Игњат (у колицима) и ја данас смо, у више наврата, прешли село уздуж и попреко. Први пут, сасвим неочекивано, набасах на једну познаницу. Тачније, она се затекла пред кућом своје пријатељице, а мој сестрић и ја бејасмо у пролазу.
Супер изгледаш /сва срећа што ме не срете који дан пре, кад бејах исцрпљена од болести... масне и умршене косе, с огромном бубуљицом у носу, од које ми се нос чинио као црвена бабура (крај огледала сам трчала ко на маратону, страхујући да случајно не спазим свој одраз)... слаба, и мрзовољна јер не волим кад сам слаба... решена да положим оружје пред животом... јер ми АМА БАШ ништа не иде од руке...), довикну ми. И још: године ти ништа не могу (данас је то можда стварно истина, смешим се и опет себе волим, надам се... данас се осећам бољее, опет ми суунце сјаа, није овако биилоо задњих сто година...)!
Супер изгледаш /сва срећа што ме не срете који дан пре, кад бејах исцрпљена од болести... масне и умршене косе, с огромном бубуљицом у носу, од које ми се нос чинио као црвена бабура (крај огледала сам трчала ко на маратону, страхујући да случајно не спазим свој одраз)... слаба, и мрзовољна јер не волим кад сам слаба... решена да положим оружје пред животом... јер ми АМА БАШ ништа не иде од руке...), довикну ми. И још: године ти ништа не могу (данас је то можда стварно истина, смешим се и опет себе волим, надам се... данас се осећам бољее, опет ми суунце сјаа, није овако биилоо задњих сто година...)!
Ја захвалих, а године се подло исцерише (тихо, да само ја могу чути): хе-хее, то ћемо још да видимо (ко се последњи смеје... за стомак се хвата)! Е камо среће (да ме време таћи неће)!
Нема коментара:
Постави коментар