Он је болестан, има температуру и нема много воље и снаге да се игра. Све је то због зуба. /С њима човек целог живота, каже моја сестра, има муке: боле док ничу, боле кад се кваре, у старости испадају.../
Ја га стисла у наручје, благо њишем, односно цупкам, на крилу и, за промену, место да певам, причам причу о петлу и мачку (то је постала омиљена породична прича). Причам је врло сугестивно, он тешко дише, али ме нетремице гледа и повремено се (кад повисим тон или га некако "препаднем", малчице, тек колико да га орасположим) смејуљи. Кад лија зграби петла за врат, а ја њега за раме (да му врат не повредим) и кажем "цап-царап, па бежи у шуму", он се кратко, али гласно насмеје (усне попусте стисак око лажаре).
Тако је, мање-више, реаговао сваки пут. Јер мачак у причи два пута одлази у лов, а петао, будући непромишљен, једнако толико завршава у чељустима лисице, само што други пут ту и остаје (тачније, спушта се ниже, кроз једњак, само што је читалац поштеђен тих потресних сцена). Први пут га мачак избави, други пут не чује његово запомагање.
За наше потребе (да се Иги разоноди), петао је и други пут остао жив: мачак је још једном сустигао лисицу и изгребао је по лицу /при чему бих ја до Игњатовог лица приносила претећи згрчене прсте једне руке (оне која беше слободна, друга му беше под вратом) и претећи фркнула, онако као мачак... од чега би се мој сестрић једва приметно трзнуо и развукао усне/, само да бих ја Игњата опет стисла за раме... и измамила му осмех (да начас заборави на бол).
Ко никад није у свом наручју држао једноипогодишње дете, не зна каквим миљем срце бива испуњено од погледа на очи које се (сад, истина, болно) цакле и уснице које се смеше.
Ја га стисла у наручје, благо њишем, односно цупкам, на крилу и, за промену, место да певам, причам причу о петлу и мачку (то је постала омиљена породична прича). Причам је врло сугестивно, он тешко дише, али ме нетремице гледа и повремено се (кад повисим тон или га некако "препаднем", малчице, тек колико да га орасположим) смејуљи. Кад лија зграби петла за врат, а ја њега за раме (да му врат не повредим) и кажем "цап-царап, па бежи у шуму", он се кратко, али гласно насмеје (усне попусте стисак око лажаре).
Тако је, мање-више, реаговао сваки пут. Јер мачак у причи два пута одлази у лов, а петао, будући непромишљен, једнако толико завршава у чељустима лисице, само што други пут ту и остаје (тачније, спушта се ниже, кроз једњак, само што је читалац поштеђен тих потресних сцена). Први пут га мачак избави, други пут не чује његово запомагање.
За наше потребе (да се Иги разоноди), петао је и други пут остао жив: мачак је још једном сустигао лисицу и изгребао је по лицу /при чему бих ја до Игњатовог лица приносила претећи згрчене прсте једне руке (оне која беше слободна, друга му беше под вратом) и претећи фркнула, онако као мачак... од чега би се мој сестрић једва приметно трзнуо и развукао усне/, само да бих ја Игњата опет стисла за раме... и измамила му осмех (да начас заборави на бол).
Ко никад није у свом наручју држао једноипогодишње дете, не зна каквим миљем срце бива испуњено од погледа на очи које се (сад, истина, болно) цакле и уснице које се смеше.
Нема коментара:
Постави коментар