Nepojmljivo mi je da spikeri na radiju o nečijoj smrti govore istim, neprimereno vedrim, tonom kao i vremensku pronozu.

Dva radnika strmoglavila su se sa zgrade, ali boli nas ....., sutra će biti sunčan dan.

Manje ili više (ne)skriveni, uglovi zgrada služe da čovek na miru pljune, neometan u tom intimnom činu. I mnogi to obilato koriste. Čak kao pas koji ne može proći krajtočka, a da na nj ne digne zadnju nogu. 

Ali ima onih kojima nije stalo do intime. I nije im problem da pljunu gde stignu. Gledam jutros iz auta... Idu trotoarom dvojica,i kako jedan pljunu levo, tako drugi pljunu desno (u suprotnom bi se valjda osećao inferiorno i nedovoljno muževno). Pljuvanje je, izgleda, kao i sreća: mnogo veće zadovoljstvo kad se s nekim deli.

Sudeći po pločnicima, gradovi su puni "zadovoljnih" ljudi. 

Nama što na taj trend ne gledamo blagonaklono (a popreko često) ostaje samo da se uzdamo u neki štrajk pljuvačnih žlezda.

Ona iz telefona

Maša kupila novi telefon. Kaže da se zove Siry (pretpostavljam da se piše s ipsilon). I malo-malo, pa se s njom upusti u ćaskanje. Uglavnom je pita stvari uobičajene pri upoznavanju. I ova rado odgovara.
Neko mnogo fino čeljade. Vazda zbori jednako mirnim tonom, ljubazno sasluša i ne reaguje burno na provokacije. Kad joj kažeš da si gladna, ona se nudi da ti nađe restoran u blizini. (Vidi se da je belosvetsko dete, neupućeno: najbliža je kuhinja -- samo pređeš hodnik kad creva zakrče.)
No kad je Maša upita koliko ima godina, njena reakcija potvrdi da je potpuno očovečena mašina, tj, tipično ženskih karakteristika.
Koliko imaš godina, pita Maša. A Siry odgovara: Hmm... hmm... I have a problem with that. (A možda joj se i krštenica zaturila u fabrici.) Malo potom izjavi da ne može da odgovori na to pitanje. (Pa da, krije godine. Očito nije neka mladunica.)

A moja sestričina, kao da čita upitnik seoskih sokačara: s intimnim pitanjima navalila ko smrt na babu. Najpre upita kako se kaže, pa onda, sa zadovoljstvom, žacnu gospođu iz mobilnog: Da li imaš muža? Siry, očito neudata (prema sebi ne nađe telefon), nije se potresla: Ne, ali imam tebe, to mi je dovoljna porodica.
Ma kako da ne! Ajde, beži... Sediš tu, pleteš sede žice i baš uživaš, ič ti ne fali neki muški... aparat. Opusti se, pusti suzu, podeli muku babadevojačku... Pa naši smo, majku mu!
Ti si moja baba, upita Maša, rešena da je najedi. Siry, očekivano, stisnu zube (verovatno i pesnice) i osta pribrana, ali krišom baci pogled u displej (da proveri nije li joj se ukazala neka nova bora, tj. ogrebotina).
Nisam pratila čitav razgovor. Obe imaju dugu jezičinu, ko to da sluša? Ali čuh kad joj je Maša saopštavala svoju adresu. Naivnog li deteta! Morala sam da je upozorim: Mašo, uleteće ti ovde, ima da te polomi! (Previše joj ide na nerve - postavlja neprijatna pitanja.) Svaki čovek, a nekmoli žena, ima granicu tolerancije. A biće da ni u kompjutera nije beskonačna.

Ovi naši Kinezi i Frikom podsećaju kravu koja dajpunu kantu mleka, pa se ritne i prospe je.

Kinezi naprave divan roze šešir, pa na njega nadžogere ogroman ružni crveni cvet.

Frikom napravi voćni kornet, pa na dnu stavi čokoladu (da upropasti dotadašnji ukus).

Najveće su komplimente dali koji su se od tog uzdržali.

Ima knjiga (klasika) i za manje od sto dinara. Toliko je devalvirala književna reč.

Jutros na radiju neka voditelja nagovesti (i slaga debelo) da će nam za poslepodne trebati sakoi.

Jbg, gde sad sako da nađem (ni u rancu ni u ormaru)? Može li džemper da posluži?

Sinoć je Staša nacrtala sebe i međ nogama jedan kružić. Onima koji kružić nisu prepoznali, objasnila je: To mi je ribica!

Majka joj je rekla da to ne crta. (A deci su genitalije kao ruka ili noga, škakljive upravo stoga što su odraslima neprijatne.)

I kad je Staša danas krenula iz vrtića, izjavi: Crtala sam sebe, ali nisam ribicu.

Ne treba zauzdavati maštu malih "umetnika": ako želi da crta aktove -- nek crta. Zašto je to samo odraslima dozvoljeno?

Pre neki dan Ignjat je iznervirao Stašu i ona ga je potegla podmetačem za saksije, ostavivši mu pod levim okom crveni trag.

I ozbiljno ga upozorila (da pripazi na ponašanje): Sledeći put ću te udariti ciglom!

Pa se vi posle kačite s mlađim sestrama.

A na Sajmu kretoh redom... 

Srpska pravoslavna crkva -- beži dalje; Ljiljana Habjanović Đurović (čitav štand samo njen!) -- ne osvrći glave; VELIKA SRBIJA -- beži glavom bez obzira...  Nezavisna asocijacija studenata SVI ZA KOSMET -- ubrzaj korak, sem ako ćeš da nakreneš koju od onih flaša rakije i zapevaš koju patriJotsku. 

I negde sam, majke mi, namirisala tamjan... al' sam ubeđena da to slabo zle sile rasteruje. Naprotiv, oko njega se kupe ko muve na med.

Ja konačno kupila Rečnik srpskog jezika Matice srpske.

Pitao me dečak jedan mali (impresioniran dimenzijama i težinom): "Šta će ti kad znaš?"

A i odrasli ljudi fascinirani: širok deset centimetara, a i težak bogme (podrže ga u naručju ko nevesta nakonče)! Još i četiri hiljade, ehehej!

A ja se samo smeškam, srce od hiljada reči poskakuje.

U poslednje vreme osećam neku slabost u kolenima.

Možda je to starost (ozdo se prikrada). Narod kaže da sve ide od nogu. ;)

Na omotu sladoleda koji su danas pojeli pisalo je: Nežno kao prvi poljubac!

Staša se verovatno stidljivo nasmejala.

Ignjat je rekao: Da sam znao, ne bih jeo!

A ja, kad čuh, metaforički bljucnuh od te patetike.

Propast carstva srpskoga

Degradiranje vaspitno-prosvetnog kadra, primetno poslednjih godina, ostaviće dalekosežne ozbiljne posledice. Danas svaka šuša može biti vaspitač(ica) i "prosvetitelj", te pridobiti poštovanje, čak divljenje, priproste provincijalne svetine.
Nekad su te profesije u meni izazivale strahopoštovanje. Danas mnoge gledam s prezrenjem. Neretko su to (potencijalne ili osvedočene) splavaruše, fizički neprikladne i totalno NEPRODUHOVLJENE. 

Smatram da fakultetska diploma ne bi smela biti dovoljan uslov za rad sa decom. (Ionako se do njih danas olako dolazi. Malo fali da biju ko neće.) Na stranu kreativnost koju nemaš. Ko hoće, i to može, kako-tako, da nauči. Ali ne bi trebalo prenebegnuti (kao irelevantne): opštu kulturu, (ne)primereno vladanje (i van obrazovnih ustanova: na ulici, na društvenim mrežama), (raz)odevanje, muzički (ne)ukus, načitanost, poznavanje (dečje) psihologije, ljubav prema deci (a ne prema zvanju, titulama i lovorikama)...
Vaspitač ili učitelj mora biti duše široke ko more, a ne ograničen ko balkon.

Ne voli svoje dete najviše (pa ni dovoljno) onaj što mu kupuje skupu garderobu, najpopularnije patike, telefone i tablete...

Najviše svoje dete voli onaj koji ima volje, pa nađe i vremena, da mu pripremi užinu kod kuće i koji ga uči da ne jede industrijsku i brzu hranu.

IMAŠ vremena. Nemaš opravdanje!

Gledam godinama po plažama, stanicama, parkovima... Gde god popušiš cigaretu, ti opušak baci! Kante za smeće su daleko čak i kad su na korak od tebe.

Jutros moja poznanica iz JKP-a mahnu metlom oko klupe na kojoj sam sedela, a ja pomerih noge ustranu, da joj ne smetam.
"Jesi li se umorila?", upitah. 

"Joj, priznade ona", gurajući metlom pikavce, "samo bacaju, ljudi su nekulturni".
Jašta. Nek čiste, ..bem im mater cigansku! Za to su plaćeni, a za bolje i nisu! Samo je pravo elite da baca pikavce gde joj se ćefne.

Usnuli putnici

Kad god se vraćam iz prestonice, umorna sam, kao i ostali putnici. Kad god se vraćam, ja dobar deo puta prespavam. Ostali putnici takođe. 

Pre neki dan, prenuh se iz sna, shvativši da mi glava saputnice leži na ramenu. I šta ću? Pravih se da i dalje čvrsto spavam i nemam pojma o tome. Jer šta sam mogla da učinim? Nisam htela da ženi bude neprijatno, kad se trgne i uvidi da sam svesna situacije. A nisam htela ni da je odgurnem, čak ni diskretno. Neka je, nek spava, neće mi se rame opučiti. I tako sam se pravila luda. Šta me košta? A ženi znači, da odmori glavu. Jedna mala plaavaa na ramenu mi spaava, zapevah u sebi. Nebitno što je bila brineta. Uviđate kako kontekst može biti neočekivan.

Dan potom na tren mi se o rame osloni neki klinac. Na tren, pa se trže i odmače. Dobro je. Ne bih imala srca ni njega da odgurnem. Neće me čuditi ako uskoro narod počne da se utrkuje ko će sesti kraj mene. Drvo se na drvo oslanja, a putnik na putnika.

Ja Staši kažem: Imam iznenađenje!
A ona se sva usplahiri od sreće: VOLIM iznenađenja!
I šta god (sitno) da joj pružim, ona se u osmeh pretvori: Baš sam to želela!
Sreću čine male stvari. Ko ume da se raduje, ne gleda u cenovnik.

Ja u klin, ona u stršljena

Ja: Ofarbaćemo ležaljku (za lutku) sprejom.

Staša: Ali ne za mušice
Ja: Nee, to je boja u spreju.
Staša: Stšnjeni su mnoogo opasni. Kod nas su došli i moj tata ih je ubio.
Ja: Nije trebalo. Treba ih samo pustiti na miru.
Staša: Mi ih ne pustimo na miru.
Ja: Zašto?
Staša: Zato što kod nas ima puuno svetla,a oni mnogo vole svetlo.
Ja: To nije razlog da ih ubijete.
Staša: Ja mislim da jeste. Oni mogu nekog da pojedu...

Ja sam pre naajviše volela slona. A sad volim konja. Volim sve životinje!
Ja: Sve  životinje zaslužuju da ih neko voli.
Staša: Stšnjenovi pomalo... 

Ja: Zašto? 

Staša: Zato što neki dan pojedaju, neki ne.

Kaže moj bratić: Koliko si ti dobra!

Ja: Misliš glupa? (Dobar i lud rođeni su kao trojke.)

Retko sam u stanju da budem timski igrač.
Samo se pomeri i pusti me da uradim.

Povremeno ona zavapi: "Bože, što me ne uzmeš?!"
Ja se u sebi osmehnem. Ako sve vidi i sve čuje, i ako je svemoguć, valjda može i društvo da bira. Verujem da su žene koje zvocaju pri dnu spiska, skoro pa besmrtne.

Staša: Mislim da je vreme za buđenje! (A tek osam sati.)
(Ja: Mmislim da se ne slažem s tvojim miŠŠŠŠljenjem!)

Oglasna tabla puna taze čitulja. A samo na jednoj pred imenom titule.
Prof. dr, nasmejah se u sebi, mnogo će ti to pomoći tamo gde si sad! Crvi će ti se pokloniti pre no što te pomakljaju.

Hleba i sladoleda, dok traje sniženje (i dok ne stave katanac na prazne zamrzivače)! ;)

Ja: Kad ćeš da mi vratiš onaj stik(antiperspirant)?
Staša: Mmmiclim da cam malo idzgubila.

Staša (sedeći na podu kraj kreveta): Kad ćeš da odeš (u Beograd) više? Čekam deset minuta!
Ja: Što? Šta ćeš da radiš?
Staša: Zato. Da gledam crtaće.
Ja: Stvarno? Na čemu.
Staša (nasmejavši se): Na telefonu. Da gledam Zagu i Filipa.
Ja: Neee! (Ja joj stalno zvocam zbog tih dosadnih internet smrača iritirajućeg glasa.)

Ja: Hoćeš da se igramo danas?
Staša: Nee, prvo da mi kupiš ono.
Ja: Koje?
Staša: Pa nešto, videćeš, to je iznenađenje.
(Staša majci: Ceca će da mi kupi nešto. Ne može da dočeka.)

Osnovac u Sremskoj Mitrovici pretukao je direktora.
U znak protesta neće se danas održati prvi čas.
Ovo je način da nastavnici pokažu revolt. Ni u jednoj od 15 osnovnih i srednjih škola danas neće biti održan prvi čas NI U popodnevnoj smeni.
Ma treba svaki dan da ne drže prvi čas. Pa kad počnu da preskaču i druge časove! Još kad tako iskažu revolt i ostale škole u Srbiji, čik da neko više bije prosvetne radnike, baš da vidim ko će se usuditi! A đacima se već tresu gaće!

Kad se pravi torta s alvom, pravilo u mojoj kući je: 300 g se piše, 400 se čita (i kupuje, jer ću ja da pojedem 100).

Staša obožava neke LOL lutkice, upakovane u plastične kugle. I ima veeliku kolekciju. Zato što ih Kinezi imaju u neograničenim količinama i varijacijama. Večeras je kupila još jednu. 
A onda  je i Ignjat, koji nas je čekao u kolima, želeo robostarsa, nekakve igračke iz plavih kesica. Moramo sto puta da se vraćamo, ponavljala je moje reči, tobože gunđajući, ali vidno veselija nakon kupovanja lutke.
"Jooj, poludeću od tog brawlstara", pojada se dok smo se uspinjale stepenicama. 
"Što?", upitah, praveći se da je ne razumem. 
"Već imamo nekoliko", objasni mi.
"A od LOL lutkica nećeš poludeti?", upitah.
"Ne", reče.
"Pa čega imate više?", upitah, kao da ne znam.
"Paa lutkice", iskreno odgovori.
"Ali od njih nećeš poludeti?", opet upitah.
Ne, razumljivo.
U tuđem oku vidi pet-šest brawlstarsa, a u svom ne vidi šesnaest LOL lutkica.

"Ja znam da si ti sebe dala verovatno za devet života."

Tako neki vide i procenjuju moju požrtvovanost i nesebičnost.

A ja deseti život već trošim.

Pre izlaska iz kuće treba bar jednom stati pred ogledalo, koliko da uočiš da si bluzu obukao naopako. (Mada, ako možeš na leđima da se kopčaš, što i dekolte da nemaš.)

Ne misli da je najteže onom koji najviše i najglasnije kuka. Najteže se muke katkad trpe ćutke. A najmanje na sva usta zbore.

Ovi taksisti mi već ozbiljno idu na nerve. Danas sam na stanicu stigla na vreme, ali kad uđoh u bus, imala sam šta i da vidim: nema gde da se sedne! (Dva prethodna busa nisu ni došla, pa se svi sjatili u ovaj). Tako se činilo, ali ja prođoh napred, a čovek koji je sedeo skroz pozadi dade mi rukom znak da je do prozora još jedno mesto slobodno.
Provukoh se kraj nekog žgolje i ušuškah u sedištu, sva srećna. Malo potom rešim da otvorim tek kupljenu flašu vode, ali nešto zapelo. Stiskam desnom (u poslednje vreme primećujem kanda je nekako slabija, toliko da je leva često nadjača; još nisam utvrdila zasigurno i zašto), stiskam levom... Vrtim levo, vrtim,  desno i ni makac. Već me beše sramota od tog neuspeha. A "komšija", koji je, očito, pomno pratio moju borbu, napokon ponudi: Hoćeš ja da ti otvorim? Bogu hvala, u istom trenu savladah prokleti zatvarač (ko to tako krvnički zavrće, da mi je znati). Ne, hvala, otvorila sam, rekoh. (Ruke k sebi! Ti ćeš moju flašu da otvaraš!) I nastavih da zurim u staklo, praveći se da me ne iritira što je dobrim delom zatamnjeno reklamom i da ne primećujem kako pomenuti zuri u mene.
Imala sam u rancu komad nekog sendviča s piletinom i koji komad pite (od tikve i od višanja), a pomalo bejah gladna, no me beše sram da jedem dok neko (sve vreme sam toga bila svesna) blene u mene.
Klima je šibala ko luda, pa najpre navukoh džemperčić, a potom i pletenu kapu na glavu. Utom se i sused, koji beše zakunjao, prenu, pa iskoristi priliku da upita: 'Ladno?
Da, potvrdih, ledenog izraza lica (bože, što umem da budem ledena kraljica). 

Sedi ovamo, predloži on, pomerajući svoje mršavo telo ulevo. (Šta je ovom čoveku? Samo pred noge što mi se ne baci!)
Aman, da nećeš u krilo da ti sednem? Ili bar glavu na rame da ti stavim? U zagrljaj da ti se ušuškam? More, to te june neće mune. Sve i da iz klime počne sneg da veje, nećeš biti onaj koji mene greje.

Kažu da je u Beogradu počelo postavljanje novogodišnje rasvete. Kinezi u Bloku 70 (svojim očima videh) već su pred radnje isturili kutije s novogodišnjim ukrasima. A na Fejsbuku mi već poturaju stranice s novogodišnjim dekoracijama.

Ma nosite se u tri lepe! Neću tri meseca da živim za jednu noć (koja je ista ko druge, pa ne delim opšteljudsko ushićenje njome).

Ne misli da si u pravu samo zato što si glasniji i što sam u manjini.

Vladaju nemoral i bezakonje. Mnogo sam ljut(a).

Ček' da reagujem. Kud se dede onaj emotikon?!

Ako stalno kritikujete druge, proverite da li je s vama sve u redu.

Drvo koje su danas u šumi oborili skoro metar je debelo. Ima siguro sto dvadeset godina, kaže moj sestrić.

A potom pogleda jedno neoboreno, vitko, ne deblje od dvadeset centimetara. Pa ovo ima trideset-četrdeset godina, dodade, budući da bejah u neverici.

I ja pogledah tanko drvo zavidljivo, pojadavši se potom: Nije fer, imam i ja toliko, pa vidi kolika sam!

Ljudi ništa ne razumeju.
Plaču kad neko umre.
Ne primećuju ga dok živi.

Neko ne može da spava jer ga more ljubavni ili životni jadi.
Ja dok se ne skuva sarma.

Maša i Ignjat izašli iz kola i ušli u prodavnicu. Ja izašla iz prodavnice i ušla u kola.
Na zadnjem sedištu spazih načet (i polupojeden) kroasan, pa, kako bejah gladna (upravo pristigla iz Beograda), poslužih se. (Znam da deca tako stalno ostavljaju što ne mogu da postignu, a ja pripomažem.)
Vrativši se i spazivši kroasan, Maša zakenjka: A što si mi pojelaa?
Ma šta ti je, samo sam dvaput zagrizla... (I dvaput uštinula. Priznadoh malo tiše.)

Juče prolazim kraj neke žene, a ona, držeći telefon na uhu, sve nešto zastaje, izvija se, dok najposle ne začuh kako govori koketno, sladunjavim tonom.
Nehotice mi se lice razvuče u gadljivu grimasu. (Toliko mrzim patetiku, naročito među ljubavnicima.) Šta nije u redu sa mnom?!

Ovaj svet se pretvorio u terarijum: sve vrvi od kojekakvih gmizavaca, naročito zmijurina.

Donela sam Staši minijaturnu korpu za veš (u njenoj omiljenoj boji -- roze) i blokče s jednorogom. Sve skupa ne košta više od sto pedeset dinara. A ona me, široko se osmehujući, zagrlila i poljubila.

Baš mi je TO trebalo, reče, TO sam baš želela!

To je valjda njen način da iskaže radost. Lepo reče Duško Radović: Pokloni su mali i jednostavni; sve drugo je podmićivanje.

Sreća da prema muškarcima nisam iole miroljubiva: ne znam šta bih s tolikom decom!

Ne umem da kažem ne.

Istinski fan: E, raspisan je konkurs, jesi li videla? Ja znam ko će biti pobednik! (A ja još ni ideju nemam, a kamoli literarni rad.)
Ja: Iz tvojih usta u božje uši (i novčana nagrada u moje džepove)!

Jedna mlađana i pametna devojka pre godinu dana primetila je kako se ne menjam. A letos navratila iz bela sveta, pa se slučajno sretosmo. I dok smo se pozdravljale, primeti: Ti si mi preslatka! (Komplimenti koje izriču žene daleko su ozbiljniji i iskreniji, pa time i vredniji od onih muških.) 

Jesi li pronašla neki eliksir?, upita s osmehom. Ja, zatečena, zbunjeno pogledah, ne znajući šta da odgovorim. Ako priznam da nisam, ispašće kao da kažem (i s njom se slažem): Da, preslatka sam! (A ko se hvali, sam se kvari. Nisam sebi želela da krnjim kvalitet i spuštam cenu.) S druge strane, ne mogu reći ni da u kući krijem fine zelene flaše dragocene tečnosti, koje triput na dan nakrećem, kako bih sačuvala mladost i lepotu.
Nisam našla eliksir, ali bejah obukla roze runiku (ta svetloroze nijansa kad mi udari u lice, prepolovi mi godine). Ponajviše će biti da mi gode stalna vedrina, optimizam, istinska životna radost i neprestana žudnja za znanjem i stvaranjem. Na krštenicu se ja ne obazirem, ič me se ne tiče. Ja iznutra uglavnom imam sedamnaest, ponekad dvadeset pet, vrlo retko trideset, gotovo nikad četrdeset i možda jednom godišnje (obori li me kakva depresija) stotinu leta. Neke od najstarijih žena na svetu kao recept za dostizanje duboke starosti navodile su da se treba kloniti muškaraca. Postoji realna mogućnost, dakle, da zaslužim večni život. Ako ne iskrsne neki koji će mi ga prekratiti i ovako (pre)slatkoj zagorčati.

Pozdrav knjigama

Već bejasmo odabrale slikovnice i bibliotekarka nas zadužila. A ona istča preda mnom i zađe opet među police.

Staša,  gde ćeš sad? Hajde, već smo uzele knjige, drugi put ćemo uzeti još neku...
Pa moram da pozdravim knjige, vraćajući se k meni, odgovori ozbiljno, prosto se čudeći što ne uviđam nužnost i potrebu takvog postupka. 

Knjige je valjda pozdravila ćutke, obujmivši ih sve pogledom i promahavši dignutim rukama kroz vazduh.

Neće da vrati

Letos u biblioteci Staša je navalila da uzme jednu knjigu za koju sam mislila da je namenjena starijima. Podebela beše, ali kasnije utvrdih da joj drži pažnju. Imala je i dosta slika, pa je Staša danima razgledala. Ustala jednog jutra (pre mene, razumljivo), pa sela pod jabuku i dok se mače oko nje motalo, ona "iščitavala" knjigu naglas.
Ovo mi je nova knjiga, nikad  takvu nisam kupila, više puta je stiskala na grudi. 
Ali mi smo je pozajmili, moramo da vratimo, pokušavala sam da joj objasnim. U knjžari se kupuje, u biblioteci se pozajmljuje. Pročitamo, pa vratimo. 
Ali ovu ne dam, nije shvatala (ni prihvatala) u potpunosti (već da mora da vrati sve osim te jedne, koja joj je za srce prirasla). Kao da misli da vraćaš samo knjige koje ti se ne dopadnu. Možeš da zadržiš dvadeset dana, rekoh. Dobro, kao da je konačno razumela. Međutim, nije.
Pre neki dan kad smo opet bile u biblioteci, isto se ponovilo. Držim je za ruku i dok silazimo niz stepenice, ona opet tvrdi kako nikad takvu knjigu nije kupila. Ali, Staša, pozajmili smo je; ovde pozajmimo, pročitamo, pa vratimo i uzmemo drugu. U knjižari ću ti kupiti istu, ako želiš; u biblioteku moramo da vratimo. 
Dobro, složi se ona, ali ovu neću (privi neke životinjice buljavih plastičnih očiju na grudi).
Ne vredi joj pričati. Samo pričekati da je prođe i da na policama nađe neku novu slikovnicu koju "neće da vrati".

Nemam ništa protiv što neki ponosno izjavljuju kako nemaju ili ne gledaju TV. Ači, čak i kad je to istina, šta očekuju? Da im skinem kapu, da se poklonim? Vaau! Koji si ti bog! Intelektualno iznad svih nas malih smrtnika, koji katkad nešto pogledamo.
Shvatite: televizija i internet po sebi nisu zlo. Svako bira koliko će ih i u kakve svrhe koristiti. Ja uključim TV s vremena na vreme, kad se setim, kad osetim da sam raspoložena, kad se setim da ima ona ruska serija ili Kuća Buka. Nekad čak jednom nedeljno. I šta onda? Da se osećam inferiorno?
Jednako me nerviraju i oni koji na pomen neke nebitne, a popularne osobe, obavezno, neoriginalno, komentarišu: Ko je to? Verujem da ima i onih apsolutno neupućenih, ali ovakva pitanja postavljaju ne neinformisani već oni koji žele da ih smatraju neupućenima u tabloidna dešavanja. Pa čuješ usput, od prijatelja, ne moraš to odobravati, ali upamti se ime. To što se praviš da ne znaš ne čini te nedodirljivim intelektualcem, niti te priznanje da znaš nužno intelektualno srozava.

U uzanom sokačetu između dve malecke građevine usporih da ne pregazim radnicu JKP-a. Okrenuvši se i spazivši me iza sebe, ona primeti: Ti si jako moderna žena, uvek sve u tonu!

Nasmejah se. Vala, nisam ja nikad bila sledbenih nametnutih modnih trendova. Ne zanima me šta kažu dizajneri, šta nose poznate ličnosti. Ja nosim ono što mi se dopada i što mi, nadam se, pristojno stoji.
To što ti se dopada moj je lični stil, neobičan i jedinstven, samo moj. I onda me prepoznaju iz aviona, kako nedavno primeti jedan moj školski drug.

Najnesnosniji su ljudi koji stalno očekuju neka priznanja za svoje sitne učinke: ako operu sudove, odnesu đubre do kontejnera... Nekad kažu: Samo ja radim to i to. A nekad: Niko da se seti da uradi to i to.

Ćuti i radi. Ili nemoj. Samo mi ne jadikuj, ne samosažaljevaj se i ne idi mi na nerve.

Zove te blitva, tata mi danas reče. Tako kaže svaki put kad blitva poprilično naraste. (A ja znam da se njemu jede. On blitvu poseje, a smatra da isključivo ja treba da berem, perem, barim i pasiram.)

Danas joj, vala, uzalud da me doziva (totalno sam iscrpljena). Sutra ću se možda i odazvati (da napravim kašu tati).

Majka snimila bubrege, pa priča sestri šta je lekar saopštio.
A kamenja nema?, upita sestra. (Malo l' ti je upala, cista ti je malo, no ti je još za kamenje stalo?)
Ja se zasmejah. Ništa od betoniranja ili ćemo šoder morati da platimo.

Oni su razgledali neke sijalice za trem i dogovarali se kakve će i koliko će. Ne čuh precizno kakve je kablove zet hteo da razvuče, ne bi li se malo uštedelo, ali sestra negodova.
Čuvši sve to, čovek koji je iza nas čekao svoj red, dobaci: Udari ga slobodno, šta mene gledaš! (U prevodu: ne ustručavaj se, opušteno, ko da si kod svoje kuće.)
Sestri kanda ruka nije zdrhtala, ali jasno se čulo neko truptanje: živci su joj zaigrali.

Počela je sezona sedenja na TA peći.
Videvši malopre ženu kako zagreva zadnjicu, zet primeti: Ženo, nekad si mogla da sedneš, videla se peć; a sad kad sedneš, peć se ne vidi od tebe!
Žena se zasmeja, a peć pod njom od toga malo ulegnu.

Samo najnebitniji ljudi imaju potrebu da ti se unose u lice, očajnički pitajući: Znaš ti KO sam ja?!

Kaži mi s kim se družiš da bih ti rekla (ili bar znala) ko si.

Jednu od Karićevih i njenog izabranika venčao je vladika uz prisustvo deset sveštenika.
Koja je poenta: što više popova -- čvršći brak?!

Uznemiruje me činjenica da je na zidu verande tek još nekoliko, polutrulih i sitnih, paradajza. Šta ćemo (Staša i ja) kad ga za koji dan potpuno nestane?!

Sve srećne porodice liče jedna na drugu.

Sve nesrećne porodice izgiboše kačeći idilične porodične slike po Fejsu.

Naša propast: đačke torbe (figurativno, znamo da su rančevi) sve teže, a glave sve praznije.

Ova deca kao da nose kamenje u rančevima: kičmu na pola da im prelome!

Srećan si kad neko ne može da pojede slatkiš, pa pojedeš i njegov deo.
Ali si možda još srećniji kad ti ne možeš da pojedeš poslasticu, pa je prepustiš drugom.
Tata se večeras neočekivano počastio još jednom porcijom makarona. Jeste slatko, ali i ja imam granice.

Nakon pet godina osuđen je za obljubu maloletnika.

A njegove kolege i veći deo javnosti (ko da su mu držali sveću) tvrdili su da nije kriv.

Samo zato što je glumac. Ko da to automatski isključuje pedofiliju.

Ako već sudite, ne trčite pred rudu, i držite se zlatnog pravila "ni po babu ni po stričevima".

Tetka s petljom

Jedna se krsti kad i u kolima prođe kraj crkve, ali, bogu hvala, ove godine izabrala je građansko. Druga ide na veronauku i stalno se sa mnom prepucava. Hoće da mi nametne svoje mišljenje (tj. ne svoje, već ono koje se njoj nameće), ko onomad, kad beše mala, pa me ubeđivala kako su ljute žvake (koje sama nije htela da žvaće) ukusne. Jako je intrigira činjenica da imam vlastiti, jedinstveni stav i m..., mislim petlju (nije umesno, čak ni figurativno, genitalije isturati pred crkvu) da se, po svaku cenu, opirem i suprotstavljam "pobožnoj" masi.

Džaba sve kad joj um na moj nalik. Odavno navikla da sve izvrgava humoru, da parodira, pa  i svetinje.

Pomenu kako su išli u crkvu, pa je jednoj ikoni "dala" pedeset, a drugoj deset dinara. To bi moglo dovesti do razdora, upozorih je, šta ako se ova druga najljuti? Ona se nasmeja.

A što u crkvi ne možemo da se krijemo?, upita. (Igrali su žmurke, pa zgodno, puno skrovitih mesta.) Valjda zato što je bog svevideći, a možda ne zna da drži jezik zubima, pa će vas sve razotkriti.

A šta ako neko poljubi ikonu na ružno mesto?, upita me provokativno. (Zna da mene može da pita bilo šta, ništa me neće sablazniti.) Slučajno, naglasi. I ja se zasmejah. (Pa to ni meni ne bi palo na pamet!) Džaba vam novci... Džaba časovi veronauke. Ova mala je moja, ma šta da kaže.

A čak i da je drugo (manje "ružno") mesto meta, kako ikoni to ne smeta? Ja bih se stresla svaki put kad se neke usne ustreme ka meni. I okrenula bih glavu gadljivo u stranu, a možda i drznika šiknula u koleno. Daj pare, aman, i briši! (U ćošku crkve se moli, uzdiši...)
I tako... na jednoj strani učitelji veronauke, na drugoj tetka (s petljom, što i sestriće "zapetljava"), pa kom opanci, kom obojci.

Staša: Hajde da skačemo na trambulinii, moolim tee!
Ja: Hoćemo, samo da odu oni ljudi (što su pod tremom čekali večeru; hodala ili skakala -- ne volim da me iko posmatra).
Staša (nekako žalostivo): Tata će mi otići (u radnju), a mama će gledati u telefon. (Očito je mislila da su njeni roditelji neželjena publika.)
Tako porodičan život vidi dete: otac je posvećen poslu i sticanju novca, a majka društvenim mrežama.

Moja pametnica

Dok sam kupila kapice od žira, a Staša sela da se odmori (lako se umaraju današnja deca), reših da obnovimo lekciju o godišnjim dobima.
Kad je zima?
Kad padaa sneeg, odgovori ona.
A kad je jesen?
Jesen je kad žuti lišće. 

Kakvo je lišće sad?, upitah, pokazavši joj na hrastovu granu nad glavom.
Žutoo, malo se obradova što zna odgovor, a malo i iznenadi. 

Ako je lišće žuto, to znači da je sad...? 

Jeseen, odgovori Staša.

Bravo, rekoh, nastavljajući da pretražujem teren oko drveta i buljeći u travu, da mi nijedna kapica ne promakne.
A ona, nakon nekoliko trenutaka primeti: Ja sam tvoja pametnica!
Jesi, nasmejah se glasno. Dođi da te poljubim!

Čije je znanje?

Sestra vozi, pa počela da propituje decu... Prvo pesmu koju Ignjat treba da zna napamet za prekosutra...
Javila se... počne sestra. Šargarepa, završi Staša sa zadnjeg sedišta. Ignjat sedi između vozačevog i suvozačevog mesta i pet para, a kamoli glasa, ne daje.
Rumena sam... kaže sestra. Zdrava, lepa, dodaje Staša. Al' me tresu... kaže sestra. Staša nastavlja: strašne krize, nemam koga da me grize. Svi se cerekamo (zbog toga što ona "krade znanje" od starijeg brata), čak se i Ignjat osmehuje, što sestra preuzima njegovu obavezu.
Pošto se pesma okonča, sestra poče da propituje o godišnjim dobima. Kad idemo na more, onda je... Toplo, dobacuje Ignjat zadovoljno. Sestra, Maša i ja se smejemo. Kad drveće počne da lista, cveće da cveta, to je...? Priroda, nesigurno će Ignjat. Mi se opet smejemo. Ali Staša počinje da dreči. Kad lišće žuti, to je... JE? Jeseen. Staša počinje da urla, valja krokodilske suze: Nee, to sam JA učila! (A bilo je u redu da ona "nelegitimno" usvaja i recituje "njegovu" pesmu.) Da je ozbiljnije shvatimo, tresne brata po glavi. 
Na to i on pobesni. Pokušavajući da ga obuzdam i odvučem od nje, u drugi kraj auta, pretrpeh i ja udarac, od Ignjata koji se cimao dok sam ga smirivala. Pusti me, pusti me, trzao se i cimao, ne bi li joj vratio milo za drago. I naposletku uspe da je odalami u jednom trenu.
Dok je lila gorke suze, pokušah da joj objasnim: Znanje je univerzalno, pripada svima! Nee pripaadaa, nanovo dreknu ona, to cam ja ucila! Ali to što još neko zna što i ti ne umanjuje tvoje znanje, i dalje sam se trudila da uspostavim mir (unutarnji koliko i spoljašnji, njen koliko i naš). To što i neko drugi zna ne znači da ti ne znaš.
Kanda se malo stiša, pre zbog toga što stigosmo kući no što je prihvatila ideju da znanje deli sa svakim ko za njim posegne. Ućuta jer beše pospana i iscrpljena, pa ponestalo energije za otimanje i prisvajanje neprisvojivog.

Poznato je da ja ne pamtim registarske brojeve, ne trudim se, to mi je nebitno i suvišno (glava je već prepuna kojekakvih informacija). Manje je shvatljivo, ali takođe poznato da ja ne obraćam pažnju ni na model automobila. Eventualno kola prepoznam po boji. Mada mi treba malo vremena (tačnije, još znakova) da budem sigurna: zvirnem unutra, ne bih li prepoznala dečje sedište, ostavljeni duks, flašicu za vodu, sestrinu torbu....

Ali da ne pravim razliku između tarmnosive i metalik zelene! Sretoh juče sestru, pa pođosmo zajedno ka njenim kolima. U varoši beše pijačan dan, pa parkirala bogu iza nogu. Ali mi nije precizirala gde. Pa kad se primače jednom autu pred bankom (gde često parkira), i ja kretoh ka vratima na suvozačevoj strani. Uhvativši već za bravu, spazih da je prozor otvoren i da sestra odmiče dalje, ka drugom parkingu. A ne vidi kud srljam: vlasnik je možda sedeo u obližnjoj kafani i mogao je pomisliti da kradem ili pljačkam. (Ili i gore: da sedi za volanom, pa me, ko zna kud, odveze sa sobom.) Tek kad se prenuh i zacerekah, ona se okrete, shvati moju zabunu (nije mi prvi put), pa i sama pršte u smeh.

Odmakavši se (sreća da ne beše nekog alarma), videh da je auto zelen. Ta moja opsesija uvaliće me u kakvu nevolju.