Мала цУна

Јесенас је Матија кренуо у вртић. Зимус, отприлике почетком године, теча му је измамио информације о првој симпатији. Зове се Мица та мала (која му више и није толико симпатична - свако чудо за три дана... или док се не појави ново, у виду једне Мие, мало цмиздраве, ако сам ја добро разумела... канда те плачљивице у животу лакше придобијају мушку пажњу и наклоност, хм...). И "цуна" је ("цуна" коса, "цуне" очи, "цуно" лице, "цуне" руке... "цуно" све), каже Матија. Како црна, је ли црна ко Миа (која је смеђокоса) или бела као мама (која је фарбана плавуша), провоцира га теча. Цуна-цуна (то је ваљда неки вид суперлатива, црна да црња не може бити), озбиљно одговара Матија (а сви се преврћу - док други једном, теча и два пута - од смеха).
Теча је већ раније дознао (али се, забаве ради, прави луд... или се не прави, ко ће знати) да је мала тамнопута лепотица ромске националности. Матија то нити зна нити га занима (с четири године, љуби га тетка, не зна човек за расизам и за предрасуде; такав ће ми, надам се, и одрасти).

Недавно је Матија на телевизији чуо песму "Циганка сам мала". И допала му се, па је неки дан потом наручио да му мама пусти (што ми сестрићи имају истанчан музички укус, заједно ћемо бекријати по Скадарлији једном, док још будем могла да прекорачим праг). Немој да те чује теча, дирну га отац.
Теча ће свакако мислити да тај изненадни музички занос и изабрана песма нису случајни.