Да ти причам причу где говеда ричу

Моја сестричина почела да ми распрема собу исто као и њена мајка. Потрпа где шта стигне, само да склони из видокруга. И иста баба. Склони нешто, па  кад ја питам где је, она нема појма. Столицу ми двапут изнела из собе, каже да из кухиње узмем кад ми треба. А треба ми УВЕК. /Моја мајка је, кад год по соби види сијасет отворених књига, све једну преко друге, увек питала исто: зар ти баш све требају одједном? И никад није могла да разуме потврдан одговор./ Шта те брига и да ми не треба, место јој је у соби. Сточић ћу, каже, да ставим на средину. Е нећеш, НЕЋЕШ! Једва сам се, пре неколико година, изборила за то да из собе прогнам мали сточић који је заузимао централно место и већи део собе, и о који сам се саплитала, што ногама, што погледом. То ми је стварало негативну енергију. Ни данас нико није схватио шта ја то "изводим" нити ми опростио што "нема на шта да се ставе чаше" кад ми неко дође. А ја не живим за неког нити за три дана годишње, већ за себе и како мени годи.
Вазда им смета кад дигнем ролетну и размакнем завесу (да прокрчим пут светлости и угодим својим очима), те је "као у штали". Па није то због прозора, него због говеда, која вазда на мене ричу.