Једном ми је, у поверењу, речено да читава једна фирма (десетине жена и мушкараца, част ретким изузецима) не пере руке после употребе ве-цеа. После дискретног, нехотичног, истраживања (затекнем се у право време на правом месту, па што ми тешко да обратим пажњу), морам да закључим да се људи с нижом стручном спремом понашају једнако као и високообразовани (што не треба да им ласка).
Својим очима редовно гледам, а још не могу да поверујем, како девојке и момци (наочити, можда се свакодневно рукујете с њима) излазе из ве-цеа и пролазе (дигнуте главе, нимало се не снебивајући, несвесни да сведочим њиховој срамоти) покрај чесме ко крај турског гробља (како ли се осећају дипломе кад их такве руке дочепају?). /Зашто да сее рууке перуу, зашто да се тррљају, када чак и враапци знајуу да се опет пррљају.../
Дешавало се да за неким баш бацим поглед низ ходник, да видим неће ли извадити какву влажну марамицу. Јок, веровали или не.
И онда мислим: не би требало да ме чуди што сам у тоалету једне школе прочитала упутство (цела страница, и у слици и у речи) о томе КАКО треба прати руке. /Искрена да буде, мени је требало пет минута да ишчитам. И кад би сви руке прали баш тако, богме, трајало би летњи дан до подне./ Па требало би на све стране качити најпре само натпис: ПРАТИ РУКЕ после употребе ве-цеа! Тек потом, допре ли то ком до мозга и пређе ли му у навику, може се прећи на виши ниво: КАКО.
/Ја имам једно врло делотворно средство за случај да ми се сестрићи олење, па их мрзи, па хоће да изврдају... Само запевам, из свег гласа: онога ко не знаа што се руке перуу сваког дана грознее бактерије ждеруу! И пре но што завршим строфу, они су јурнули натраг у купатило и одврнули славину./
Нема увек у тим установама ни сапуна, али нема ни тога (укаљан образ не рачунам) што вода није опрала: слободно турите шаке под млаз!
Својим очима редовно гледам, а још не могу да поверујем, како девојке и момци (наочити, можда се свакодневно рукујете с њима) излазе из ве-цеа и пролазе (дигнуте главе, нимало се не снебивајући, несвесни да сведочим њиховој срамоти) покрај чесме ко крај турског гробља (како ли се осећају дипломе кад их такве руке дочепају?). /Зашто да сее рууке перуу, зашто да се тррљају, када чак и враапци знајуу да се опет пррљају.../
Дешавало се да за неким баш бацим поглед низ ходник, да видим неће ли извадити какву влажну марамицу. Јок, веровали или не.
И онда мислим: не би требало да ме чуди што сам у тоалету једне школе прочитала упутство (цела страница, и у слици и у речи) о томе КАКО треба прати руке. /Искрена да буде, мени је требало пет минута да ишчитам. И кад би сви руке прали баш тако, богме, трајало би летњи дан до подне./ Па требало би на све стране качити најпре само натпис: ПРАТИ РУКЕ после употребе ве-цеа! Тек потом, допре ли то ком до мозга и пређе ли му у навику, може се прећи на виши ниво: КАКО.
/Ја имам једно врло делотворно средство за случај да ми се сестрићи олење, па их мрзи, па хоће да изврдају... Само запевам, из свег гласа: онога ко не знаа што се руке перуу сваког дана грознее бактерије ждеруу! И пре но што завршим строфу, они су јурнули натраг у купатило и одврнули славину./
Нема увек у тим установама ни сапуна, али нема ни тога (укаљан образ не рачунам) што вода није опрала: слободно турите шаке под млаз!
Нема коментара:
Постави коментар