Јесен и бивше време

Опет сам ишла код сестре у једну варошицу надомак Косова. Слави Свету Петку, па је згодна прилика. (Идеш да једеш и да пијеш, питао ме, свакако љубоморно, зет. Јесте, зато баш идем. Па свакако се нећу подврћи аскетском подвизању.)
Нисам вам прошле године писала о томе. То мало месташце је као времеплов. Крочивши у њега, вратим се бар три деценије уназад (а није то мало на моје године, ето ме зачас у пубертету). Одавно негде нисам наишла на толико дрвореда, толико паса и мачака, свакојаких боја, раса и величина (иза сваког угла бар једно извири). Пођем у шетњу, и идем посред улице; за три дана боравка мог тамо, једва да је неки аутомобил туд наишао. Људи аута држе у гаражама (на све стране су те дрвене гаражице); до продавнице, на посао, у школе иду пешице. Деца дограбе комад хлеба, убаце нешто сухомеснато и истрче на улицу, да не дангубе, јер на игралишту их чекају другари.

Неколико пута уграбих прилику да пројурим сама кроз непознате улице и уживам у лепоти јесени. Волим да шетам сама, размишљам, сањам и осмехујем се због лепих кућа, због разиграних мачића, паса који ме нежно гледају... И све куће махом приземне, слатке, топле... Пред њима гомиле лепо наслаганих цепаница. Много сам кућа у бојама видела: наранџасте, зелене, жуте... Дрвене ограде, живе ограде, дрвеће... Под ногама мигољи се крупно жуто лишће, гдегде шушне... У једној улици пустој с десне стране спазих гуску и осмехнух се, затим козу како пасе пред зградом, због чега се осмехнух други пут, а потом слева бакицу, просто згрчену од зиме, и осмехнух се још једном, с нежношћу и жаљењем што ја више бака немам. У једном смеру само јој пожелех добар дан, али вративши се, ослових је: је ли зима, бако? Богами јесте, признаде она (мора бити да већ дуго нешто чека; аутобус ваљда), рекло би се срећна што има с ким да прозбори коју. Хоће ли скоро друга смена, упита и она мене. Не знам, ја нисам одавде.