Само слатко смрт одлаже

Већ сатима јој говорим: Машо, није ми добро, умрећу, пусти ме на миру... /Знаш зашто ми није добро, питам. Знам, зато што си ишла гола (с наводницима, таман посла да се нисам ни њима огрнула), ко из топа ће она. Како знаш, стварно сам се изненадила. А јесте, прекјуче, кад беше готово тридесет степени, врућина је било и мени, па цео дан проведох у туници дугих рукава, дебелој ко цедило. Исте ноћи осетила сам последице своје несмотрености./
А она неће да ме пусти, она хоће да се игра. Пристала сам (па се покајала) да легнем (јер не моогуу да седим, не моогу) потрбушке (да се прострем ко пола коња, и то оног "разбашкареног", из народне приче, или то беше магарац?), а она да ми прави фризуру (дакле, она ме чупа, а ја сваки час подврискујем... од силне радости што остајем без власи), сређује собу (гура све на шта наиђе по рубу собе, до ормара)... Нацртала ми је и цртеж, на којем сам ја насмејана (тренутно уопште немам такав израз лица, напротив: убледела сам ко крпа и сикћем ко змија), али ме излечила није.
Случајно ме је по лицу окрзнула љубичастим маркером, признаде. Колико "мало" видех малопре кад минух крај огледала: неупућени би помислили да сам Индијанац који се спрема у рат (ал' где ћу овако кљакава, зачас би ми скинули скалп... и по овом кијамету није ми до ратовања)... и обазриво загледали где кријем томахавк.
Урадила је Маша и нешто добро (пре но што ме је коначно оставила да у кревету, по обичају, "чекам да ме прође" - не гутам ја никакве пилуле): мајци је телефоном јавила да ми донесе нешто слатко, јер "хоћу" да умрем (ако нешто слатко не окусим; ја тако минимум шест пута на дан).