Како сам стигла, Маша ме шчепа за руку и одвуче у своју собу. Хајде, каже, немам никакво друштво (а тетка је вишенаменска -- све што фали, она може, а и мора, да надомести).
Хајде да правимо Игњату рођенданску честитку, рече одмах потом. Хајде (шта ми проблем), сложих се, заисках маказе и седох за сто. Зеленом картонском прозору, који смо некад раније начинили, ми додадосмо једну жабицу, да кроз њега вири. За саксију с цвећем (а потом и за балоне у Игњатову част) требао нам је картон друге боје, но Маша га не имаде. Али имам колач папир, досети се, сва срећна. Колач папир? /Добро га у фиоци прикриј, да га не нањушим: у мојој близини сви колачи нестају док трепнеш. То што су неки папирни, ја не уважавам као оправдање./
Кад престадох да се смејем, објасних јој: не каже се колач него колаж. Колаж, зачуди се Маша, а ја целог живота (целих седам година, охохо) мислила да је колач. Знам, Машо, да звучи боље... и јестивије... али колаж колач није.
Нема коментара:
Постави коментар