Колач папир

Како сам стигла, Маша ме шчепа за руку и одвуче у своју собу. Хајде, каже, немам никакво друштво (а тетка је вишенаменска -- све што фали, она може, а и мора, да надомести). 

Хајде да правимо Игњату рођенданску честитку, рече одмах потом. Хајде (шта ми проблем), сложих се, заисках маказе и седох за сто. Зеленом картонском прозору, који смо некад раније начинили, ми додадосмо једну жабицу, да кроз њега вири. За саксију с цвећем (а потом и за балоне у Игњатову част) требао нам је картон друге боје, но Маша га не имаде. Али имам колач папир, досети се, сва срећна. Колач папир? /Добро га у фиоци прикриј, да га не нањушим: у мојој близини сви колачи нестају док трепнеш. То што су неки папирни, ја не уважавам као оправдање./ 

Кад престадох да се смејем, објасних јој: не каже се колач него колаж. Колаж, зачуди се Маша, а ја целог живота (целих седам година, охохо) мислила да је колач. Знам, Машо, да звучи боље... и јестивије... али колаж колач није.

ДНК и сјај за усне

Телевизија оставља разне, позитивне и негативне, последице на децу. Вечерас ме Маша пресрете с истуреном четкицом од сјаја за усне, коју, захваљујући мојој брзој реакцији, не успе да ми тури у уста. Каже, хтела сам да ти проверим ДНК.

Не знам ко ли је од мојих родитеља, и зашто, поднео захтев за утврђивање родитељства. Изгледа да обоје сумњају да сам им у породилишту подметнута ко кукавичје јаје (и доживотна мука, од које све живце погубише). Или не могу да утврде... на кога саам тако леепаа (и паметна ко пчелица), да л' на оца, да л' на оцаа ил' наа маајкуу).

Жена увек зна

Верујем да се многи бракови склопе из љубави /која касније, тако кажу (а ја се надам да лажу), најчешче ишчили/. Међутим, врло брзо се испостави да то удруживање два бића, сем романтичних, има и врло практичне аспекте. 

Муж се понајвише стара да у кући лова нарасте до крова и да жена има утисак како паре падају с неба (док узима с какве гомиле кад год јој затреба). Жена (сем што је такође запослена у некој фирми) рађа, храни, пере, пегла... и повремено доживљава нервне сломове (услед чега вришти ко бесна и узрокује пуцање бубних опни свих живих створова који се затекну у кругу од шест километара). /Неки се строго противе подели послова на мушке и женске. Као, сви треба да раде све (а мени баш не запиње да обарам стабла у шуми, чистим оџак и копам канале). Мени, рецимо, уопште не би сметало да он "залази у опасну шуму и лови" (фигуративно, јер да мене неко пита, зечеви би ми скакали по глави), а ја цупкам децу на крилу, одржавам огњиште, кувам, шијем, шетам, пишем... и бришем прашину кад ми дође до грла. Нисам феминисткиња, али сам бабадевојка, тако да ће све наведено вероватно заувек остати на вербалном нивоу./ 

Она увек (и често једино она) зна одговор на нека од најтежих питања (где су чарапе, где се затурила папуча, где зека пије воду, куд се део пуњач за мобилни, колико јаја иде у палачинке, кол'ко грба има двогрба камила, која се кошуља слаже уз нове фармерице, кад је мусака печена...). Зато је јуче мој зет питао своју жену где му је (неки) шортс (је ли полудео, шта ће му усред зиме, није ми познато... мислим, ово друго, прво ћу да прећутим). Она беше нечим заузета, па није тај одевни предмет могла одмах да му пружи. Па узећу сам, рече мој зет (канда није од најгоре балканске сорте), нисам дебил (жени то некад морате свакодневно доказивати или бар изјављивати, како бисте обезбедили минималну шансу да вам поверује). Добро, рече сестра, с нескривеном поругом у гласу, радујући се унапред његовој реакцији. Шортс ти је међу стварима за пеглање, рече и настави да се бакће око деце.
Зет се одмах попе на спрат (шта му тешко, а и здраво је, учвршћује мишиће), одакле се умало не стропошта низ степенице. Да ли ти мене зезаш, довикну домаћици (вероватно се ухвативши за главу). Пред њим се надмоћно церила огромна гомила неопегланог веша, под којом се једва назирала, и одолевала да не прсне, нека вангла (проблеми се гурају под тепих, а веш са жице у корпе, вангле, корита и све прикладно посуђе, па што претекне разбаца се по фотељама и креветима). 
Хајде де, не одустај тако лако, зете: за лоцирање и извлачење шортса треба ти тек који трен више но да у пласту (да не буде стог) сена спазиш ону иглу (шиваћу претпостављам) или да се набодеш на њу.

Žene plaši kad se prekardaši

U jednom od mojih skorijih tekstova glavni  junak je najbolji prijatelj svakog muškarca, a bogami i većine žena (ma sebe ne računam, ja sam prilično nedruželjubiva). Tačnije, ne on glavom i bradom (pih, to ne prati trendove i ne misli na higijenu i depilaciju), već umetnički portret na sedištima autobusa.

Moja drugarica se, pročitavši malopre, pobuni. Nervira je, kaže, što ih nikad ne crtaju u bar približno prirodnoj veličini. (Što, kô da bi onda od njih bilo neke vajde?)

E pa, ženo, to je odraz umetnikovih želja i stoga predimenzioniran. Valjda bar kad maštaju imaju pravo da prekardaše (šta ih košta, porez se ne plaća... ni na laž ni na prevare). 

– Muškarci opterećeni dimenzijama (koje im fale, tj. nedopustivo su male)  – dodade ona.

Kad bi imali koliko im fali – ni na dva sedišta ne bi stali! Što se kaže u jednoj šaljivoj narodnoj priči (ako ja to nisam umislila): Al’ bi se pilo (da ne kažem...) kad bi ga bilo!

Старење против санкања

Док сам се претходне ноћи пела уз брег, паде ми на памет како ће (далеко било) доћи време кад то више нећу моћи да чиним. 

И рекох Огњену: замисли кад остарим, па не будем могла да ходам (ни по равном; и врата знају постати далеко, а камоли капија ил' брег)! Зар ће доћи време кад нећу моћи да се санкам, помислих и готово ме срце заболи.
Ах! Човек ни не зна како је богат и срећан. Не зна какво благо има све док не изгуби... способност да хода (или, још боље, поскакује, трчи), да види или да говори. Човек и не зна како је привилегован што је жив(ахан)!

А зар мора, бако, остарети свако? Хоћу л' (стварно) и ја остарети тако? Па зар томе нема баш никаква лека (неког скровишта, начина да се изврда)?! Зар се то не може санкати довека?

Старост ме се ич не би ни тицала када ми се кришом не би примицала.

Нестала лева папуча

Вратиши се са санкања, утврдих да пред улазним вратима стоји (и смрзава се) само једна татина папуча. Тата, где ти је папуча, довикнух (као да тата зна шта се, под окриљем мрака и мраза, збива на тераси и ко да не могу да претпоставим ко је одговоран за изненадни нестанак). 

Не знам, сад је била, успаничи се он. Е па, више је нема. Процуњах мало двориштем, рачунајући да ју је Хуч здипио. Али се испоставило да је Хуч већ неколико дана везан. Дакле, није он.
Погледах лево, погледах десно: од папуче ни гласа (мада, морам признати, и беше некако ћутљива) ни трага. Сад би требало завирити у јазбину крадљивца. Али најпре треба лопова идентификовати, како бисмо знали где му је јазбина. 

Најсумњивији је онај мали Жика, чупавац што станује прекопута, а воли да нас посећује. Канда воли и добро да се обује. Жико, слаба ти зимус од тога вајда; дрпи неке вунене чарапе, па да те види бог. А буди добар па врати (неоглодану) леву папучу оца мог.

На брду снег, а под брдом... шта те снађе

Још данас смо се договорили да на санкање идемо у девет. А он је поранио, дошао пола сата пре. Добро, зачас ћу ја да се опремим: зелени шал, зелена капа, зелене рукавице, наранџасте чизме... 

До пута на чију смо снежну стазу рачунали, Огњен је (будући и мушко и млађи)  санке носио. Онда смо могли да их вучемо. И то је све што смо могли. Чим на њих седнемо и покушамо да их покренемо, саонице запну о (проклети) асфалт. Слој снега танушан, а испод нема леда, и ето белаја. Баш сам мислила да уграбим бар једну прилику (нисам сигурна да ће снега ове зиме још бити), али џаба.
Одлучисмо да бар мало прошетамо. И тако, шетамо и разговарамо, а саонице за нама, клај-клај. Боже, да нас ко види, рекох, мислио би да смо неки лудаци: људи шетају псе, а ми шетамо санке на узици.

Иако се најпре нисам сложила, ипак одосмо на оближње брдо. Огњен је тврдио да је, упркос томе што снега има мало, трава клизава и да ће санке да лете (упс, улагани мало, не каним баш преко Стикса да прелетим). Испоставило се да то није било далеко од истине. Тек што се до по брда успентрасмо, Огњен испусти конопац и санке се безглаво сјурише у равницу. Он се по њих и вратио, па смо се домогли врха брда. Иако смо пре тога утврдили да је неки злуради газда (што другоме јаму копа) у равници подно брда њиву поорао (а није потањирао и земљу уситнио), сместа, и не размисливши, а све клиберећи се властитим пошалицама (на рачун извесне погибије), седосмо и полетесмо. 

Још пре успона стрепели смо од тих орачких бразда ко ђаво од крста: ако се овде покопамо, има да нас извлаче у деловима. Зато смо обоје помало кочили, иако ја нисам ни имала увид у развој ситуације (нисам видела у какву пропаст срљам, ништа сем Огњенових леђа). Коначно се извртосмо и Огњен одлете удесно, а ја заврших са санкама у недоличном положају (јесу женског рода, али на ме наскочише, срам да их буде). Добро сам прошла, шикнуле су ме само мало у пету. Надам се да сутра кроз град нећу шепати. Наместисмо их како треба, па седосмо да бар мало у том идиличном окружењу (њиве, ливаде, светла варошице) уживамо. Идиличност је додуше прилично реметио непрестани лавеж два досадна мала пса у крајњем дворишту. Јесам ли ти рекао, рече Огњен самозадовољно, како добро иде, УБИЈА. Да, исцерих се, убија... буквално (не само жаргонски). Огњен се зацерека. 

А потом, кад пођосмо кући, рече: напиши о овоме причу (ал' се навадио)... Како сам се жртвово... скочио, да не улетимо у орање. Јеси, жртвовао се - набацио санке на моје ноге, да ме обогаље! Он се и на то насмеја. Ајд, написаћу, рекох. И додадох, тобоже се ругајући себи: почела сам да пишем приче по наруџбини (а динара од тог не зарађујем). Кад скретосмо на пут веће важности, Огњен се оклизну и паде (неће ми опростити што то помињем; а ко да је то нешто: небројено пута у животу човек падне и устане, што фигуративно, што метафорички). И тек што се од смеха опорави, оклизну се наново. Пази, упозорих га, ако се оклизнеш још једном, мораћу о томе да пишем (а он зна да ја и иначе, кад ме списатељски занос обузме, нисам нарочито дискретна). Услов није испунио, али како ја прсте да зауздам: то брбљиво да бог сачува!
И тако, још једном се испоставило да никад два добра заједно: где је пута са нагибом, мањка снега; где је снега,  опасност вреба испод брега!

Прскање бешике и креирање властите смрти

Петлови само што не запевају (певали би да у целом селу не оста тек два-три комада, па им и није до песме; а ваљда су и зашли у године, ослабио глас, једва домаћин чује... па их, у недоба пробуђен, псује), а ја још будна. Ставила рукавице, па ми није проблем ни по зими да куцам.
Куцам, куцам, богами сатима, а бешика ми дискретно поверава: пишки ми сее! Е, сад си нашла, проклетнице! Пола ноћи и таман сам се ушушкала под јорганом, а сад морам да устанем и дрхћем (из навике, не мора да буде хладно) до купатила. Правила бих се луда, али... У кући смо баш ових дана говорили о штети коју уздржавање од мокрења може да проузрокује. Читала сестра. Бактерије, инфекције, триста чуда! То ти радиш, рекла ми. Ма нее... можда некад... можда само кад је зима (па шта је то, два-три месеца... и то пре погоршања ситуације с глобалним загревањем и климатског карамбола; ко радо скида гаће на минусу?)... Обично кад се занесем неким послом, игром, ма чим што ми прија... па не желим да прекидам због тако ниске потребе. 

И баш истог дана и сама на интернету  прочитах: кад се мнооого (колико је то, питам се, да знам границу до које смем; можда цео дан и цела ноћ?) трпи и одлаже пражњење, бешика може да прсне, а трпилац, тако дефектан, оде богу на истину.
Ако морам (а кажу да морам) да умрем, зар да умрем из тако баналног разлога, да ми као узрок смрти наведу прскање бешике? Е неће моћи! Лепо сам пишкила, па сад могу мирно да спавам (смрт ће свакако имати разлог мање да ме ноћас посети... ал' гадура је то, могла би да изнађе сијасет других).

Посна полисемија

Пре неко вече, у ствари за Светог Јована, тетка се тек била вратила са славе. /А кад се са славе вратиш, знамо сви, обично се не вратиш празних руку (како и не одлазиш)./
И одмах је позвала моју мајку да се почасти рибом. Ја сам их касније, кад се нису надале (тек што беху обрисале масне прсте), прекинула у том тајновитом ужитку. Шта је, рекох, мислиле сте да нећу доћи (а знам ја да има и колача). /Уздале се у то да је глуво доба и да већ бејах у пиџами. Ко да ми је тешко да пиџаму свучем.../ Чудо се нисте закључале, да не бану незвани гости (воли народ мрсна јела, али кад нема кише...може и да се пости). Ма нијее, правдају се оне... Јок, није, а сва светла погашена (као, у ходнику сијалица прегорела... страхујући од мог "слабашног" апетита). Пробах тек неколико колачића (већ ми желудац беше пун и молио ме да престанем: читав сам дан тугу затрпавала; кад ја патим -- увек он плати). Џабе су жене страховале од мене.
Кад пођосмо кући, тетка нас до врата испрати, па потом (док нам ноге урањаху у плитак и промрзао снег) зачусмо како окреће кључ у брави. Закључај, рече моја мајка, не дај рибу ником! И онда се зацерека (нисам утврдила је ли намерно била двосмислена или нехотице духовита). Ја се штуро осмехнух (шта ћу, нисам издржала) и одмахнух главом: боже, боже, матора жена (мислим она, што прави алузије, а не ова што се закључава и иметак осигурава)...
/Рекла бих да неки  посне славе воле само због рибље полисмије и несвакидашње прилике да се на рачун исте церекају. Срби (особито времешни... што се присећају како беху јешни) једва чекају да им поменуту посластицу послуже шурњаје и прије (па да (се) после надалеко хвале)./ 

А видиш, такав савет може какво неискусно чељаде у пропаст да отера. Услади се жени да не да, а буде касно кад схвати да јој више нико и не тражи.

Буде ли снега, биће и снешка

Хоћемо да правимо снешка, упита Маша данас. /А снег само што се није истопио. И стварно срамота што ми своје уметничке способности у обликовању снега ове зиме нисмо показале. Али, шта ћеш, школа, између осталог, ограничава задовољства. Све има нечег другог што се мора, па за игру времена не остане. А, искрено, мало и хладно, ако неко тетку пита. Мада, тетка стисне зубе, а Маша зна да писне као гуја љута, она епска./ 

Ако још мало причекамо (док се наканимо), рекох, можемо да правимо само блатка. /Чак и кад је лења и зимогрозива, тетка треба да буде духовита. Имајте то у виду, ако кад решите да набавите коју. Не, нее, ова Машина, првокласна, већ је "набављена", на то не рачунајте./

Дете до сто пете

Док смо данас у кухињи (а не у соби, покрај лаптопа, како иначе имамо обичај) таманиле коцкице пржених кромпирића, Маша ми откри своју "младалачку" заблуду. 

Кад сам била мала, каже, ја сам мислила да си ти најмлађа (а да су њена мама и друга тетка старије). По чему, упитах. Па зато што си ишла у школу (не зна Маша да је у школу, чучећи и поштапајући се, ишао и црни Анђелко, онај из моје првачке читанке)... и зато што сам видела да се понашаш као дете. Како то, насмејах се, готово грохотом. /А знам ја, ниједна ме мајка не би за новорођенче пожелела. То ћудљиво, то се дури и рита, то машта, то се игра, то расејано, некад кењка... Далеко било и напрасно остарило!/ Па тако, стално идеш у природу (их, да је само то; ја сам изгубила календар, али нисам побркала годишња но животна доба). Моја мама никад не иде у природу (не рачунамо што живи међ шљивиком и ливадама), додаде, помало разочарано.
Е па, изгледа да ја никад нећу одрасти (мислим, волим природу и не желим да се одвајам од ње; то је можда једина љубав која ми је узвраћена из све снаге). Чак и кад бих постала мама, никад не бих постала одрасла. /Ако нисам жена за сва времена (шта год то значило), нека сам дете до сто пете (а после како буде)./

Шмркавац и ходајућа парфимерија

У читаоници су врло пространи столови да двоје има потпуну комоцију и приватност. /Добро, некад ипак бацим поглед, да видим шта комшија студира; и најчешђе буде у питању медицина - ту чак не морам да читам назив уџбеника, чим спазим срца и цигерице. Изгледа да будући лекари морају највише да загреју столице./ Међутим, испоставило се да непостојање звучне изолације може бити проблем. Јуче ми судба не беше наклоњена, схватих чим седох, а сусед шмркну. Баш би било незгодно ако се ово настави, помислих. А сусед опет шмркну. То је већ почело да ме иритира... Кад наново шмркну, једва се уздржах да му не понудим папирну марамицу. Истреси нос, човече! И иди кући, завиј се у ћебе, посрчи неки чај с лимуном... Где си овде дошао да ми кидаш живце и умножиш шмркавце. 

/У читаоницу није дозвољено унети више од двају скрипата (надам се да не правим граматички прекршај, не могу сад да проверавам) и једне књиге или тако некако.  А нигде није наглашено да је забрањено уносити и ширити грип или прехладу./

После сам се навикла. Нисам ни приметила кад је престао да шмркће, тј. покупио књижице и отишао. Приметих тек кад се на његовом месту појави нека (постарија) госпођица. Она спусти своје списе на сто, окачи јакну о наслон столице и оде... оставивши за собом неиздржив мирис неког јефтиног парфема. Или је у питању била нека насумична мешавина. Побогу, жено, зар си пола парфимерије сручила на себе?!

/На свету вероватно да и не постоје жене, сем мене, које не користе парфеме, или то чине само у свечаним приликама, и то ако не забораве. Пре сигурно шест-седам година сестра ми је послала парфем из Калифорније, неки оригинал, да не лупам сад, ваљда Версаће (којег ваљда треба писати малим словом). Све друге жене помахнитају од среће кад то виде. А ја -- ништа (једва да је течност мало усахнула). Трајаће ми док сам жива, каткад кажем. Можда ти се убајатио, задиркују ме сестре. Немам појма колики је парфему рок трајања. Ал' сва је прилика да ће ме, макар и бајат, надживети. (Ове године из Калифорније су стигле доколенице и ја сам одлепила од среће.)/ 

Дуго се није враћала, али је несносни мирис упорно сећао на њу. О, боже, смилуј се, молим те, врати шмркавца (док се нисам угушила)!

Будала која недостаје

Твоја слава је Свети Никола, рече мајка Маши, а кад се удаш, биће нека друга. Не, рече Маша, ја нећу да се удајем... Хоће да буде као тетка, додаде. /Нее; моје сестричине никако да схвате да ја нисам особа на коју се треба угледати./
Шта ти фали да се удаш, каже мајка, нађеш једну будалу (ето на шта се удаја своди и шта јој је услов: налажење суве травке у стогу сена)... као тата. 

А што се тетка није удала, упитала Маша (кад је то тако лепо). Зато што није нашла једну будалу, умеша се тата.
И после кажу: будале се не сеју, оне саме ничу. Је ли око моје тарабе тло затровано, што ниједна не ниче за мене (да с радошћу шкрипне и моја капија)?!

У зимско јутро (не баш онако дивно као песниково) једва се из кревета дигнеш и све ти нешто није потаман, којешта ти фали.
Увече поједеш мало пребранца (ма да, то није прикладно за вечеру, али баш те брига) и домаћег хлеба, па се завучеш под јорган и помислиш: живот је леп!

Све знаш, па можеш да даш

Ево, баш сам решила: протурићу у поноћ главу кроз прозор. Само ме страх да место испуњења жеље не задобијем прехладу. Повреду главе сигурно нећу јер сам већ сад подигла ролетну (како у оној журби не бих о ролетну звекнула). Али нешто се сад ломим: спава ми се, а далеко је до поноћи...

Какав сам баксуз! Свих других ноћи једва ми се смислује сан на очи, а сад, уочи Богојављења, спопао ме ко блесав.
Подесила сам аларм да ме упозори неколико минута раније, како не бих пропустила кључни моменат. Али на мом телефону 23.09 минута, а на лаптопу 23.11. Коме сад да верујем?
О, какве муке, очи ми се склапају... Слушај, боже, да се ти и ја нешто договоримо... Шта има да отварам прозор и казујем ти где гори, кад си ти Свезнајући (отуда ти ни моје жеље нису непознате). 
Ајде, леба ти, буди добар као што си леп, па се (док ја спавам) позабави мало мојом судбином: закрпи где се подерало и распарало, доспи где се попило, буди широке руке тамо где си шкртарио и подај што си ускраћивао!

Богојављенска ноћ

Сутра је Богојављенска ноћ. Кажу да не треба заспати пре поноћи (ко да ће ми тешко пасти да је ишчекам, ја ионако с вампирима до по ноћи другујем). Напротив, треба искористити тај редак моменат приступачности вишег света.

Тачно у поноћ треба отворити прозор (зашто не врата, није ми јасно, канда су други отвори на кући дискриминисани) и кроза њ погледати у небо. Верује се да се у том моменту небо (иначе далеко и уздржано) отвара, чиме се ваљда битно смањује дистанца између смртника и Свевишњег. Канда ће Господ кроз неки отвор протурити своју главу и начуљити уши, да добро чује оно што му иначе на једно уво уђе, а на друго изађе. Тад можеш да му шапнеш своје најскривеније жеље (добро, не претеруј, нисам баш то мислила) или можда тек једну (најбитнију, да не испаднеш незајажљив), а он ће се, тобоже, што је пре могуће, постарати око остварења. 

Једна народна анегдота (коју ја памтим још из детињства; баба нам је, не би ли нас умерености поучила, причала, а моје сестре и ја слушале разјапљених уста) сведочи како се жудња за материјалним богатством, тачније алавост, неком човеку обила о главу (тачније, глава му се обила о штокове прозора). Протуривши главу кроз прозор, баш онако како сам ја навела, место да пожели  пуну мерицу блага, он се збуни и заиска: дај ми, боже, главу ко мерицу! Овај не буде лењ, а ни шкрт, него човеку приушти жељено, па среброљубац не успе да главу кроз прозор увуче натраг у кућу (ето још једног разлога, поготово ако сте похлепни, а расејани, да на кући остављате простране прозоре). Лепо народ каже: пази шта желиш, можда ти се и оствари!

Верује се још да ће неудате девојке (вала народ копа и рукама и ногама, на све начине гледа да се ратосиља тих несрећница), уколико осамнаестог јануара ставе огледалце под јастук, сањати мушкарца за којег ће се удати. Сутра ћу скинути ово огледало изнад пећи (па немам мање, шта ћу; нужда правило мења, и деминутив у аугментатив) и ставити га под три јастука (под један не може да стане). Куку, има да сањам не само младожењу, но читаву његову ближу и даљу фамилију. Додуше, не појмим баш сврху тог сна: па ја га одавно сањам (и то је све што могу).

Први пост после Божића је... на Фејсбуку?

Будилници који кукуричу

Петлићу певачу, сутра ме пробуди (накашљи се најпре који пут, да прочистиш грло) пре него што птице из гнезда поскачу (док још трљају крмељиве очи и лењо се истежу). Пре деце и људи викни гласом јасним, први дан у школу да ти не закасним. /Петлово кукурикање свакако је нежнија и обазривија варијанта прекидања слатког сна првачића./
Ову сам песмицу ја учила пред полазак у школу. А и Маши је истим поводом рецитована. Но, петлови  (а све их је мање) данас или нису неки ранораниоци или леба не једу, па се у њих човек не може поуздати.
Срећом, Маша је  у школу кренула послеподне. 

Јесен и бивше време

Опет сам ишла код сестре у једну варошицу надомак Косова. Слави Свету Петку, па је згодна прилика. (Идеш да једеш и да пијеш, питао ме, свакако љубоморно, зет. Јесте, зато баш идем. Па свакако се нећу подврћи аскетском подвизању.)
Нисам вам прошле године писала о томе. То мало месташце је као времеплов. Крочивши у њега, вратим се бар три деценије уназад (а није то мало на моје године, ето ме зачас у пубертету). Одавно негде нисам наишла на толико дрвореда, толико паса и мачака, свакојаких боја, раса и величина (иза сваког угла бар једно извири). Пођем у шетњу, и идем посред улице; за три дана боравка мог тамо, једва да је неки аутомобил туд наишао. Људи аута држе у гаражама (на све стране су те дрвене гаражице); до продавнице, на посао, у школе иду пешице. Деца дограбе комад хлеба, убаце нешто сухомеснато и истрче на улицу, да не дангубе, јер на игралишту их чекају другари.

Неколико пута уграбих прилику да пројурим сама кроз непознате улице и уживам у лепоти јесени. Волим да шетам сама, размишљам, сањам и осмехујем се због лепих кућа, због разиграних мачића, паса који ме нежно гледају... И све куће махом приземне, слатке, топле... Пред њима гомиле лепо наслаганих цепаница. Много сам кућа у бојама видела: наранџасте, зелене, жуте... Дрвене ограде, живе ограде, дрвеће... Под ногама мигољи се крупно жуто лишће, гдегде шушне... У једној улици пустој с десне стране спазих гуску и осмехнух се, затим козу како пасе пред зградом, због чега се осмехнух други пут, а потом слева бакицу, просто згрчену од зиме, и осмехнух се још једном, с нежношћу и жаљењем што ја више бака немам. У једном смеру само јој пожелех добар дан, али вративши се, ослових је: је ли зима, бако? Богами јесте, признаде она (мора бити да већ дуго нешто чека; аутобус ваљда), рекло би се срећна што има с ким да прозбори коју. Хоће ли скоро друга смена, упита и она мене. Не знам, ја нисам одавде.

Стиже ледени талас! Снег дошао и у Србију (ено пада у Сјеници). Па ајде, нек стигне, чекам га ко озебао сунце: спремила сам санке! /Лажем, немам... али знам ко има, увалићу своју задњицу код Огњена. А могао би и Боки своје да скине с тавана. И Маша је недавно добила нове, али њу боље на санкање да не водим: лако се леди... и дуго плаче./
И чизме већ данима крај улазних врата стоје спремне да зароне у снег. Хајде, хајде, хоћу напољее!

Маце с перверзним јеловником

Ја знам да мачке волe сланину, да воле изнутрице (оних несрећника којe већина људи прижељкује на трпези). Али изгледа да има неких с перверзним јеловником: једу пише. Мало-мало, па чујем како баба, тек онако, из забаве пуке (забавно је оном ко том посластицом не располаже), припрети мом сестрићу: појешће ти маца (никад куца) пишу (никад уши, нос...)! Игњат се одмах руком осигура, ко зна из ког угла та прождрљивица вреба. /Додуше, рука му једнако радо на исто место хрли чим га ратосиљаш пелене./
У ходнику држимо грануле, којима редовно хранимо те изјелице. Не изазивамо судбину: треба само да нам прегладне, па, тако побеснеле, да насрћу на гениталије укућана или тек ситне деце. /Што баш дечје (па нема то ни за зуб) меркају и за њима шапом посежу, не знам. Канда су те пише неки деликатес попут младих прасића./
А можда је та маца само метафора, еуфемизам за којим мушкарци целог живота жуде (или луде). /У прилог тој тези иде чињеница да се и онај који прети и дете којем је запрећено "скрнављењем"  често загрцњавају од смеха и радости./ Не брини онда, сестрићу, неће те "осакатити" још деценију и по бар. А и кад те најзад "грицне", неће да ти шкоди (нити да ти смета, напротив).

Калимеро и парови

Синоћ је Маша гледала Калимера. Сташа и ја стиснуле смо се под јорганом уз њу. Учитељ сова нареди деци да стану у парове. Гле, парови; откуд ови знају за парове, зачуди се Маша. А вала се и разочарала (зар и они гледају ријалити?). Мало је фалило да потражи неки други цртаћ.

Машо, нису то ти парови (кад је Калимеро ишао у школу и спознавао неправде, ријалитија, хвала богу, још није било). Сова каже деци да се упаре, да свако одабере по једног друга или другарицу с којим ће стати у ред. А, да, да, присети се Маша (не тако давних дана у вртићу). /Нажалост, телевизија намеће прву асоцијацију./

Кад гледа спот о старом Мекдоналду и његовој фарми, вероватно се чуди зашто међ свим оним кравама и козама нема силиконских "лепотица" чудног занимања (старлета, ја верујем, има и код оног Плавог моста) и оцвалих фолк певачица.

Мали Божић славиће (баба)девојке

"Девојка која не може да се уда треба на Мали Божић да преноћи у туђој кући, па ће одмах бити испрошена." /Што ће данас буљук бабадевојака да омањи! Пред Мали Божић легнеш ко бабадевојка -- пробудиш се без бабе!/ Ето (неочекивнаог) решења! Још само да одаберем кућу у којој ћу коначити и да ме види бог (у зеленој венчаници).
Но, из наведеног закључујем да идентитет просиоца није ни од каквог значаја. Канда је битно само да девојка буде удомљена и укалупљена (да не штрчи, јадна, неудата, на срамоту целе фамилије). Нема да се нећка и опире: који урани и први на врата зазвони, који пре девојци (ка којој се одавно не трчи, а вала не иде ни ногу пред ногу) -- његова жена (е усрећио би се; то да је ваљало, одавно би бурму носило).
Хитам да из куће изађем док се момци још у кревету протежу (зевају и кашљу; ко зна, можда неког већ ухватио и ишијас), да ме каква невоља у кући не затекне (шта знам, можда неки устао сабајле, па погреши адресу).

Проблем мораш да загризеш

Кад смо ми ишли у школу, часописи за децу служили су претежно за забаву. А данас канда су допунска наставна средства (за сваки предмет понаособ): Маша не може да се нарешава задатака! И то их, изгледа, не поставе увек како треба. Између неких кружића већ уписани минуси или плусеви, треба само додати праву бројку, да дати резултат био тачан. Маша је гледала, гледала, рачунала, обртала, окретала (баш као и ја вечерас), па рече: мама, то нешто није у реду, ја морам да ставим цртицу да буде плус. Дописала усправну црту и да видиш како се све уклопило. Па стварно, ни ја не видим другог начина. Само што нигде не пише прецизно шта са задацима треба радити. Ако не може (и нико не каже) како треба, а ми ћемо како може. 
За проблеме се нашло још једно решење (у виду још готово "неотпакованих" секутића). Чим увреба прилику, Сташа дограби часопис и загризе ћоше (једва јој из уста истргох). Секо, где су тачно ти задаци који те муче? Реци, где да гризем?!

Несаница и бенседини (пу-пу, далеко било)

Зашто ниси отишла у Београд, пита ме данас сестра. Зато што нисам могла да спавам. Мислиш, зато што ниси могла да устанеш, насмеја се она. Не, мислим зато што нисам могла да заспим (мислим баш оно што и кажем), обрецнух се. /Онда не могу ни да устанем. Мислим, могу, али да цео дан будем као шлогирана./ 

НИСИ ти уморна, зналачки рече она (тоном који више треба да искаже како она јесте). ТИ знаш да ли сам уморна или нисам! /Неки људи верују да се умара искључиво од копања, башта или ровова, и од гајења буљука деце, што је случај моје сестре./ Што не крнеш једног бенџу, топло ме посаветова (као, кад се прехладим, да ставим фервекс у чај, што такође не пристајем)... од пет милиграма ? /Ко је то? Где да га крнем: лактом у ребра, у бубреге...?/ Па да спаавааш... Ја (недоказна жено) не патим од несанице једног дана (сад, па ко зна кад); патим из дана у дан (све чешће и све мучније), опет се обрецнух. Па сваки дан узми бенџу (ко да је суво воће), исцери се она (туђој муци, ко да је проблем). 

Значи, да се дрогирам?! Е нећу (ни за безазленијим лековима деценијама не посежем)! Немогуће да је то једини лек. Зар нема ничег здравијег, угоднијег (рука која грли, усне које љубе, прсти који косу мрсе... и тако...)? Одмах хемикалије! То спава ко заклано (надомак две мушке руке); сит се гладног не сећа (и не појми туђе муке). 

Љубав, кување и гледање кроз плот

Сви који вечерас славе славе српску Нову годину. Само у нашој кухињи од зида до зида виси натпис: срећан рођендан! 
И пуши се рођенданска лења пита. /Кад се осећам невољено, празно и бесмислено, лечим се мешењем, кувањем и писањем. Из тога произилази да се увек бавим неком од наведених активности./ Она је само досула уље на ватру: никад није испала гора, местимично декава. (А вазда сам се хвалила како ми лења пита увек испадне одлично.) Мајка каже да није требало да је сечем врућу: ниси могла да сачекаш? (Да сам могла, сачекала бих. Морам нечим да затрпавам боли.) А није баш ни била врела, цупкала сам неко време с ноге на ногу. Хоће ли сад цела да буде декава, питам (с надом да неће). Па него шта ће, нема мајка милости. Ма како; ја сам секла с једног краја, како је то могло да утиче на онај други? Е, видећеш, каже мајка. Вала, нећу је више ни јести. Скувала сам чорбу од броколија, карфиола и шаргарепе (прсте да полижеш). Па наћи ћу ја чиме да забавим ова алава уста (и бар донекле затрпам неутољиву празнину). 
Не знам да ли због блата и кише, да ли због нечег више (добро, можда знам, ал' нећу да кажем)... потиштена сам. Једног сам младог (и надареног) писца наговарала да у своју (још незавршену) приповетку, мени за душу, убаци мало романтике. Можда би помогло и да неки филм погледам. Само не знам колико задовољства може донети чињеница да кроз плот гледаш место да сам кумујеш.
И сви ће се питати где је ту љубав, најављена у наслову. Нема је. Зато и јесте моћна, никуд се од (без) ње не може.

Против несанице иштем лека

Ја ово више не могу да поднесем (нити да се изјутра, као и усред ноћи, погледам у огледало). Зна ли ко неки поуздан лек (неку успаванку) против несанице (да јој доакам пре но што она мени дође главе)?
А да није онај 357, пардон: 478, на који пре неки дан налетех на Фејсбуку (па сад насред улице и усред бела дана ја вежбам, вежбам... а све ме страх да не заспим на ногама), то сам већ пробала. Док удишеш, бројиш до четири, задржаваш дах док избројиш до седам, а онда бројећи до осам лагано издишеш... И док трепнеш, негде на пола друге седмице, спаваш као беба. /Јао, како су бебе префригане: па оне још у мајчиној утроби науче да броје: четири-седам-осам, четири-сед... па не можеш сатима да их разбудиш./ 

И та која препоручује методу тобоже је заспала код друге седмице (како се није угушила, питам се, тако зауставивши дах). Баш сам се понадала. Али не може код мене ништа да буде као код других, ко бајаги нормално. Јок. Шестсто педесет осам пута бројала сам четири-седам-осам... Занесем се, па и усред дана тако... у граду, у продавници, читаоници (канда сам на последњем одредишту најближе успеху)... Вежбам и канда се усавршавам... а ноћима не спавам.

Не знам би ли помогло какво овеће стадо (да пребирам по оним овцама и пребрајам руна, док ми мрак не падне на очи)... Неколико стада? Једно, па да сву ноћ пребацујем овце с леве стране тора на десну, а онда да их враћам на место? /Ако ништа друго, физички би ме напор исцрпео. Само да не осванем с упалом мишића и бледа као авет од неспавања (ко да спава код толиког посла). А ваљало би пазити и да ме који ован рогом не поткачи. Видите, на путу до сна вребају разне опасности./ 

Или би чобанин (млађан и наочит) био делотворнији од свега? /Шта знам, мука те на свашта нагна. Кад је за лек, да се не опирем./ ;)

Интернет је спас када почне час

Иако тек беше превалило три, ја бејах спустила ролетну, завукла се под јорган и спремна да заспим. Утом се појави Маја, па остаде мало, ослоњена о врелу пећ (да није те пећи, стварно не знам шта бисмо с дупетом; а канда већ сви место истог имамо печене шницле), да проћаскамо.
Тата ће ми купити нов мобилни, рече. Мени, рекох, мобилни и не треба, сем за поруке и да ме буди. Ја не волим да разговарам, а да куцам не пада ми тешко.
Не треба ни мени, Маја каже (а лаже: мора бар да завири на Фејсбук; и нема петљу, као ја, да призна да је зависник)  него због интернета... шта да радим на часу?
Ееее (зацереках се), шта су ти модерна времена! Некад си на часу морао да слушаш професора, да одговараш, да учиш... Сад слушаш музику и дописујеш се с неким (ко исто тако муке мучи у суседној учионици), само да се не смараш слушајући професора (интернет ти служи место тампона).
Е да није интернета, ко би толико школовање поднео!

(Не)намештен кревет

Ниси наместио кревет, рекох малопре оцу,  у исти мах једном руком држећи питу с дулецима, а другом навлачећи прекривач. 

Како нисам, наместио сам, побуни се он, док је у смедеревац убацивао цепаницу. 

Ниси ставио прекривач; сад ће ти доћи жена, па ће беснети (ко да је кућа изложбени простор, па треба све да буде цакум-пакум, да посетиоци не нађу замерку). Ма какве везе има, каже он (пљунути ја), још мало па ће да се скида (пада вече, треба да се спава). Јес' вала, што (неке) жене знају живот (поготово другима) да компликују.

Тетка, манастир и Бокачо (приде још којешта)

Пошто сам братичини дала рецепт за неку штрудлу с маком (која нам је сву фамилију опчинила), чим је испекла и осладила се, она ми посла поруку да је штрудла испала више него добро. Потом додаде: сад једем и мислим се нешто, ти и ја за удају мора нешто фул (младалачки жаргон) да нађемо, кад већ овако кувамо. /Да будем искрена, ја и не кувам нешто, зато што немам много прилике, мотива и времена, али волим то. Ако и не знам, научила бих... да има оног који би то кусао./ 
Отписах јој: ништа друго и не долази у обзир. /Ето, нова генерација стасала за лов на бидермајере, а ја још нисам из тог ловачког одреда иступила. Сад ћемо она и ја барабар... а старији имају предност, тако учтивост налаже. Шалим се: можда имам предиспозиције, али не и интересовање, за такав хоби./
Уосталом, то нам је само једна од врлина; не може свако себи да приушти такво благо (истина је да је боље да те хвале други, али ако се други нешто снебивају, немаш ти кад да чекаш).

Закључила сам иначе да нас две имамо сличан укус (небитне су две деценије међу нама): обема су симпатични и онај Асин ђувегија и Боран. А чини ми се да друге турске серије нисмо ни пратиле. /Ми осмотримо главног глумца, па ако он паше, ако је црнокос и наочит, неће шкодити да бацимо који поглед и пустимо машти на вољу./ Братичина на то предложи да одемо негде заједно "у живот" (ма какав сад црни живот, кад сам једном ногом у гробу... или можда руком -- код мене све наопако), па да нађемо неке младе бизнисмене. Не ложим се ја на бизнисмене, звуче одвећ досадно. Уосталом, волим само из прикрајка да приметим ако шта ваља. Тако целог живота: седим и осматрам... Ни лук јела ни лук мирисала (а заљутила се), док сат откуцава. И куд да јурим сад кад ме зеза кичма? Једино ако ћемо у Турску да се упутимо, да помрсимо конце Аси и Сили. /Ма и то кажем само комичног ефекта ради, из уметничких разлога; ја могу само некој плетиљи да помрсим вуницу -- толико бих воље и енергије нашла./
Она наведе какве особине човек из снова треба да има (ето докле нас штрудла с маком доведе): интелигентан, способан (да може с њом да се носи)... И широких леђа, без кифосколиозе, да може да потегну оне канте са силажом, надовезах се ја. Мој списак се с њеним не подудара у потпуности: паметан обавезно и духовит, па мудар, разуман, толерантан, занимљив... /Још ако постоји и хоће да буде мој, па таман./

А, кажем ти, нисам ти ја за "директе" и није ти то за мене, ја сам ти нека чудна живуљка. Нађи ти тог Демира или Борана, а ја ћу да подврискујем (лажем, било би ме срамота) на свадби и да лелечем због болесне кичме (преувеличавам, наравно). Бићеш ти у елементу: пилатес, трбушни плес, не одустаје она. /Ма мани се, касно је за то... Мислим, поноћ већ је прошлааа, вреееме да сее... којешта, а Мите ни од корова./

Пожали се и да је бацам у тешке мисли, због чега пише романе (у форми СМС-а), али се сложи да ће нам то бити тема у следећој шетњи (касно је да се сад о томе разглаба). Мада ћемо од тешких мисли посртати по орању (у које нас пут нанесе), насмејах се.
И откри ми да спонзоруше и радодајке све најбоље помажњавају (не бих се ја кладила да је то најбоље, кад знам да се сличан сличној радује). Ништа се не секирај, веруј да неко само тебе тражи. Кад наиђе прави (а овај мој канда је промашио пут, ко зна куда лута), он ће знати твоје предности. Доћи ће твојих пет минута (тако су и мене обмањивали)... Демир или Боран, који буде бржи.

Е, каква тетка -- таква братичина. Ма шалим се: кад би се младе рођаке у мојој породици на мене угледале, могли бисмо комотно на имању манастир да подигнемо. /Није то ни тако лоше; ако ми не верујете, питајте Бокача./

Муке с пеленама

Кад имаш двоје мале деце, приближног узраста, тј. једно другом до ушију, то зна да буде врло незгодно (чак и ако занемаримо да су гладни и да им се спава у исти мах).
Летос на мору сестра се  затекла у води, а зет и ја на плажи, па схватимо да једном детету треба променити пелену. И тако, он скида мокру, ја по торби брљам тражећи чисту. Вадим једну по једну, читам бројеве и одбацујем на страну: тројка... тројка... тројка... Нигде петице, мајку му, а дете раскречено и гологузо чека. Пелена тушта и тма, а не разликују се одока (на једној лавови и жирафе, на другој лавово и жираве), треба наћи праву. /Деси се често да мајка у торбу стрпа само једну величину, па једном Игњата пелена стеже, а други пут Сташи ландара. Кад је морање -- није питање: важно да је пелена сува (па и кад кроз њу промаја дува)./

Недавно хтедох да пресвучем Сташу, па како коју пелену извучем из торбе, она не паше: четири плус, четири плус, четири плус... /Грешка је што прво дете свучем, а после трагам... док се оно голо батрга и праћака./ Не знам што свуд турају исте животиње, па се обе бројке једнаке ми чине. Најзад четврта би тројка, да не зјапи голо дупе моје сестричине.

Сумњиви Деда Мраз

Чини ми се да су и Маша и Миа на прекретници. Нису баш сигурне да све оне новогодишње поклоне оставља кришом Деда Мраз. /А можда су већ и сигурне да их не оставља./ И да увек потрефи да упакује баш оно што оне желе, а ником сем родитељима нису повериле. Шта би желела да ти донесе Деда Мраз, питају мама и тата. Маша издекламује списак од најмање десет хиљада у Дексику. А кроз највише десет дана углавном све наведено осване (у ствари заноћи) под јелком у дневној соби. Обично док нису у кући, Деда се  ушуња кроз оџак (а који оџак, пита ли се Маша, кад оџака нема?). И баш сваке године донесе оно што треба. Него је чудно што мама и тата у Игњатов пакет (док се Игњат маје по ћошковима) увек домећу понеки аутић (шта они имају да "исправљају" Деду, хм... Маша је помало збуњена).
Обично седе код бабе и деде. А мама наједном навали: да идемо кући да видимо, можда је нешто донео. Жена нестрпљива, па не уме да држи језик  за зубима (дугачак, ко да га спакује у она усташца; ваљда зато вазда тражи комоције, па само лаје и ландара). И још се неко излети, па пита: колико си платила она колица (грађевинска, која је Игњат у року од шест минута разбио, ко што епски јунак растерује Турке --  на двоје, на троје). Ма шта, бре, ја имам да плаћам Деда Мразове рачуне, мрдам очима док не укапирају. Без бриге, нико од деце није приметио. Или се праве да нису. Неће да нам кваре задовољство. 
И Маша и Миа само се смешкају и праве да не знају ко Деда Мраза спонзорише. Игњата и не занима ко поклоне доноси. Што се њега тиче, могао је и да га прескочи (мари он за поклоне ко за лањски снег). Није ни прелетео погледом преко преосталог пакета под малецком јелком, а насрнуо је, с врата, на Матијин манчмелоу (Игњат је напросто луд за тим слаткишем). Пуусти, имаш и ти (шта како знам? па претпостављам да Деда свима једнако дели, неће да изазива раздор у фамилији). Вииди, пише Игњат; шта ли је то, отвори... А јок: стиснуо ону кутију, цичи, али не пушта (колико снаге у тако малог детета). Кад је напокон обратио пажњу на колица, точак им није требао: звизне их коленом увис, па пусти да дросну на под. Колица болно јече, а он црче од смеха. Коначно им је избио дно декнувши их из све снаге о Миу.
Канда се једино Матија поклонима истински радује јер још безрезервно верује. Сваке године, кад деца сиђу у приземље или док се баве у својој соби, Деда Мраз се ушуња у дневну и под јелком остави џакове. Онда Матија случајно (или можда што сваки час под јелку загледа, бринући већ да га је Деда заборавио) спази пакете и врисне, дограбивши их, а потом скачући радосно по гарнитури. У томе му се одмах придружи и сестра (ако се Деда Мраз и крије иза татиних леђа, радовање не може да шкоди).
Да ли постоји ил' не постоји -- кога је брига? Важно да поклони редовно стижу на праву адресу.

Кад лепо стоји, да се хаљина кроји

Има једна радња на углу Голсвортијеве и не знам које, у којој се продају тканине на килограм. Кад год ме пут туда нанесе, волим да завирим, у нади да ће се наћи штогод и за мене. Пред крај минуле године свратила сам ради неке две вискозе: тегет с крупним плавим цветовима и зелене с лила лалама. С допуштењем продавачице, принела сам ролну до огледала, па стала да прислањам ону плаву вискозу уза се и да се намештам (те окрени леви бок, те десни, те баци прамен косе напред...) док се себи не учиним задовољавајуће лепом. 
Утом прође крај мене једна негована бакица, погледа ме и у пролазу примети: лепо стоји уз црвену косу. Е, хвала на помоћи, насмејах се, вратих ролну на место и потражих продавачицу да сече. Купљено. 
Ма знала сам ја да то не може да не ваља, али волим да се гледам и маштам каква ће дивна хаљина то бити и како ће ми лице над њом засјати. Додуше, најсигурније ми је кад се огледам на свом огледалу, њему највише верујем. Звизуло је задивљено, верујте.

Санке против старења

Пре неку ноћ (мало је до поноћи било преостало), кад у моју собу бану, братић ми рече: како си слаатка! /У последње време нико ми комплимената  више  од њега не даје. Како смо се спремали за шетњу по првом снегу, бејах на главу навукла зелену капицу (а од зеленог ја бивам заноснија)./
Намотах журно око врата љубичасти шал, који ме свакако не учини мање слатком, натукох наранџасте чизме, па загазисмо у снег. /Волим кад га с друма не почисте. Шта ћу, кола не возим, а на ногама ми не фале зимске гуме./
Хладноћа нам кидаше образе и леден, ситан снег нас по лицу засипао док смо се, раздрагани, примицали њивама и ливадама. На крају стазе (даље не хтедосмо с хладноћом да се бијемо) застасмо да се усликамо. Мој братић се засмеја: како си мала (према њему, горостасу), ко да си ми ћерка (а не тетка)! /Вала, често се и понашам као да сам ја мала девојчица, а сестрићи и братићи моји заштитници./ Насмејах се и ја, видећи на слици себе као мрвицу покрај Јетија. 
Те ноћи нисмо се докопали санки, па смо санкање планирали за наредну ноћ. А шта ћу, рекох, кад ми и ти одрастеш (као неки тинејџери, који су се санкања манули и на таван санке одложили), с ким да се санкам? И замислих, наглас, како и са штапом размичем снег и опрезно газим док вучем уз брдашце санке, на којима ћу се низбрдо спустити. 
Преко брда, преко бреега и деебелог снеега јуре неке чудне санке... а на њима баба(девојка) која се опире старењу. Тако ћу једном, кад ме богови принуде, место чамцем да пловим, на санкама, вриштећи од заноса, слетети у Хад.

Suptilne poruke univerzuma na Lastinim sedištima

Na sedištima Lastinim udovi /ne mislim, jasno, na ruke i noge; to nikom, sem možda studentima medicine (a oni sigurno ne žvrljekaju po autobusima), nije zanimljivo/ niču gde ih ne seješ, ko ambrozija,  koju niko ne trebi /i ko na školskim stolicama; moraš dobro da pogledaš, a vala i opipaš (od trodimenzionalne umetnosti posebna opasnost preti: mož' da se nagrdi čovek, a nekmoli žena) pre no što sedneš/.  I svi ko zapeta puška: spremni da opale!
Prvog dana (za mene neuobičajenog i važnog) na sedištu ispred mog beše, prilično vešto, iscrtan polni organ, muški dakako. /Očita beše nadarenost, likovna nadarenost, autora... A bogami, kad promislim, i setim se dimenzija crteža (od podnožja do vrha sedišta: zlo da se putnik glavom naslonio -- zdrav bi mozak seksualno zlostavljan mu bio), i (fiktivni) model bi se sigurno podičio (i muke mučio da nađe dovoljno komotne farmerke)./ Je li to, pomislih, neki nagoveštaj, jedino (figurativno, valjda... ili, pak, bukvalno... što potpuno menja moj stav, da ne kažem pozu: prvo bi valjalo izvrdati, drugo bi  možda trebalo, da 'prostite, oberučke prihvatiti) čemu se u pomenutom danu mogu nadati?! I osmehnuh se.
Sa obližnjih sedišta takođe su štrčali ti napasnici (pravo je čudo da nijedna žena ne vrisnu; ko minsko polje: jednog izvrdaš, drugi ti dođe glave... ili mu dođeš) -- neko je baš bio vredan (i nesputanog slikarskog talenta).
A drugog dana (za mene jednako neobičnog i važnog) na sedištu prekoputa beše, čitko i krupno (ko da znaju da me vid izdaje, a i da sam zabušavanju sklona, pa da ne propustim bitnu pouku), ispisano: j.b.te se (imperativ drugog lica množine) redovno!
Hm, kako to... otkud... ko to uokolo njuška? /Zamišljam kako je tu kredu držala ruka tinejdžera (u mudrog li stvora stasava). A gde ste bili, prosvetitelju, svih ovih godina? (Dobro, znam, u maminoj jajnoj ćeliji... i tatinom... "crtežu", koji je i svojevrsni junak ovog teksta.) Setih se onog vica o dvema ružama i naravoučenija: davala, ne davala -- uvenućeš. Ali šta sam ja tad o hortikulturi znala./
I KAKVE mi to suptilne poruke preko Laste  šalje univerzum? Hm, hm, mislim, mislim (da li smem da primim)... i pazim gde sedam. 

И цар је знати рад шта сања момак млад

Читала сам вечерас Маши српску народну бајку (заборавих јој наслов, а мрзи ме сад да палим светло и брљам по полици, тражећи ту антологију; ионако нисам стигла даље од друге стране: сем што је искала објашњење сваке друге речи, Маша није показала нарочиту заинтересованост).
Елем, неки је сиромашни младић нешто лепо уснио, али то није хтео рећи својој мајци (мајка ко мајка: хоће све да зна). Због тога га она отера од куће. Онда га је пут нанео до цара, којему је испричао своју породичну муку. Није слутио да ће и цара  занимати једино његов сан. Али се није ни побојао, одбио је и владару да саопшти. Кад га овај због таквог опирања власти заточи (у соби до своје кћерке, где би друго -- баш му је наудио; познато је да зидови, сем што имају уши, знају да буду и изузетно танки, те их је лако пробити; али и владари, сем што су често окрутни, знају да буду наивни), Маша не издржа, но, готово изнервирана, упита: што им је толико важно шта је сањао? 

Е, Машо, не знаш како је знатижеља јака, нарочито пред тајнама које се не дају сазнати. А да си читала "Јутутунску народну химну", знала би да, и кад поданици спавају,  стража мора бити јака "јера има сана свакојака". Шта зна цар шта је овоме пало на ум. Прво лепо сања, а онда зачас онај џилит (копље, Машо, копље) место преко бедема шикне цару у срце.

Ватра и интернет

Кад човек на зими проведе читав дан, наједном  престаје да буде битно све... сем ватре, којој се весели. И да ми је, помислих, још само врућег пребранца, домаћег хлеба и интернета.
Каква љубав, какви бакрачи, какви снови и маштања! Кад је хладно, само топли дом се сања.

Боже, помози

Мој отац у моју собу уђе у просеку једном месечно (углавном зато што у последње време не може да одврне сијалицу без мојих плавих клешта). А малопре је ушао да ми каже: нађи Хепи, да видиш Гастоза...! И каже: дошли му (у студио ваљда) отац и мајка из Париза (о, кад би моји дошли к себи)!

Кад смо синоћ прослављали Бадњи дан, телевизор беше укључен (док га ја бесно не искључих) и на њему "Парови" (па и они славе, кажу моји родитељи). Данас уз божићни ручак опет ми за леђима беху "Парови". Вечерас ми отац помену неку Марију, девојку коју је Гастоз много волео или тако нешто. 

Моји родитељи знају више о Гастозу и његовим везама него о мени и мојим (можда зато што их ја и немам). 

О, боже (знаш да ја не волим формалности које намећу употребу великог слова), погледај на нас, ако не грешне, онда испразне, заблуделе... Ма шалим се, шта да нас гледаш (ко да смо неки призор); уради, бре, нешто, избави нас од зла!