Себи мужа, њима пашенога

Обојица се зетова беху завалила под јеловином. Након оне гадне вишедневне кише, земљу нам задесиле поплаве и присилиле читав један град да напусти своје домове. Људи су смештени у прихватилишта.

Чудо ти ниси отишла да помажеш, упита млађи. Нек иде, нек нађе неког, једва дочека и одмах се надовеза старији. 
Па није то агенција за усамљена срца, већ прихватилиште за унесрећене (једино ако сматрају да сам тиме што немам мужа - једнако несрећна). И није то сајам потенцијалних младожења. 
Додуше, и кад пођем на пијац, они вероватно гаје исту наду: да ћу крај тезге с парадајзом срести младожењу. Мораћу озбиљно да молим бога себи за мужа, њима за пашенога (зар да ми зетови целог века пате?).