Стомачна тетоважа

Кад Маша нешто науми, тешко ју је од тога одвратити. Пре неки дан, кад у близини не беше других жртава, пало јој на памет да ми уради тетоважу (има она неки комплет... и боје, и четкице, и шаблоне... а има и силну потребу за уметничким испољавањем). Јаоо, добро, прилегох на кревет (јер више нисам могла с њом да се борим), ајде, тетовирај (само ћути, не дречи, не скичи, не кењкај...).
Где хоћеш, пита. Ту и ту (десна страна, под стомаком, тик до кука; мој избор је мало зачуди). Шта хоћеш, упита, подневши ми под нос кутију, сва срећна што је неког приволела на тетовирање. Хоћу смајлија (све друго ми је било прилично безвезе, а њега волим и има у мом животу посебан, симболичан, значај). А штооо, побуни се она (с надом да ћу се предомислити), што не нешто друго (е, што мрзим кад ми неко понуди да бирам, па онда хоће да ми наметне своју вољу)... ово није нико одабрао, ово није нико... Па кад није нико, морам ја? Добро, онда овај сладолед (само да ућути). Које ћеш боје, пита мој тату мајстор. Розе и зелену, па распореди како ти воља.
Маша ослика (ма ништа не боли, то све неке нежне четкице), розе кутијицу и у њој зелени сладолед (канда беше од кивија; ммм, то уопште не изледа лоше), па још, као посебан прилог, ували у њ плави и розе циркон (јао, прохте ли се неком да грицне, може зубе да поломи).
Хвала богу, избегох и лице и руке, а истетовирах тик испод малог стомака. (И сад ће бити незгодно ако неко то спази, а приједе му се сладолед.) 
Јуче одведох Машу на туширање и кад јој подигох мајицу, са стомака (само не тако ниско) осмехну се смајли. Од кога си то видела, питам (а знам), осмехнувши се и ја (готово поносно). Од тебе, каже она (пљунута тетка; стомачна тетоважа као вирус).
То исто рече вечерас и оцу, којем се похвали смајлићем. Он само одмахну главом негодујући (нашла си на кога да се угледаш).
Јао, кад бих се ложила на тетоваже и да нисам против таквог злостављања тела, праћења моде и једнообразности, ала бих била неваљала.

Заједничко туширање (пуста жеља)

Хајде, Машо, да перемо зубе зајeдно (станемо обе крај лавабоа: ја узмем своју зелену четкицу, она узме своју, не знам какву; ја трљам, она трља; ја зинем, она зине; ја пљунем, она пљуне...). Хајде, радо прихвати моја сестричина (и није нам први пут, ево и синоћ смо то радиле истовремено).
А после да се заједно туширамо, надовеза се, гледајући ме тобоже озбиљно као да је управо изрекла неку пословну понуду. Ја се туширам, ти се купаш, а ја жмурим, додаде, знајући да сам тврд орах и да нећу насести тако лако (ако мало слаже, можда се упецам и свучем до голе коже).
Аха, жмуриш! Не знам да ли стварно мисли да сам толико наивна (па не да би зинула у мене, но би шест села унаоколо добило детаљан извештај). Нека, Машо, нека: туширај се прва, а ја свој ред чекам.

Камо среће

Игњат (у колицима) и ја данас смо, у више наврата, прешли село уздуж и попреко. Први пут, сасвим неочекивано, набасах на једну познаницу. Тачније, она се затекла пред кућом своје пријатељице, а мој сестрић и ја бејасмо у пролазу.
Супер изгледаш /сва срећа што ме не срете који дан пре, кад бејах исцрпљена од болести... масне и умршене косе, с огромном бубуљицом у носу, од које ми се нос чинио као црвена бабура  (крај огледала сам трчала ко на маратону, страхујући да случајно не спазим свој одраз)... слаба, и мрзовољна јер не волим кад сам слаба... решена да положим оружје пред животом... јер ми АМА БАШ ништа не иде од руке...), довикну ми. И још: године ти ништа не могу (данас је то можда стварно истина, смешим се и опет себе волим, надам се... данас се осећам бољее, опет ми суунце сјаа, није овако биилоо задњих сто година...)! 

Ја захвалих, а године се подло исцерише (тихо, да само ја могу чути): хе-хее, то ћемо још да видимо (ко се последњи смеје... за стомак се хвата)! Е камо среће (да ме време таћи неће)!

Самовољан унук и брадата баба

Марко је наумио да се шиша. А штета (баш је фино чупав; мада је леп како год окренеш... маказе). И баба тако мисли, па га кори: што се шишаш? И као да једно овакво питање и један Марков "преступ" није доста, додаде: и што си опет пустио ту јарећу браду?
Обријаћу се, бабаа (што си досадна), каже Марко, ја се бријем како ја хоћу, а ти се бриј како ти хоћеш! 

Унук има право на свој избор; ако то неће да схвати - баба напрасно обрадати! 

Уснули мераклија

Као што сам и претпоставила, сркнуо је тек малчице млека из флашице, па дограбио лажару и препустио се успаванци (обично се испрва мало опире), којом сам му неумољиво очне капке вукла надоле. Нема хоћу-нећу: кад ја, "умилним" гласом, запевам, има да се спава (то је једини начин да престанем, a и то не сместа, тек кад поверујем да је "жртва" обезнањена).
Јеедног зеленог даанаа ооног зеленог летаа када је беела раадаа одлуучилаа да цвета...
Певам, гледам га у свом крилу, очи му склопљене. Само тихо јечање, од музичког ужитка ваљда, опомиње да сан још није учвршћен. Ах, како је слатко чедо кад ти у загрљају снева. Певам (једнако монотоно), не престајем, док по његовом равномерном, мирном дисању не увидим да је мисија успешно окончана. Још који секунд и спуштам га на кревет. Јеедноог зеленоог даанаа... Нико није очекивао да Игњат, већ уснуо у мом наручју, падне у севдах и подигне руке увис, те њима пљесне (у знак подршке ваљда, то као да ми залепи сто евра на чело). А баш то се догодило (у сну, на срећу).
Осмехнух се. Е мој Игњате, мераклијо! /Нека је моторна тестера баш сад нашла да глође неко дрво, пссст!/

Малог вежи да не бежи

Кад год наумим да Игњата провозам у колицима, мајка, готово панично, довикује: вежи га! Аман, жено, окани се. Хоће да искаче (мали је рођени каскадер, уме да се измигољи и искобеља из најчвршћих уза), пази, једнако ме упозорава.
Ма не буди досадна, кад га ја возим, богами, не мрда: само гледа цвеће и дрвеће (евентуално глође пречагицу на коју се ослања).
У мом дворишту ни куче (истина, то увек били питоми псићи, мирољубиви) никад није везивано... (дете додуше јесте, покоје, покаткад - хоће да кидишу). Али неке би одрасле сроднике требало држати на кратком ланцу (то, бре, не да режи него лаје и не престаје).

Мала цУна

Јесенас је Матија кренуо у вртић. Зимус, отприлике почетком године, теча му је измамио информације о првој симпатији. Зове се Мица та мала (која му више и није толико симпатична - свако чудо за три дана... или док се не појави ново, у виду једне Мие, мало цмиздраве, ако сам ја добро разумела... канда те плачљивице у животу лакше придобијају мушку пажњу и наклоност, хм...). И "цуна" је ("цуна" коса, "цуне" очи, "цуно" лице, "цуне" руке... "цуно" све), каже Матија. Како црна, је ли црна ко Миа (која је смеђокоса) или бела као мама (која је фарбана плавуша), провоцира га теча. Цуна-цуна (то је ваљда неки вид суперлатива, црна да црња не може бити), озбиљно одговара Матија (а сви се преврћу - док други једном, теча и два пута - од смеха).
Теча је већ раније дознао (али се, забаве ради, прави луд... или се не прави, ко ће знати) да је мала тамнопута лепотица ромске националности. Матија то нити зна нити га занима (с четири године, љуби га тетка, не зна човек за расизам и за предрасуде; такав ће ми, надам се, и одрасти).

Недавно је Матија на телевизији чуо песму "Циганка сам мала". И допала му се, па је неки дан потом наручио да му мама пусти (што ми сестрићи имају истанчан музички укус, заједно ћемо бекријати по Скадарлији једном, док још будем могла да прекорачим праг). Немој да те чује теча, дирну га отац.
Теча ће свакако мислити да тај изненадни музички занос и изабрана песма нису случајни.

Ништа које се слаже уз намештај

Миа се вечерас вратила с рекреативне. Малопре смо разговарале телефоном. Купила брату пиштољ (е, то ти није требало, нећемо да подстичемо у њему насиље) и дрвени мач (добро, мач може да користи за спортске активности... а може и пиштољ да служи за стрељаштво, нека гађа конзерве).
Знаш шта сам вама купила, пита. Шта, питам и ја, тек онако (знам да јој је мама рекла да не троши новац на глупе сувенире за читаву фамилију, већ да купи поклон само брату и себи шта пожели). Ништа, одговори она, а то зазвуча тако пуно и обло, ма просто сочно, ко корпа пуна воћа. Јао, обрадовах се, то баш нисмо имали, које боје? НИШТА, нагласи она, збуњена. Па нисмо то имали, рекох и ја поново. Супер, слагаће нам се уз намештај, наставих да говорим усхићено.
Миа се коначно осмехну (њеним кратким кикотом обдарено, поскочи моје срце).

Раскречене ноге (туђе) на ште срца

Те ми слике и нису баш требале у рано јутро и на ште срца (још сам прехлађена, па и осетљивија). Али стрина дошла (мајке у кући нема, ја не пијем кафу... а најчешће је и не кувам), пита је ли сестра отишла (то је већ данима главно питање у крају). А није, сестра већ данима "обилази" око породилишта као киша око Крагујевца.
Није отишла, али је послужила да се стрина (леле мени) присети својих порођаја (од тих прича, које су женама нарочита посластица, увек се стресам, али говорнице, у заносу, нити виде нити маре - у несвест да паднем, не би трепнуле, а камоли предах начиниле и у помоћ прискочиле).
Није се тад знало колике су деци, још док су овијена плацентом, бутне кости. А методе зацељивања ране биле су врло чудне, напорне и понижавајуће, ако мене неко пита (а и ако ме не пита, хоћу да кажем). Лекар рану испере неком жутом течношћу, па попрска неки (претпостављам бели, мада бих ја свакако захтевала зелени) прах и нареди ти да два сата крај прозора лежиш раскречена (укочиш се, каже стрина), не би ли се рана на сунцу пре засушила. Сва срећа да соба беше на четвртом спрату, примети стрина (а колико би радости за воајере било у приземљу, не праве они питање због које копчице).

Шта све човек у животу доживи (поднесе), закључи стрина. А тек жена (помислих ја)!

А кад ће тетка?

Како се кључни дан примиче (месецима беба беше на путу, а сад је већ данима на прагу... само нико тачно не зна у ком моменту ће ухватити за браву), ја све теже склапам очи и све више стрепим.
Прегрмећемо порођај (није нам први, а ваљало би, макар да неким здравственим радницима стане срце на место, да није ни последњи), све ће протећи како треба, знамо и да преповијамо (како-тако, мајка ће увек наћи длаку у јајету... и сувишан или погрешан набор на пелени... као да је она прошла неки курс, па то ради беспрекорно) и да певамо, чак и да љушнемо (кад мајка не види, а ситуација захтева брзу и ефикасну реакцију - да не свисне дете од плача или тетка од муке)...
Ја само од једног страхујем: како оној патронажној сестри опет у очи да погледам? Како да не искочим кроз прозор (с мазохистичким поривом; а силна би ми вајда и била, у приземљу, ни колено не бих окрзнула) кад ме буде ословила, подсећајући ме на моју репродуктивну функцију (као да од мене опстанак човечанства зависи... а не би се много овајдило оним што никне из моје јајне ћелије - то би само сневало и волело... небо, птице, дрвеће, цвеће... и неког... што животу даје смисао...): а кад ће тетка (посла да се лати, да јој какво бепче у материцу може стати)?

Петао, мачак, лисица и Игњат

Он је болестан, има температуру и нема много воље и снаге да се игра. Све је то због зуба. /С њима човек целог живота, каже моја сестра, има муке: боле док ничу, боле кад се кваре, у старости испадају.../
Ја га стисла у наручје, благо њишем, односно цупкам, на крилу и, за промену, место да певам, причам причу о петлу и мачку (то је постала омиљена породична прича). Причам је врло сугестивно, он тешко дише, али ме нетремице гледа и повремено се (кад повисим тон или га некако "препаднем", малчице, тек колико да га орасположим) смејуљи. Кад лија зграби петла за врат, а ја њега за раме (да му врат не повредим) и кажем "цап-царап, па бежи у шуму", он се кратко, али гласно насмеје (усне попусте стисак око лажаре).
Тако је, мање-више, реаговао  сваки пут. Јер мачак у причи два пута одлази у лов, а петао, будући непромишљен, једнако толико завршава у чељустима лисице, само што други пут ту и остаје (тачније, спушта се ниже, кроз једњак, само што је читалац поштеђен тих потресних сцена). Први пут га мачак избави, други пут не чује његово запомагање. 
За наше потребе (да се Иги разоноди), петао је и други пут остао жив: мачак је још једном сустигао лисицу и изгребао је по лицу /при чему бих ја до Игњатовог лица приносила претећи згрчене прсте једне руке (оне која беше слободна, друга му беше под вратом) и претећи фркнула, онако као мачак... од чега би се мој сестрић једва приметно трзнуо и развукао усне/, само да бих ја Игњата опет стисла за раме... и измамила му осмех (да начас заборави на бол).
Ко никад није у свом наручју држао једноипогодишње дете, не зна каквим миљем срце бива испуњено од погледа на очи које се (сад, истина, болно) цакле и уснице које се смеше.

Једно мало праасее

Он још не зна да говори (не рачунамо фонд од три-четири речи, које каткад користи: мама, баба, дај...). Он још нема потребу да говори. /Мада одређене ситуације намећу супротан закључак: рецимо, деси се да га ја храним, па он наједном почне храну да одбија, да се увија, гунђа, кмези... а мени треба поприлично времена да се сетим да је жедан. Видиш, дечко, није флашица увек у видокругу, па да пружиш руку или кажеш: а! Живот би ти био много лакши (бар не би био угрожен) да викнеш: дај, да урликнеш, ко сред пустиње онај у реклами за минакву: водеее.../
Игњат готово као оно Црногорче из вица, што до пет година (куку, леле и далеко било) није реч изустило, а кад је коначно заискало со и упитали га зашто дотад није зборило, изјави: нијесам имао примедби.
Елем, наш "Црногорац" још одбија да говори, али канда ће научити да броји. Прексиноћ је рекао четири, а ноћас од поноћи наизменично збрајао (да ли овчице препоручене против несанице?): д'аа,т'ии, д'аа, т'ии (ко покварена плоча, која је и оцу и мајци сан прекинула)... и ни макац даље (канда те овце бејаху подебеле, отуд и трапаве, никако да прескоче ограду, па дошло до застоја).
За све су "криви" прасићи. Готово свако вече пред њим плеше: десeт малих, девет малих, осам малих прасића... седам малих, шест малих, пет малих прасића... четири мала, три мала, два мала прасета, док, напослетку, не остане, разиграно, само - једно малоо праасее... И онда крене бројање прасића који (шта би свиње друго) скачу у бару: једааан, дваа, трии, четирии...
Игњат гледа, слуша... и почиње да броји ко бела лала (надам се да прасиће не гледа ко бравиће).

Врло је незгодно кад је тетка прехлађена, а мора да пева успаванку. У свеету постоји једно цаарствоо... (дуубоки удах) у њеемуу царује другаарствоо... (једва дођох до даха)...

Моје богато искуство у улози тетке потврђује да су ова песма и Једног зеленог дана најделотворније ако каните да успавате дете пре но што нови дан сване. Ма док пљеснеш дланом о длан - већ хрче. Сви моји сестрићи предавали су се пред овим двема "успаванкама" (готово сместа престајала је сва скика и дрека), ваљда је ритам понајвише омамљујући, односно умирујући, тј. успављујући.
Но, овако оболела мало сам се помучила док сам јуче Игњату очи песмом затворила.

Нема лека апотека

Зна ли ко неки проверен лек за експресно оздрављење (од прехладе, грипа, неког чуда... кад се кашље, слинави и у шлајму дави;)), а да се не набавља у апотеци?
Никакве пилуле и прашкови, фервекси и колдрекси, пентраксили и палитрекси... преко мојих усана не прелазе већ годинама. Лежим, ћутим (сем кад громогласно кашљем) и чекам да прође...
Но, то зна да потраје, а одређене породичне околности изискују да будем здрава и права, издржљива, кадра стићи (малог бегунца) и утећи (забаве ради) и на сваком месту поскочити (с гомилом дечурлије на грбачи).
 Помагајте! Лимун, ђумбир, лукац, кромпир...?! ;)

Jedva da sam otvorila ove oči (a bolje da nisam, da gledam ovaj crveni baburasti nos), pa "listam" članke po internetu, čitam i komentarišem.  
LEBDI IZNAD ŠINA Novi rekord u brzini japanskog voza - 603 kilometra na čas! U, bokte (valjda se tako piše skraćeno od bog te mazo)!
ODOLEVAJU ISTREBLJENJU Populacija pandi se povećala za 15 odsto! U, bravo!
Raste brzina i raste natalitet (ja ni kao voz, a ni kao panda - sve mic po mic i prazne materice...), lakše će se ići u budućnost... Mada, iskrena da budem, meni se baš i ne žuri (iza prvog ugla starost čeka da prigrli svakoga čoveka... čak i žene s botoksom i silikonima).

Задремала сам с књигом (уз књигу, због књиге, над књигом...), има да спавам као беба, каже малопре моја пријатељица. /Па то је кудикамо лепше и здравије но да овако, као ја, куња пред монитором./
Ето, између многих осталих, још једне (а не мање битне) последице читања. Не блејите (као овца) у екране; читајте (књиге) и спавајте као ја'ње! ;)

Осећам се као Хасан-ага: ја болујем од љутијех рана (мало кашљем, мало слине бришем)... само ме нико не об'лази...  /А баш бих волела да ме неки обилазе... у широком луку./ ;)

Точкови аутобуса иду укруг

Једна од Игњатових, па и породичних, омиљених песама је "Точкови аутобуса". Точкови аутобуса иду укрууг, укруг, укруг, укруг, укруг (крооз цеоо граад)... толико често да се свима нама завртело у глави. Мени, додуше, најтеже пада кад Игњата држим у наручју и певам из петних жила, да му лакше сан намамим, а "аутобус врата отвара и затвара, отвара и затвара, отвара и затвара... (језик да сломим, у несвест да паднем).
Пре неки дан, кад га је тата провезао кроз Београд, Игњат је из аута спазио оогроомни, прави правцати аутобус (или то беше тролејбус, ко би га знао, из седишта за бебе види се само горњи део), и силно се обрадовао, те почео да мота ручицама укруг, баш као и дечица у поменутом споту. Точкови аутобуса иду укруг, укруг, укруг... Тако јуче, тако данас, тако сутра...
И вечерас му пустих, он малчице погледа, па оде у кухињу (обично који пут климне главом у ритму мелодије, али сад не хтеде, само кмекну да нас се отресе и ми га пустисмо на миру; да ли што беше поспан, био је и нервозан), а Маша и ја остадосмо да лежимо у соби. Након неког времена, потпуно несвесно, почех да певам: точкови аутобуса иду укруг, укруг, укруг... Шта певаш то, зачуди се Маша и зацерека (кад беба није присутна, нема оправдања за падање у тај аутобуски севдах, мисли она). Схвативши да то певам за своју душу, насмејах се и сама.
Знаш, Машо, да ја то каткад изненада и на улици запевам (шта ћу, сама идем, а листа дрвеће, и све цвета - ко певати неће?)? Маша умало не црче од смеха, замишљајући како прелазим улицу, кад семафор озелени, а у сусрет ми долазе људи (и не верују својим очима и ушима). Ја певам о точковима аутобуса, а они се осврћу у неверици и чудом се чуде: боже ме сачувај (тако Маша каже; нигде бебе на видику, а тетка у заносу)!
Точкови аутобуса иду укруг, укруг, укруг... а тетка преко пешачког, па у Лазу, приметили би злобници (за чије мишљење ја и не марим, важно да је мени лепо).

Само слатко смрт одлаже

Већ сатима јој говорим: Машо, није ми добро, умрећу, пусти ме на миру... /Знаш зашто ми није добро, питам. Знам, зато што си ишла гола (с наводницима, таман посла да се нисам ни њима огрнула), ко из топа ће она. Како знаш, стварно сам се изненадила. А јесте, прекјуче, кад беше готово тридесет степени, врућина је било и мени, па цео дан проведох у туници дугих рукава, дебелој ко цедило. Исте ноћи осетила сам последице своје несмотрености./
А она неће да ме пусти, она хоће да се игра. Пристала сам (па се покајала) да легнем (јер не моогуу да седим, не моогу) потрбушке (да се прострем ко пола коња, и то оног "разбашкареног", из народне приче, или то беше магарац?), а она да ми прави фризуру (дакле, она ме чупа, а ја сваки час подврискујем... од силне радости што остајем без власи), сређује собу (гура све на шта наиђе по рубу собе, до ормара)... Нацртала ми је и цртеж, на којем сам ја насмејана (тренутно уопште немам такав израз лица, напротив: убледела сам ко крпа и сикћем ко змија), али ме излечила није.
Случајно ме је по лицу окрзнула љубичастим маркером, признаде. Колико "мало" видех малопре кад минух крај огледала: неупућени би помислили да сам Индијанац који се спрема у рат (ал' где ћу овако кљакава, зачас би ми скинули скалп... и по овом кијамету није ми до ратовања)... и обазриво загледали где кријем томахавк.
Урадила је Маша и нешто добро (пре но што ме је коначно оставила да у кревету, по обичају, "чекам да ме прође" - не гутам ја никакве пилуле): мајци је телефоном јавила да ми донесе нешто слатко, јер "хоћу" да умрем (ако нешто слатко не окусим; ја тако минимум шест пута на дан).

Кад решим да средим собу (јер више у њој не могу да се снађем), најпре морам кревет да нађем (испод трака за косу, слушалица којима су моје сестричине одавно одломиле минкофон, испод јоргана, шала, новчаника, накита, лаптопа...).
Додатни проблем представља чињеница да је Маша, за време мог јутрошњег одсуства, повишени степен џумбуса појачала до максимума, готово (јер УВЕК може више, верујте ми на реч).  ;)

Мој зет мрзи све мачке јер га је једна ујела док је био мали. /То је бесмислено једнако као кад Србин мрзи све Хрвате јер му је један убио ближњег, и кад Хрват мрзи све Србе из истог разлога./

Грози се пса јер је лануо на његову ћерку, која је посрнула и на пса дроснула. А то је сасвим природна реакција пса: не зна он да ли се дете саплело или га намерно повредило.

Људи се сваког кучета плаше, као да самим тим што има оштре зубе, мора бити агресивно. Много је више агресивних људи, ја од њих стрепим. /Много ме је више пута ујео човек и те ми ране никад нису сасвим зарасле./ Пса погледам у очи и видим како је мирољубив, поверљив, спреман да воли и да обожава, не очекујући ништа заузврат, сем мало љубави.

Нимало нису креативни

Већ данима Фејсбуком круже сваковрсна и разнобојна јаја. Само ја, сиротица, немам чиме да се подичим. На прсте се могу набројати она која су пристојно испала. Иначе, ружна су толико да ја сама не могу очима да их видим. Прво, боје које смо имали јако су неквалитетне (већ годинама то не испадне како треба и ја се нервирам, иако је мајка задужена за бојење). Друго, дали смо деци да се јајима поиграју и украсе их како желе (да будем исрена, ја се јајима ретко кад посвећујем, не стижем на све стране - и да месим, и да кројим...). За то време им нисам стајала над главом нити сам им давала нарочите сугестије (сем да се мало потруде, јер ми се чинило да им је намера да посао отаљају).
Кад је сестра увече упитала ко је онако обојио (ојадио) поједина јаја, рекох: деца. Дали сте деци (препустили у њихове непоуздане руке)? Па мислила сам да не спутавам њихову креативност, рекох. /Увек ја мислим да знам боље, да умем лепше... Рекох, ајд једном да им не паметујем, нек ставе неку туфну, неку пругу, не може то да буде лоше.)/
Нимало нису креативни, одмахну руком сестра, разочарана (и тиме што сам деци такав важан посао препустила). Ето, онда да ме убудуће не гризе савест што све хоћу ја сама да обавим (ја можда ипак знам најбоље; деца су имала своју прилику - прокоцкала су је).

Кока која вришти

Прозор је готово читавог дана (у више наврата) био отворен не само да бисмо у собу пустили пролећни дан, већ и да бисмо ублажили ватру коју сам ја (несрећница, у вечитом страху од хладноће) минуле ноћи распалила у ТА пећи (не мислећи на најављених двадесетак степени у дану што је следио).
Матија се данас кроз тај прозор нагну, загледа се мало, ослушну, па увуче главу назад и упита ме: а сто кока (у питању је петао, зна се ко у кокошјем свету више галами, али не стигох сестрићу да објасним полну разлику у живинарнику) казе кукурикуу кад смо ми устали (још одавно, има неколико сати)? /Што? Паа, можда зато што не зна да грокће и лаје./ Ма сигурно се петао успавао, рекох му (канда је до касно гледао у ноћ; можда је и сат погрешно навио).
Након тога Матија још једном протури главицу кроз прозор, па потом изјави: да зат'орим прозор, да не вришти ова кока (е тиме јој, веруј, нећеш запушити уста, али је више нећеш чути, а то ти и јесте циљ). 

Било је врло паметно од мене што сам одврнула ТА пећ на тројку ноћ уочи дана у којем ће "жива у термометру достићи" двадесет и неки подељак. На тај мудар потез покушавам да заборавим уз помоћ отвореног прозора.

Сви те гледају!

Тих дана (пред породичну прославу) ја нисам знала где ми је глава. Успела сам да сашијем (не ја лично) љубичасту тунику и неке сукња-панталоне на мој начин (до колена сукња, надоле ногавице - баш су жене имале чиме да се забављају, у шта да гледају док ја играм коло). Но, нисам имала ни живаца ни времена да тражим ципеле по радњама. Нашла сам у ормару неке сестрине сандале, с минималним отвором на прстима и минималним штиклицама (због којих не бих изгубила равнотежу, обувала сам их већ два-три пута). Неколико дана пре Игњатовог рођендана ја сам утврдила да ће ми се то све лепо уклопити и чак кутију са сандалама ставила на видно место. Но, требало је кутију и да отворим, пошто сам у одсудном тренутку тотално заборавила на њих и обула неке црне балетанке. ЦРНЕ, еееј! Није ми било лако да уденем ноге (опирале су се) у њих, али модел ми се допада (купила сам их још у давна времена, пре десетак година богами), преживећу (а светлост је сигурно пригушена, држаћу ноге под столом, неће се толико ни примећивати).
Ни мени самој није било лако да их трпим на ногама (ја не носим ништа црно најмање деценију). Али кад Маша то спази, погледа ме пренеражено и прекороно: обула си ЦРНЕ ципеле! Па, Машо (почех да се вадим), морала сам... нисам имала шта друго... Сви те гледају, обула си црне ципеле, настави она одсечно да ме кори (не узимајући у обзир разлоге којима сам правдала тај модни прекршај) и гледа као да сам починила неопростив грех (и навукла грдну срамоту породици, која се тога неће ослободити ни у неколико наредних генерација).
А кад сам се мало потом сликала с њеним братом, приђе и она, али фотографу  руком оштро повуче границу (до мојих чланака) и наложи му да ми никако не слика ципеле. Што се на слици не види - није се ни догодило!

Машин први наступ

Маша је синоћ први пут наступила пред (бројном) публиком. (А није имала трему, каже; Миа, која је седела на трибинама, јесте./ Исплела две кике, везала црвене машнице, нашминкала се (па за дан порасла две године) и храбро изашла на сцену. (О томе како је била лепа, да не пишем.)
Но, како је Машин (почетни) ансамбл наступао тек шести по реду, Матија то није ишчекао - заспао после друге кореографије. И кад пођосмо кући, упитасмо: Матија, јеси ли видео Машу кад је играла? Он, и сам убеђен у истинитост свог одговора, климну главом (а ми прснусмо у смех). Питасмо га касније и како је Маша играла (да се још мало насмејемо, здраво је). А он се широко осмехну и, не трепнувши, рече: супер (мислим, како би другачије, то се подразумева; не мораш да видиш да би знао)!
А кад се пробудио у мајчином наручју, негде око тринаесте тачке, само је, чупав и мрзовољан, приметио: све исти човеки играју (све те ношње сличне, брате, поготово кад ти очи снене)! Па и све те девојчице личе једна на другу: румених образа и усана, с плетеним кикама... све као Маша, Маша као било која (ко да види из даљине).

Не знам  с колико коњских снага располаже аутобус, али за воланом му је често кочијаш (ако не и коњ сам). 
Ни да насред пута (а далеко од пумпе) остане без горива не би возачу било тако незгодно као да, којим случајем (пу-пу, далеко било), остане без "оне ствари" - па то му је важније од мењача (и основно средство комуникације). Како би се иначе обрачунао с ма ким ко му стане на жуљ (или улети нагло у слободну траку)?
Ако ли неки други возач непрописно скрене, овај "наш" дрекне: мајмуне, попу..ш ми ку...! Исти угођај може да понуди и госпођи на наплатној рампи, само зато што је спора и иде му на нерве. Или је можда дебела, ружна, штркљаста, ко зна... а он устао на леву ногу (којом гази квачило). Чудно, мушкарци често нуде орални секс управо онима који им уопште нису привлачни.

Неко ми је једном рекао да никад пре није видео одраслу особу с осмехом детета. (А ја баш и нисам одрасла, само псст.)
Сваки је добитак по цену неког губитка.

Пробудих се (кад ми време није, сат раније - опет ме спопала несаница) прибијена уза зид. Саму себе дотерала до дувара!

Пери руке (чувај се од бруке)

Једном ми је, у поверењу, речено да читава једна фирма (десетине жена и мушкараца, част ретким изузецима) не пере руке после употребе ве-цеа. После дискретног, нехотичног, истраживања (затекнем се у право време на правом месту, па што ми тешко да обратим пажњу), морам да закључим да се људи с нижом стручном спремом понашају једнако као и високообразовани (што не треба да им ласка).
Својим очима редовно гледам, а још не могу да поверујем, како девојке и момци (наочити, можда се свакодневно рукујете с њима) излазе из ве-цеа и пролазе (дигнуте главе, нимало се не снебивајући, несвесни да сведочим њиховој срамоти) покрај чесме ко крај турског гробља (како ли се осећају дипломе кад их такве руке дочепају?). /Зашто да сее рууке перуу, зашто да се тррљају, када чак и враапци знајуу да се опет пррљају.../
Дешавало се да за неким баш бацим поглед низ ходник, да видим неће ли извадити какву влажну марамицу. Јок, веровали или не.
И онда мислим: не би требало да ме чуди што сам у тоалету једне школе прочитала упутство (цела страница, и у слици и у речи) о томе КАКО треба прати руке. /Искрена да буде, мени је требало пет минута да ишчитам. И кад би сви руке прали баш тако, богме, трајало би летњи дан до подне./ Па требало би на све стране качити најпре само натпис: ПРАТИ РУКЕ после употребе ве-цеа! Тек потом, допре ли то ком до мозга и пређе ли му у навику, може се прећи на виши ниво: КАКО.
/Ја имам једно врло делотворно средство за случај да ми се сестрићи олење, па их мрзи, па хоће да изврдају... Само запевам, из свег гласа: онога ко не знаа што се руке перуу сваког дана грознее бактерије ждеруу! И пре но што завршим строфу, они су јурнули натраг у купатило и одврнули славину./
Нема увек у тим установама ни сапуна, али нема ни тога (укаљан образ не рачунам) што вода није опрала: слободно турите шаке под млаз!

Није то најважније на свету, наравно. Али кад год на Фејсбуку у нечијем статусу, ма како занимљивом, запазим озбиљнију правописну грешку, у најбољем случају тешко ми је да лајкујем (не пристаје на то моја десница). Поготово ако је "писац" неки надобудан, превише самоуверен, убеђен у своју велику вредност, опчињен властитим пословним успехом или се редовно буса у груди због својих новчаних успеха.
Једне вечери прошлог лета једна моја сестра пожеле да јој ја разрешим неку језичку недоумицу. Хоћу, ако знам, рекох, насмејавши се. Ако не знам потражићу одговор тамо где знам да ћу га наћи. Том приликом обе сестре с којима сам шетала упутих на неке језичке групе на Фејсбуку, које очас посла решавају сличне проблеме. А где ћу, да ми се сви смеју, рече једна од њих. Не, никако, ниједно питање није смешно и нико не зна све.
Није срамота ако ко не зна, већ ако не зна, а научити се не да. И најчешће се (да не кажем искључиво) другима смеју они који најмање знају.

Матија и непослушна лутка

Матија једном причао с лутком, причао (прислушкујем дискретно ја), па је (како ју није могао уразумити) бацио низа степенице (е кад би човек тако са сваким ко се не да ни повести ни потерати).
Па што си то урадио, питам (то је покушај убиства, човече). А он, озбиљно љут, изложи аргумент: ја јој кажем, немој (да се) к(л)ацкаш на столици, она ништа!
ПукО му филм... и то лутку живота да кошта? А потпуно разумем лутку, ја исто тако (не) реагујем кад ми кажу да се не кацкам (напротив, к'ацкам се још више).

Е само што нећу

Решила и ја да "извадим" месечну карту за Бусплус. Данима сам се накањивала да нађем неку слику, на којој изгледам иоле прихватљиво, па да искројим лице, јер би ми било сувише стресно фотографисање у професионалној радњи (знам да бих испала ко несрећан случај). Јутрос то коначно обавим и понесем сличицу на флешу. Дођем на шалтер и питам могу ли да им дам дигиталну фотографију. Нее, само да ми скенирају. Па ово вам је лакше, само пребаците у комп... не разумем ја. Нее, не могу, каже, само да скенирам... не може да разуме она. И онда да ми објасни како нема разлога за секирацију и нервирање, додаде: па имаш слику у личној карти. Аман, жено, шта си навалила, нећу ту слику, на њој сам као наказа. Довољна ми је траума што морам да је покажем царинику кад прелазим лети у Црну Гору (а и њему је траума вала). Могу ли да урадим код фотографа? Е то може... па ће она да скенира. О, побогу, да ли им је тај систем тако глупо начињен или су (а знам да јесу) службеници Ласте недовољно обучени за рад на рачунарима?
Кад се вратих са сликама, иза шалтера је већ седео други службеник. Протурих му слике и потврду, а он се удуби у проучавање оне друге. Па ово ти на важи, каже. Како не важи? Прошло је петнаест дана. Зашто то нисте написали, питам, помало дрско, како ја да знам. И ако сам пре двадесет дана била незапослена, у међувремену сам сигурно нашла добро плаћен посао, али, ситна душа, хоћу да се возим за мале паре.
Похитах на Биро, те се вратих с новом потврдом, тазе и веродостојном. Човек приступи рачунару, па у једном моменту запита ме за број телефона. Ја кретох да му говорим, а он ме прекиде: то ти фиксни, имаш мобилни? Проклети мој језик, што је вазда бржи од памети. Имам, рекох, и почех одмах да му диктирам. А тек онда, кад и памет стиже да реагује, упитах се: шта ће му број мобилног, па га, након мало снебивања, и упитах. Па, ако изгубиш карту, ја те овде нађем... Зар ме једнако не би нашао и преко фиксног телефона? О, како сам глупа! Нервира ме то што се сви труде да извуку што више информација о нама. Ено Гугл ме сваки пут "наговара" да напишем број телефона, за случај да заборавим лозинку, бла, блаа... Ево му га на!

Како бејах зле воље, мрзело ме и псу да кажем добро јутро, само га погледах и дигох обрву у знак поздрава. Кад сам на три ћошка, с које год стране да ми приђеш - фасујеш чворугу. Иначе сам сва обла.

Да ти причам причу где говеда ричу

Моја сестричина почела да ми распрема собу исто као и њена мајка. Потрпа где шта стигне, само да склони из видокруга. И иста баба. Склони нешто, па  кад ја питам где је, она нема појма. Столицу ми двапут изнела из собе, каже да из кухиње узмем кад ми треба. А треба ми УВЕК. /Моја мајка је, кад год по соби види сијасет отворених књига, све једну преко друге, увек питала исто: зар ти баш све требају одједном? И никад није могла да разуме потврдан одговор./ Шта те брига и да ми не треба, место јој је у соби. Сточић ћу, каже, да ставим на средину. Е нећеш, НЕЋЕШ! Једва сам се, пре неколико година, изборила за то да из собе прогнам мали сточић који је заузимао централно место и већи део собе, и о који сам се саплитала, што ногама, што погледом. То ми је стварало негативну енергију. Ни данас нико није схватио шта ја то "изводим" нити ми опростио што "нема на шта да се ставе чаше" кад ми неко дође. А ја не живим за неког нити за три дана годишње, већ за себе и како мени годи.
Вазда им смета кад дигнем ролетну и размакнем завесу (да прокрчим пут светлости и угодим својим очима), те је "као у штали". Па није то због прозора, него због говеда, која вазда на мене ричу.

Себи мужа, њима пашенога

Обојица се зетова беху завалила под јеловином. Након оне гадне вишедневне кише, земљу нам задесиле поплаве и присилиле читав један град да напусти своје домове. Људи су смештени у прихватилишта.

Чудо ти ниси отишла да помажеш, упита млађи. Нек иде, нек нађе неког, једва дочека и одмах се надовеза старији. 
Па није то агенција за усамљена срца, већ прихватилиште за унесрећене (једино ако сматрају да сам тиме што немам мужа - једнако несрећна). И није то сајам потенцијалних младожења. 
Додуше, и кад пођем на пијац, они вероватно гаје исту наду: да ћу крај тезге с парадајзом срести младожењу. Мораћу озбиљно да молим бога себи за мужа, њима за пашенога (зар да ми зетови целог века пате?).

Слатко

Само једно слатко ми задаје муке: од грожђа - због оних ситних зрнаца с којима не могу да се изборим. А слатко уопште има једну ману: што воли да спадне с кашичице (слатко од вишања начинило је слатке туфне на полици - то, бре, цури ко лудо) и оцинкари ме мајци...
Џаба ја на прстима ноћу кроз кућу се крадем, кад се њој залепе чарапе за кухињски под.

Рецепти, славе и баклаве

Увек инсистирам да ја правим гомилу колача за славу и сваки пут кад се тог посла латим, осећам се као она баба што је дала динар да се ухвати у коло, а после нуди два да из њега изађе. Но не може: кад си у колу, имаш да играш како знаш и умеш, брекћеш, хукћеш, кипти зној са чела, али нема врдања (они што ти стиснуше длан не пуштају ни за живу главу). 
Тако ја слажем баклаву за баклавом (најпре у плех, а кад испечем - у уста). По кухињи промичу отац и мајка, сестре и сестрићи... А ја правим ли правим, нема одмора ни повлачења, опет нема врдања (рецимо, деконцентришете ме, идете ми на нерве и слично).
Скоро све рецепте ја сам преузела с нета (хвала богу за ту силну ризницу: шта год ме занима, какву год кулинарску дилему или непознаницу имам - на нету ћу наћи решење; сем тога, штедим простор и живце - не морам више да додајем гомилу папирчина у кутију у којој годинама чувам рецепте искрајане из новина, рецепте за јела која, сва је прилика, никад нећу зготовити (и да хоћу понеко, па нећу живот да проведем кувајући).
Код рецепата, ме иначе, ужасно нервира ако нису прецизно написани (као кад мајку питаш колико брашна ставља у крофне, а она каже: па отприлике; једва научих колико је то, па сад и сама правим палачинке). А још више ако су неписмени, збуњујући, непотпуни... Зато испод рецепата које обично одштампам редовно дописујем примедбе. На свашта човек мора да обрати пажњу. Рецимо, кад купиш неки кекс и испостави се да није добар, мораш упамтити да се таквог убудуће клониш. Треба сконтати колико дуго се шећер шпинује, а за сваку баклаву, ако је веровати рецептима, другачије.
Сва срећа што за добру крмачу нема лоше сплачине: што није добро за госте, баца се у наш породични валов (чим је слатко, све може да се помакља).

 

Истргнуто из контекста:
Ј: Па ево нас у петој деценији (лако је њој да се, упркос тој цифри, смешка)...
Ја: Не сипај ми деценије на рану (данас немам воље из кревета да устанем, а да бројим свећице које на лето треба да одувам - немам ни времена, има да се смркне)! ;)

Она то неће

Беба је, кажу, на ултразвучном прегледу зевала (па шта ће, мора да је од досаде: само пливаш, пливаш, и месецима нигде никог реч да прозбориш). Видевши маму изврнуту полеђушке, док јој нека тета нечим по стомаку клизи, Игњат се дао у плач. Смирио се тек кад је крај мајке легао (не зна он шта ће да га снађе... кад из мајчиног стомака конкуренција изађе). Онда је уз мајку морала да легне и Маша. Зет, срећом, није испољио исту жељу - кревет то не би издржао.

А где је тетка, упитала докторка (обичај је да пола фамилије присуствује тим прегледима), да није и она решила да затрудни (аха, јесте, само, од решења се деца не рађају)? НЕ, готово се обрецну Маша (заборављајући да јој ја нисам једина, тог пута и нисам била "прозвана"), она то неће, она то не воли!
Лепо је рекао Душко Радовић: за све што нисте могли, реците (или децу наведите да верују) да нисте хтели.

Има већ неко време како аларм на мобилном са мном муку мучи. Он панично зазврчи у време за које смо се договорили, а ја га само стиснем, не отворивши очи. Он, прикупивши снагу и повративши глас, наново закукуриче из све снаге, а ја га журно и бесно стиснем, опсовавши приде (што ме узнемирава у рано јутро). Напослетку дигне руке, па што да се он секира, ако ја пет пара не дајем.
Дан одмиче, а ја не устајем. Нешто су ми учестали дани које проћердавам у пиџами. А шта ћу, немам снаге ни воље да из кревета дигнем дупе (а није се увећало, кунем се). Лежим, бленем у лаптоп, покаткад пишем, тј. куцам... и све само да не мислим о ономе што не радим, а требало би (канда би ваљало живот живети).
Пошашвши на кафу код тетке, мајка ми је у собу принела телефон. Шта ће ми то (да ми све живце покида), обрецнух се. Да се јавиш ако неко зове (е, баш ме заболе).
У неком моменту, док сам трчала до кухиње по супу (више пута је доказано да се мој шпорет чудно понаша: станем ли крај њега, рингли ће требати минимум по сата да се загреје; одем ли у собу и прилегнем ли, те узмем лаптоп у крило, па има супа за петнаест минута да ми покипи), телефон сам затурила. Кад је убрзо зазвонио, нисам успела да га нађем. Задигох јорган, па ћебе - нема га. А све ми се чини да је ту негде био, на кревету свакако. Отрчим да видим нисам ли га однела у кухињу - нема га. Вратим се опет у собу, истресем јорган скупа с ћебетом - телефон из њих не испаде. Ма баш ме брига, рекох, па легох, кад дође мајка, нека га тражи, мени не треба. И кад мајка дође, ја позвах кућни број с моблног телефона и рекох јој да тражи фиксни (мени некако није успевало да га лоцирам по звуку). Он звони, мајка гледа по соби... Види да није у фиоци, сину ми, кад ми се учини да отуда дозива. И мајка га нађе, па ме упита: шта ће ту телефон (откуд ја знам, оставила га несвесно ваљда јер ту баш држим свој мобилни), мислиш ли ти шта том својом главуџом (не дао ти бог да знаш... какве мисли тешке)? Јок, твојом ћу!
И таман после да заспим, позва ме сестра. Пита могу ли неким аутобусом отићи да чувам сестрића. Она мора у Београд, много је боли стомак (ако мислите да се у том случају мора искључиво у ве-це, варате се). /Ааа, зар већ, кад пре, што сад? У пиџами сам, није ми до живота, хоћу да спавам.../ На колико (минута; тако се прате контракције), већ се препадох (куцнуо је час, помислих, нема мени одмора ни спавања... не наредних дана и недеља него месеци и година). Данас је први април, исцери се она (Дан шале, додала бих, не НЕСЛАНЕ шале). Марш (&&%&%$####%$$&&%%$% - аутоцензура)!

Традиционалне надгробне гозбе

Не могу се начудити обичајима које људи некритички прихватају и још и данас чувају. А да их ко пита зашто раде то и то, не би знали рећи више до: тако треба и тако се ваља, одувек су тако људи радили (све ваљани и чврсти аргументи, који само у мени аутоматски изазивају, у најбољем случају, отпор, иначе бес и готово нервни слом)...
Елем, кад одем на гробље, не знам да ли бих пре пукла од смеха или од муке (небитне су сузе и нису за ову причу). На све стране пластичне вазе и у њима пластично цвеће непознате врсте, свакојаких боја. Уз крстове, крај узглавља покојницима, послужавници, пластични дакако, шољице све са тацнама, у њима кафа (никад нисам приметила да је иједан покојник сркнуо)... /Е, да сам, којим случајем, ја под земљом, ако не бих скочила (чак и да је сва та пластична надгробна галантерија у зеленој боји) да рашчупам све потомке.../ Крај шољица коцке шећера, ратлук, јабуке... 
 Па кад простру уштиркане столњаке на, улегле или не, гробове, па по њима поређају меса, лепиња (посебних обредних), гибаница и колача (минимум две врсте, ако нећеш да се по селу пронесе глас како покојника не поштујеш довољно; небитно је што преминули те колаче за живота није хтео ни да окуси), па сезонског воћа, особито оног које је покојник волео (а док бејаше жив, нико за то није  нарочито марио; ако хоћеш да ти се потомци више посвете, нема ти друге но да испустиш душу - ала ће после да је тетоше, да јој угађају...)...
Тај загробни ланч-пакет обавезно садржи парче хлеба и неког меса, гибаницу и колаче. Покрај тога, они који су особито брижни према својим прецима (тачније, држе до мишљења оних који ће са суседних гробова вирити), купују и "ситнице" (с краткоузлазним акцентом на првом слогу, ако ме осећај не вара) - у "најјефтинијој" подавници најјефтиније производе, и најситније, јасно (нема везе што покојник није волео грисине и чоколадне бананице; па како му за душу пију кафу, а он је није пио годинама). Уосталом, ту важи правило: њима за душу (никако ми није јасно откуд идеја да се душа лебом храни и да је зависник од кофеина) - нама у гушу.
Ако послужи време о Задушницама, па то се у најмању руку претвори у пикник. Само да их није срамота да полежу по гробовима, кад се већ засите... ала би се човек слатко наодмарао под оним самониклим орасима, уз песму птица (које певају из свег гласа, без обзира на намену локације).

Срце у новчанику

Он је добар тата, који својој ћеркици, како и треба, прилично удовољава. И добар муж, којем није тешко да обавља куповину. Али сваки пут кад у продавници отвори новчаник, како би посегнуо за новцем, каже, касирка га значајно (и подозриво) погледа (што ме уопште не чуди: кад расписују конкурс за продавце, нико им не тражи да поседују суптилност -- не мало пута се осећам као лопов док ми продавачице у празним радњама дишу за вратом; притом, овде људи традиционално нису егоисти, па да гледају само своја посла... кад су туђи новчаници кудикамо занимљивији, све и да нису пунији... или зелени као мој).
Испочетка му је вероватно требало неколико секунда док се досети откуд толико интересовање. Сад чим одшкрине новчаник и продавачица разрогачи очи, он почне да се "брани" (тј. батрга да му не навуку розикасте шпилхознице -- не иду му уз тен): то ми ћерка (нисам ја, мајке ми... па зар вам ја личим... а не личи... што се, наравно, не може узети као непобитан доказ о стрејт опредељењу)...
Елем, петогодишња ћерка залепила је тати на унутрашњем (али при плаћању довољно истакнутом) делу новчаника стикер у облику срца... А срце с леопард-шарама, хмм...
Тате, пазите какве стикере купујете деци. Или не стајте пред касу за којом је касир: можда је "навијач"... а можда вас и упита шта радите вечерас.