Док смо данас у кухињи (а не у соби, покрај лаптопа, како иначе имамо обичај) таманиле коцкице пржених кромпирића, Маша ми откри своју "младалачку" заблуду.
Кад сам била мала, каже, ја сам мислила да си ти најмлађа (а да су њена мама и друга тетка старије). По чему, упитах. Па зато што си ишла у школу (не зна Маша да је у школу, чучећи и поштапајући се, ишао и црни Анђелко, онај из моје првачке читанке)... и зато што сам видела да се понашаш као дете. Како то, насмејах се, готово грохотом. /А знам ја, ниједна ме мајка не би за новорођенче пожелела. То ћудљиво, то се дури и рита, то машта, то се игра, то расејано, некад кењка... Далеко било и напрасно остарило!/ Па тако, стално идеш у природу (их, да је само то; ја сам изгубила календар, али нисам побркала годишња но животна доба). Моја мама никад не иде у природу (не рачунамо што живи међ шљивиком и ливадама), додаде, помало разочарано.
Е па, изгледа да ја никад нећу одрасти (мислим, волим природу и не желим да се одвајам од ње; то је можда једина љубав која ми је узвраћена из све снаге). Чак и кад бих постала мама, никад не бих постала одрасла. /Ако нисам жена за сва времена (шта год то значило), нека сам дете до сто пете (а после како буде)./
Е па, изгледа да ја никад нећу одрасти (мислим, волим природу и не желим да се одвајам од ње; то је можда једина љубав која ми је узвраћена из све снаге). Чак и кад бих постала мама, никад не бих постала одрасла. /Ако нисам жена за сва времена (шта год то значило), нека сам дете до сто пете (а после како буде)./
Нема коментара:
Постави коментар