Тетка, манастир и Бокачо (приде још којешта)

Пошто сам братичини дала рецепт за неку штрудлу с маком (која нам је сву фамилију опчинила), чим је испекла и осладила се, она ми посла поруку да је штрудла испала више него добро. Потом додаде: сад једем и мислим се нешто, ти и ја за удају мора нешто фул (младалачки жаргон) да нађемо, кад већ овако кувамо. /Да будем искрена, ја и не кувам нешто, зато што немам много прилике, мотива и времена, али волим то. Ако и не знам, научила бих... да има оног који би то кусао./ 
Отписах јој: ништа друго и не долази у обзир. /Ето, нова генерација стасала за лов на бидермајере, а ја још нисам из тог ловачког одреда иступила. Сад ћемо она и ја барабар... а старији имају предност, тако учтивост налаже. Шалим се: можда имам предиспозиције, али не и интересовање, за такав хоби./
Уосталом, то нам је само једна од врлина; не може свако себи да приушти такво благо (истина је да је боље да те хвале други, али ако се други нешто снебивају, немаш ти кад да чекаш).

Закључила сам иначе да нас две имамо сличан укус (небитне су две деценије међу нама): обема су симпатични и онај Асин ђувегија и Боран. А чини ми се да друге турске серије нисмо ни пратиле. /Ми осмотримо главног глумца, па ако он паше, ако је црнокос и наочит, неће шкодити да бацимо који поглед и пустимо машти на вољу./ Братичина на то предложи да одемо негде заједно "у живот" (ма какав сад црни живот, кад сам једном ногом у гробу... или можда руком -- код мене све наопако), па да нађемо неке младе бизнисмене. Не ложим се ја на бизнисмене, звуче одвећ досадно. Уосталом, волим само из прикрајка да приметим ако шта ваља. Тако целог живота: седим и осматрам... Ни лук јела ни лук мирисала (а заљутила се), док сат откуцава. И куд да јурим сад кад ме зеза кичма? Једино ако ћемо у Турску да се упутимо, да помрсимо конце Аси и Сили. /Ма и то кажем само комичног ефекта ради, из уметничких разлога; ја могу само некој плетиљи да помрсим вуницу -- толико бих воље и енергије нашла./
Она наведе какве особине човек из снова треба да има (ето докле нас штрудла с маком доведе): интелигентан, способан (да може с њом да се носи)... И широких леђа, без кифосколиозе, да може да потегну оне канте са силажом, надовезах се ја. Мој списак се с њеним не подудара у потпуности: паметан обавезно и духовит, па мудар, разуман, толерантан, занимљив... /Још ако постоји и хоће да буде мој, па таман./

А, кажем ти, нисам ти ја за "директе" и није ти то за мене, ја сам ти нека чудна живуљка. Нађи ти тог Демира или Борана, а ја ћу да подврискујем (лажем, било би ме срамота) на свадби и да лелечем због болесне кичме (преувеличавам, наравно). Бићеш ти у елементу: пилатес, трбушни плес, не одустаје она. /Ма мани се, касно је за то... Мислим, поноћ већ је прошлааа, вреееме да сее... којешта, а Мите ни од корова./

Пожали се и да је бацам у тешке мисли, због чега пише романе (у форми СМС-а), али се сложи да ће нам то бити тема у следећој шетњи (касно је да се сад о томе разглаба). Мада ћемо од тешких мисли посртати по орању (у које нас пут нанесе), насмејах се.
И откри ми да спонзоруше и радодајке све најбоље помажњавају (не бих се ја кладила да је то најбоље, кад знам да се сличан сличној радује). Ништа се не секирај, веруј да неко само тебе тражи. Кад наиђе прави (а овај мој канда је промашио пут, ко зна куда лута), он ће знати твоје предности. Доћи ће твојих пет минута (тако су и мене обмањивали)... Демир или Боран, који буде бржи.

Е, каква тетка -- таква братичина. Ма шалим се: кад би се младе рођаке у мојој породици на мене угледале, могли бисмо комотно на имању манастир да подигнемо. /Није то ни тако лоше; ако ми не верујете, питајте Бокача./