Сви који вечерас славе славе српску Нову годину. Само у нашој кухињи од зида до зида виси натпис: срећан рођендан!
И пуши се рођенданска лења пита. /Кад се осећам невољено, празно и бесмислено, лечим се мешењем, кувањем и писањем. Из тога произилази да се увек бавим неком од наведених активности./ Она је само досула уље на ватру: никад није испала гора, местимично декава. (А вазда сам се хвалила како ми лења пита увек испадне одлично.) Мајка каже да није требало да је сечем врућу: ниси могла да сачекаш? (Да сам могла, сачекала бих. Морам нечим да затрпавам боли.) А није баш ни била врела, цупкала сам неко време с ноге на ногу. Хоће ли сад цела да буде декава, питам (с надом да неће). Па него шта ће, нема мајка милости. Ма како; ја сам секла с једног краја, како је то могло да утиче на онај други? Е, видећеш, каже мајка. Вала, нећу је више ни јести. Скувала сам чорбу од броколија, карфиола и шаргарепе (прсте да полижеш). Па наћи ћу ја чиме да забавим ова алава уста (и бар донекле затрпам неутољиву празнину).
Не знам да ли због блата и кише, да ли због нечег више (добро, можда знам, ал' нећу да кажем)... потиштена сам. Једног сам младог (и надареног) писца наговарала да у своју (још незавршену) приповетку, мени за душу, убаци мало романтике. Можда би помогло и да неки филм погледам. Само не знам колико задовољства може донети чињеница да кроз плот гледаш место да сам кумујеш.
И сви ће се питати где је ту љубав, најављена у наслову. Нема је. Зато и јесте моћна, никуд се од (без) ње не може.
И пуши се рођенданска лења пита. /Кад се осећам невољено, празно и бесмислено, лечим се мешењем, кувањем и писањем. Из тога произилази да се увек бавим неком од наведених активности./ Она је само досула уље на ватру: никад није испала гора, местимично декава. (А вазда сам се хвалила како ми лења пита увек испадне одлично.) Мајка каже да није требало да је сечем врућу: ниси могла да сачекаш? (Да сам могла, сачекала бих. Морам нечим да затрпавам боли.) А није баш ни била врела, цупкала сам неко време с ноге на ногу. Хоће ли сад цела да буде декава, питам (с надом да неће). Па него шта ће, нема мајка милости. Ма како; ја сам секла с једног краја, како је то могло да утиче на онај други? Е, видећеш, каже мајка. Вала, нећу је више ни јести. Скувала сам чорбу од броколија, карфиола и шаргарепе (прсте да полижеш). Па наћи ћу ја чиме да забавим ова алава уста (и бар донекле затрпам неутољиву празнину).
Не знам да ли због блата и кише, да ли због нечег више (добро, можда знам, ал' нећу да кажем)... потиштена сам. Једног сам младог (и надареног) писца наговарала да у своју (још незавршену) приповетку, мени за душу, убаци мало романтике. Можда би помогло и да неки филм погледам. Само не знам колико задовољства може донети чињеница да кроз плот гледаш место да сам кумујеш.
И сви ће се питати где је ту љубав, најављена у наслову. Нема је. Зато и јесте моћна, никуд се од (без) ње не може.
Нема коментара:
Постави коментар