Зашто ниси отишла у Београд, пита ме данас сестра. Зато што нисам могла да спавам. Мислиш, зато што ниси могла да устанеш, насмеја се она. Не, мислим зато што нисам могла да заспим (мислим баш оно што и кажем), обрецнух се. /Онда не могу ни да устанем. Мислим, могу, али да цео дан будем као шлогирана./
НИСИ ти уморна, зналачки рече она (тоном који више треба да искаже како она јесте). ТИ знаш да ли сам уморна или нисам! /Неки људи верују да се умара искључиво од копања, башта или ровова, и од гајења буљука деце, што је случај моје сестре./ Што не крнеш једног бенџу, топло ме посаветова (као, кад се прехладим, да ставим фервекс у чај, што такође не пристајем)... од пет милиграма ? /Ко је то? Где да га крнем: лактом у ребра, у бубреге...?/ Па да спаавааш... Ја (недоказна жено) не патим од несанице једног дана (сад, па ко зна кад); патим из дана у дан (све чешће и све мучније), опет се обрецнух. Па сваки дан узми бенџу (ко да је суво воће), исцери се она (туђој муци, ко да је проблем).
Значи, да се дрогирам?! Е нећу (ни за безазленијим лековима деценијама не посежем)! Немогуће да је то једини лек. Зар нема ничег здравијег, угоднијег (рука која грли, усне које љубе, прсти који косу мрсе... и тако...)? Одмах хемикалије! То спава ко заклано (надомак две мушке руке); сит се гладног не сећа (и не појми туђе муке).
Нема коментара:
Постави коментар