Каже ми сестра малопре телефоном како Маша неће да окуси паштету и кечап. (А иста судбина следује и виршлама и паризерима). И објашњава мајци (ако некима вреди објашњавати): то се прави од костију, и ноктију, и папака... Хоћеш да ти донесем ајвар, пита мајка. Јеси ли то купила или правила, пита Маша. Ма баба је правила, уверава је (и не лаже) мајка. Добро, само питам, каже Маша (не допушта да јој се подвали).
Свима је, и да не питају, јасно откуд наједном тај бунт за трпезом (зашто Маша више неће да једе шта јој се положи). Прекјуче смо нас две на интернету гледале процес израде паштете. И још сам јој понешто прочитала (о томе како се за паштету самеље читаво прасе: и папци, и кости, и црева, све изнутрице...). /Ја не једем, само понекад, бранила се тад Маша. Мама ме пита: шта ћеш да једеш, хоћеш паштету? Ја кажем: неећу. Па, Машо, побуни се мама, мораш нешто да једеш. Добро, сложи се Маша (да скине маму с врата), дај једно (парче). Тако је то некад било док се Маша није информисала. Сад нема шансе да прогута то ђубре. Маргарин је зло, рекла сам јој и то. Ја не једем маргарин; некад сам јела, сад не, каже моја сестричина. Не једем ни мајонез, само кечап. Е, и то једи само понекад. Све индустријско треба умерено користити, ако се не може избећи./
Фуууј, рекла је Маша и лице јој се развукло у гримасу.
Фууј, тако ће мислити и убудуће. Браво за мене и просветљење мојих
сестрића!
Е, од сад ће у тој кући деца бар (кад сама бирају јеловник) да се хране здраво. А одрасли... како им право.
Нема коментара:
Постави коментар