Poznato je da ja ne pamtim registarske brojeve, ne trudim se, to mi je nebitno i suvišno (glava je već prepuna kojekakvih informacija). Manje je shvatljivo, ali takođe poznato da ja ne obraćam pažnju ni na model automobila. Eventualno kola prepoznam po boji. Mada mi treba malo vremena (tačnije, još znakova) da budem sigurna: zvirnem unutra, ne bih li prepoznala dečje sedište, ostavljeni duks, flašicu za vodu, sestrinu torbu....

Ali da ne pravim razliku između tarmnosive i metalik zelene! Sretoh juče sestru, pa pođosmo zajedno ka njenim kolima. U varoši beše pijačan dan, pa parkirala bogu iza nogu. Ali mi nije precizirala gde. Pa kad se primače jednom autu pred bankom (gde često parkira), i ja kretoh ka vratima na suvozačevoj strani. Uhvativši već za bravu, spazih da je prozor otvoren i da sestra odmiče dalje, ka drugom parkingu. A ne vidi kud srljam: vlasnik je možda sedeo u obližnjoj kafani i mogao je pomisliti da kradem ili pljačkam. (Ili i gore: da sedi za volanom, pa me, ko zna kud, odveze sa sobom.) Tek kad se prenuh i zacerekah, ona se okrete, shvati moju zabunu (nije mi prvi put), pa i sama pršte u smeh.

Odmakavši se (sreća da ne beše nekog alarma), videh da je auto zelen. Ta moja opsesija uvaliće me u kakvu nevolju.