Решила и ја да "извадим" месечну карту за Бусплус. Данима сам се накањивала да нађем неку слику, на којој изгледам иоле прихватљиво, па да искројим лице, јер би ми било сувише стресно фотографисање у професионалној радњи (знам да бих испала ко несрећан случај). Јутрос то коначно обавим и понесем сличицу на флешу. Дођем на шалтер и питам могу ли да им дам дигиталну фотографију. Нее, само да ми скенирају. Па ово вам је лакше, само пребаците у комп... не разумем ја. Нее, не могу, каже, само да скенирам... не може да разуме она. И онда да ми објасни како нема разлога за секирацију и нервирање, додаде: па имаш слику у личној карти. Аман, жено, шта си навалила, нећу ту слику, на њој сам као наказа. Довољна ми је траума што морам да је покажем царинику кад прелазим лети у Црну Гору (а и њему је траума вала). Могу ли да урадим код фотографа? Е то може... па ће она да скенира. О, побогу, да ли им је тај систем тако глупо начињен или су (а знам да јесу) службеници Ласте недовољно обучени за рад на рачунарима?
Кад се вратих са сликама, иза шалтера је већ седео други службеник. Протурих му слике и потврду, а он се удуби у проучавање оне друге. Па ово ти на важи, каже. Како не важи? Прошло је петнаест дана. Зашто то нисте написали, питам, помало дрско, како ја да знам. И ако сам пре двадесет дана била незапослена, у међувремену сам сигурно нашла добро плаћен посао, али, ситна душа, хоћу да се возим за мале паре.
Похитах на Биро, те се вратих с новом потврдом, тазе и веродостојном. Човек приступи рачунару, па у једном моменту запита ме за број телефона. Ја кретох да му говорим, а он ме прекиде: то ти фиксни, имаш мобилни? Проклети мој језик, што је вазда бржи од памети. Имам, рекох, и почех одмах да му диктирам. А тек онда, кад и памет стиже да реагује, упитах се: шта ће му број мобилног, па га, након мало снебивања, и упитах. Па, ако изгубиш карту, ја те овде нађем... Зар ме једнако не би нашао и преко фиксног телефона? О, како сам глупа! Нервира ме то што се сви труде да извуку што више информација о нама. Ено Гугл ме сваки пут "наговара" да напишем број телефона, за случај да заборавим лозинку, бла, блаа... Ево му га на!
Кад се вратих са сликама, иза шалтера је већ седео други службеник. Протурих му слике и потврду, а он се удуби у проучавање оне друге. Па ово ти на важи, каже. Како не важи? Прошло је петнаест дана. Зашто то нисте написали, питам, помало дрско, како ја да знам. И ако сам пре двадесет дана била незапослена, у међувремену сам сигурно нашла добро плаћен посао, али, ситна душа, хоћу да се возим за мале паре.
Похитах на Биро, те се вратих с новом потврдом, тазе и веродостојном. Човек приступи рачунару, па у једном моменту запита ме за број телефона. Ја кретох да му говорим, а он ме прекиде: то ти фиксни, имаш мобилни? Проклети мој језик, што је вазда бржи од памети. Имам, рекох, и почех одмах да му диктирам. А тек онда, кад и памет стиже да реагује, упитах се: шта ће му број мобилног, па га, након мало снебивања, и упитах. Па, ако изгубиш карту, ја те овде нађем... Зар ме једнако не би нашао и преко фиксног телефона? О, како сам глупа! Нервира ме то што се сви труде да извуку што више информација о нама. Ено Гугл ме сваки пут "наговара" да напишем број телефона, за случај да заборавим лозинку, бла, блаа... Ево му га на!
Нема коментара:
Постави коментар