послушало" савет Свевишњег - да летују у Србији. Јакако, циљ оправдава средство. Ваљда му ја нисам запела, да ме веже за кућни праг (јер ја другде нећу: ил' Јадранско море ил' "ладна Морава", само с наводницима, немам намеру да се расхлађујем у њој). Написала службеница да је хитно, написала и ја изјаву (хоћу, брате, у мору да се брчнем) и потписала.
Запањена бејах због неочекиване (и сасвим неуобичајене) љубазности и предусретљивости службенице. Дигла се са столице (не беше јој тешко), отишла до шефице да пита хоће ли ми на време стићи (а уопште није морала, могло је да је боли уво.. што ја нисам на време дошла). И врати се климнувши главом, задовољна и срећна ко да ћу и њу повести (не знам где би се међ нас онолике у ауту уденула). Још не могу да верујем: а нит сам јој род нит помози бог, никад је пре нисам видела, а вероватно је ни убудуће нећу препознавати. Ипак, пријатно је сазнање да постоји шалтер иза којег вас не чека надрндани аутомат, већ биће налик вама, од крви и меса, које уме да саслуша, хоће да припомогне и, што је најбитније, које вас као једнаке уважава.
Запањена бејах због неочекиване (и сасвим неуобичајене) љубазности и предусретљивости службенице. Дигла се са столице (не беше јој тешко), отишла до шефице да пита хоће ли ми на време стићи (а уопште није морала, могло је да је боли уво.. што ја нисам на време дошла). И врати се климнувши главом, задовољна и срећна ко да ћу и њу повести (не знам где би се међ нас онолике у ауту уденула). Још не могу да верујем: а нит сам јој род нит помози бог, никад је пре нисам видела, а вероватно је ни убудуће нећу препознавати. Ипак, пријатно је сазнање да постоји шалтер иза којег вас не чека надрндани аутомат, већ биће налик вама, од крви и меса, које уме да саслуша, хоће да припомогне и, што је најбитније, које вас као једнаке уважава.
Нема коментара:
Постави коментар