субота, 23. јануар 2016.

Прскање бешике и креирање властите смрти

Петлови само што не запевају (певали би да у целом селу не оста тек два-три комада, па им и није до песме; а ваљда су и зашли у године, ослабио глас, једва домаћин чује... па их, у недоба пробуђен, псује), а ја још будна. Ставила рукавице, па ми није проблем ни по зими да куцам.
Куцам, куцам, богами сатима, а бешика ми дискретно поверава: пишки ми сее! Е, сад си нашла, проклетнице! Пола ноћи и таман сам се ушушкала под јорганом, а сад морам да устанем и дрхћем (из навике, не мора да буде хладно) до купатила. Правила бих се луда, али... У кући смо баш ових дана говорили о штети коју уздржавање од мокрења може да проузрокује. Читала сестра. Бактерије, инфекције, триста чуда! То ти радиш, рекла ми. Ма нее... можда некад... можда само кад је зима (па шта је то, два-три месеца... и то пре погоршања ситуације с глобалним загревањем и климатског карамбола; ко радо скида гаће на минусу?)... Обично кад се занесем неким послом, игром, ма чим што ми прија... па не желим да прекидам због тако ниске потребе. 
И баш истог дана и сама на интернету  прочитах: кад се мнооого (колико је то, питам се, да знам границу до које смем; можда цео дан и цела ноћ?) трпи и одлаже пражњење, бешика може да прсне, а трпилац, тако дефектан, оде богу на истину.
Ако морам (а кажу да морам) да умрем, зар да умрем из тако баналног разлога, да ми као узрок смрти наведу прскање бешике? Е неће моћи! Лепо сам пишкила, па сад могу мирно да спавам (смрт ће свакако имати разлог мање да ме ноћас посети... ал' гадура је то, могла би да изнађе сијасет других).

Нема коментара:

Постави коментар