Пре неко вече, у ствари за Светог Јована, тетка се тек била вратила са славе. /А кад се са славе вратиш, знамо сви, обично се не вратиш празних руку (како и не одлазиш)./
И одмах је позвала моју мајку да се почасти рибом. Ја сам их касније, кад се нису надале (тек што беху обрисале масне прсте), прекинула у том тајновитом ужитку. Шта је, рекох, мислиле сте да нећу доћи (а знам ја да има и колача). /Уздале се у то да је глуво доба и да већ бејах у пиџами. Ко да ми је тешко да пиџаму свучем.../ Чудо се нисте закључале, да не бану незвани гости (воли народ мрсна јела, али кад нема кише...може и да се пости). Ма нијее, правдају се оне... Јок, није, а сва светла погашена (као, у ходнику сијалица прегорела... страхујући од мог "слабашног" апетита). Пробах тек неколико колачића (већ ми желудац беше пун и молио ме да престанем: читав сам дан тугу затрпавала; кад ја патим -- увек он плати). Џабе су жене страховале од мене.
Кад пођосмо кући, тетка нас до врата испрати, па потом (док нам ноге урањаху у плитак и промрзао снег) зачусмо како окреће кључ у брави. Закључај, рече моја мајка, не дај рибу ником! И онда се зацерека (нисам утврдила је ли намерно била двосмислена или нехотице духовита). Ја се штуро осмехнух (шта ћу, нисам издржала) и одмахнух главом: боже, боже, матора жена (мислим она, што прави алузије, а не ова што се закључава и иметак осигурава)...
/Рекла бих да неки посне славе воле само због рибље полисмије и несвакидашње прилике да се на рачун исте церекају. Срби (особито времешни... што се присећају како беху јешни) једва чекају да им поменуту посластицу послуже шурњаје и прије (па да (се) после надалеко хвале)./
И одмах је позвала моју мајку да се почасти рибом. Ја сам их касније, кад се нису надале (тек што беху обрисале масне прсте), прекинула у том тајновитом ужитку. Шта је, рекох, мислиле сте да нећу доћи (а знам ја да има и колача). /Уздале се у то да је глуво доба и да већ бејах у пиџами. Ко да ми је тешко да пиџаму свучем.../ Чудо се нисте закључале, да не бану незвани гости (воли народ мрсна јела, али кад нема кише...може и да се пости). Ма нијее, правдају се оне... Јок, није, а сва светла погашена (као, у ходнику сијалица прегорела... страхујући од мог "слабашног" апетита). Пробах тек неколико колачића (већ ми желудац беше пун и молио ме да престанем: читав сам дан тугу затрпавала; кад ја патим -- увек он плати). Џабе су жене страховале од мене.
Кад пођосмо кући, тетка нас до врата испрати, па потом (док нам ноге урањаху у плитак и промрзао снег) зачусмо како окреће кључ у брави. Закључај, рече моја мајка, не дај рибу ником! И онда се зацерека (нисам утврдила је ли намерно била двосмислена или нехотице духовита). Ја се штуро осмехнух (шта ћу, нисам издржала) и одмахнух главом: боже, боже, матора жена (мислим она, што прави алузије, а не ова што се закључава и иметак осигурава)...
/Рекла бих да неки посне славе воле само због рибље полисмије и несвакидашње прилике да се на рачун исте церекају. Срби (особито времешни... што се присећају како беху јешни) једва чекају да им поменуту посластицу послуже шурњаје и прије (па да (се) после надалеко хвале)./
А видиш, такав савет може какво неискусно чељаде у пропаст да отера. Услади се жени да не да, а буде касно кад схвати да јој више нико и не тражи.
Нема коментара:
Постави коментар