Сви те гледају!

Тих дана (пред породичну прославу) ја нисам знала где ми је глава. Успела сам да сашијем (не ја лично) љубичасту тунику и неке сукња-панталоне на мој начин (до колена сукња, надоле ногавице - баш су жене имале чиме да се забављају, у шта да гледају док ја играм коло). Но, нисам имала ни живаца ни времена да тражим ципеле по радњама. Нашла сам у ормару неке сестрине сандале, с минималним отвором на прстима и минималним штиклицама (због којих не бих изгубила равнотежу, обувала сам их већ два-три пута). Неколико дана пре Игњатовог рођендана ја сам утврдила да ће ми се то све лепо уклопити и чак кутију са сандалама ставила на видно место. Но, требало је кутију и да отворим, пошто сам у одсудном тренутку тотално заборавила на њих и обула неке црне балетанке. ЦРНЕ, еееј! Није ми било лако да уденем ноге (опирале су се) у њих, али модел ми се допада (купила сам их још у давна времена, пре десетак година богами), преживећу (а светлост је сигурно пригушена, држаћу ноге под столом, неће се толико ни примећивати).
Ни мени самој није било лако да их трпим на ногама (ја не носим ништа црно најмање деценију). Али кад Маша то спази, погледа ме пренеражено и прекороно: обула си ЦРНЕ ципеле! Па, Машо (почех да се вадим), морала сам... нисам имала шта друго... Сви те гледају, обула си црне ципеле, настави она одсечно да ме кори (не узимајући у обзир разлоге којима сам правдала тај модни прекршај) и гледа као да сам починила неопростив грех (и навукла грдну срамоту породици, која се тога неће ослободити ни у неколико наредних генерација).
А кад сам се мало потом сликала с њеним братом, приђе и она, али фотографу  руком оштро повуче границу (до мојих чланака) и наложи му да ми никако не слика ципеле. Што се на слици не види - није се ни догодило!