Прање судова и колачи с бикарбоном

Сети се шта си обећала, рекох мајци кад је пребрала сто. Сад идем у комшилук, рече она. А кад се вратим, не могу одмах, морам прво да оперем судове. Из њених уста то звучи као да ће докторску дисертацију писати, а и кад се судова лати, чини се да ће силна вода Дунавом протећи док посао оконча.
Зато, чим је за собом затворила врата, рекох тати: сад ћу да је зезнем и оперем судове (па ће колаче морати да меси одмах, без изговора и одуговлачења). Засуках рукаве и за тили час сви тањири и кашике бејаху, бар наизглед, чисти.
Ето, умем и ја неког да надмудрим. Добро, тањири можда нису начисто испошћени (лишени масноће  задобијене приликом ручка), али не види се то из авиона (и кад се осуше).
Сад чекам да видим мајчин израз лица кад спази празну судоперу (ни кашичица прљава не остаде). И да и она засуче рукаве, колаче с бикарбоном (које још називамо и прашњави или брашњави, нисам сигурна) да прави. /Ти колачи (нешто као уштипци или бућкавци, само не тако масни) праве се у нашој кући годинама. За време бомбардовања готово свакодневно месила их је моја сестра. Око тепсије с овим специјалитетом окупља се велик број фамилије, па нас за њих вежу и лепе успомене на породична дружења. Једемо их "без ичега", са шећером, у праху или зрну -- који се нађе, са џемом, а каткад и кремом./